АЛБАНЦИ ГА ИЗРЕШЕТАЛИ СА 28 МЕТАКА: Изузетна животна прича Зорана Гаврића који је ушао у историју хирургије (ФОТО)
У СТВАРИ, пробудио ме је осећај да ме неко држи за руку а очи када сам отворио видех прелепу жену сву у белом. И она поче да скаче. Цичи и смеје се.
Крену затим да дозива и скупише се људи исто у белом и тек онда схватих да су лекари и сестре. Рече да се зове Ева и прво сам помислио да сам допао раја из бакиних прича - баш овако, кроз смех, сећа се буђења у болници у Косовској Митровици полицајац Зоран Гаврић (1970).
Израњаван је 6. априла 1999. на прилазима граду на Ибру. У ратној болници лебдео је између живота и смрти пуних 48 сати. После операције која је трајала 12 сати у Митровици, имао их је још - 24. На ВМА су му рекли да "у медицини није забележено да човека изрешетају са 28 метака из калашњикова из близине и да остане жив". Дали су му и ново име: Гвоздени Гавра!
Наставља Гаврић причу о "буђењу":
- Док сам се ја мало "разданио" у постељи, а ови у белом око мене престали да се веселе, питала ме Ева "да је пустим кући да види децу" и мало се одмори, јер је, како рече, била поред мене два дана и ноћи. Ја јој рекох, иди, ал' да брзо дођеш. Ни сам не знам одакле ми таква дрскост, ваљда јер сам био отрован оловом. Та докторка Витић, анестезиолог, најзаслужнија је за моје друго рођење на овом свету - захвалан је Гвоздени.
Полицајац из Лознице, један је од многих који су израњавани бранећи Србију. И, не разликује се само по броју рана јуначких, већ и по ставу да му је живот подједнако леп био и пре 6. априла 1999. и данас када без штаке не може и када га све заболи кад се време мења.
- Ваљда сам тако рођен - прича.
- Увек сам хтео у полицију и завршио сам школу у Каменици. Када су основане Посебне јединице МУП Србије 1992 јавио сам се и прошао селекцију. Оженио сам се сретно у 22 години са Катарином и са њом имам двоје деце. На Косову сам знао да боравим и по 210 дана годишње и никад ми тешко није било. Рана сам допао у 29.години и што сам старији све се боље сећам.
Посебне јединице полиције су на почетку ратних сукоба током НАТО агресије на пунктовима чувале улазак у Косовску Митровицу и, како вели Гавра, његово одељење је пазило на пут Шипоље-Баир на излазу ка Пећи. Тог дана око подне на њихов положај је отворена ватра и наређено им је да прочешљају куће испред за које се претпостављало да су празне. Његово одељење од десетак људи је кренуло у проверу.
- Требало је прескочити зид од преко два и по метра око куће да би се видело шта је унутра - сећа се.
- Нисмо носили тешке панцире већ само борбени прслук са оквирима за пушке баш због тога. У једној таквој кући колега и ја смо затекли двојицу униформисаних Албанаца и једног цивила и код њих само један аутомат наводно за самоодбрану. Ја сам их извео напоље испред зида и наредио да се окрену ка њему, а колега је претресао унутра када сам крајичком ока угледао цев аутомата са друге стране зида.
Прича полицајац да га је први метак погодио у шаку десне руке и избио му пушку која је одлетела далеко.
- Он пуца у тебе, а ти не можеш да паднеш јер те меци окрећу лево-десно као неки сунцокрет. Кад су хици стали, а ја пао, тај се муњевито појавио на капији која је за мене и колегу претходно била закључана. Јасно сам видео како мења слепљени оквир на аутомату и прилази да ме дотуче. Само сам рефлексно подигао и загрлио ноге испред себе да ми не погоди кичму. И стресао је цео оквир.
Полицајац Гаврић ни тада се није онесвестио. Гледао је како четири Албанца замичу кроз капију, док његов колега истрчава са спрата и прилази му.
- Тај полицајац, мој брат (име Гавра неће да каже јер је човек још у служби), много је паметан човек и није правио панику него ме је псовао да ме окуражи. Дао је радио-везом поруку да сам тешко рањен и пребацио је моје тело преко рамена са главом надоле што ми је, како су казали лекари, спасло живот. Крви што је остало у телу је силазило у мозак што је, како доктори кажу, било пресудно.
Прича даље да док је са рамена пријатеља гледао своје ноге у чизмама, где су му пете дошле на место где су некад били прсти, помишаљао како ће умрети и да ће мати сигурно питати шта је задње казао пре смрти.
- Хтедох да кажем "том мом носачу" да су ми последње речи: Чувајте ми сина, а опет, нешто ми није дало. Онда су ме спаковали у неку "ладу ниву", а затим у камион "там 110" и тако су ме транспортовали. Сећам и како ме је чекало најмање 10 лекара и сестара испред болнице - приповеда Гавра.
Претпоследње што полицајац памти из болнице је како доктор каже: Ал' су те изрешетали и гледај у плафон.
Следеће у сећању му је сусрет са Евом и забуна у глави -Да ли је то у рају?
- Из митровачке пребачен сам у нишку болницу па на ВМА. Тамо креће опоравак - хвата дах и прича. Према речима полицајца, првих два месеца на Војномедицинској академији његово име су читали сваких седам дана када су "прозивали ујутру за операцију".
- Ајде Гавро на теби немамо шта да покваримо - сећа се лекарских шала. Додаје: Ја сам им стварно веровао и шалио сам се са њима док ме после неколико месеци нису послали на опоравак у Бању Ковиљачу.
Говори Гвоздени да је непокретан у Ковиљачи провео три лета и две зиме. Када би се мало опоравио поново би га из бање слали на ВМА код сад већ другара. Тамо је оперисан тачно 24 пута. После три године први пут је сео у инвалидска колица и био срећан "као мало дете".
Даље Гавра открива како је негде пред крај "бањских дана"у Ковиљачи, док је у колицима седео у кругу, видео доктора Марка Јакшића из Митровице. Он је таман дошао на опоравак после саобраћајке. Скупио је, вели, храбрости да му приђе:
- Докторе, ја сам у Митровици рањен и не сећам се најбоље да ли тамо има нека докторка Ева?
Каже даље да га је доктор Јакшић одмах препознао као да му је "рођени", и завикао: Ја сам те "радио". И да га је онда у том грљењу назвао "црни Гавро" и рекао му у даху да Ева Витић није сан него доктор анестезиолог.
Додаје полицајац да је меморију на рањавање из косметског рата "разбистрио" тек после дугачког разговора са доктором са Космета. Питао га је и да ли су му и други пацијенти, које је враћао "оданде", причали како су путовали неким великим белим ходником, белим као снегом.
- Мени се тај пролазак кроз снежни ходник често јављао у у сну док сам лежао у болницама. Мало-мало сањао сам исти облачасти снежни ходник са много врата са обе стране и како покушавам да уђем, али су врата затворена. Онда би ме будила нека чаробна светлост и требало би ми неки секунд да поново разумем да сам прикован за постељу - наставља Гаврић.
Марко Јакшић је Гаврићу на цедуљици дао број телефона косовскомитровачке болнице. На првом одласку кући на викенд са лечења полицајац је позвао тај број. Питао је за докторку Еву, а са друге стране чуо:
- Ја сам Гавро, јел' то тражиш "оптпусну листу"!
Ева је вели све знала о његовом болничком "путу", а он је о њој све чуо од лекара из Косовске Митровице. Никад се после нису срели, јер је Гаври било тешко да путује, а и требале су му паре пошто је школовао децу.
- Ева је остала на Космету и тамо свако мало има ванредну ситуацију - објашњава.
СРЦЕ И ГЛАВА
- МЕНИ само део око срца и глава нису били устрељени, све остало је изрешетано. Стомак, бутне кости и потколенице су сломљене, обе руке такође. Ови са ВМА су направили чудо - каже Гавра.
ДЕЦА
- ЋЕРКУ и сина имам. Женска ми се удала и у Швајцарској је, а син је завршио Правни факулет и пре две године су га примили у Шабац у МУП да ради на регистрацијама. Ја бих волео да је у униформи, као што је традиција у фамилији, а он би волео да му нађу посао негде у струци да не ради са средњом у канцеларији. Сваки дан путују из Лознице у Шабац - вели Гавра.
ДР ЕВА: ГАВРА ЈЕ ЗМАЈ
- ГАВРА је змај, чудо, тако нешто код нас није забележено.Он је мој најдражи пацијент и највећи професионални успех - овако се др Ева Витић "сетила" свог пацијента из 1999. када смо је недавно позвали телефоном.
Тоном као да се правда рече прво да јој је жао што се са Гавром никад касније није срела.
- Ја сам остала у Косовској Митровици да радим, а њега је живот однео даље, као и многе моје пацијенте из оног времена. Даће Бог, видећемо се.
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ОДВЕЛИ СУ МЕ У ШАТОР, ОДУЗЕЛИ ПАСОШ" Наша певачица очи у очи са Гадафијем: "Нисам била свесна шта се дешава"
ПЕВАЧИЦА је била веома млада и није била свесна шта се дешава...
16. 12. 2024. у 09:20
Коментари (5)