НАУКА УТВРДИЛА: Свети Никола изгледао као на српским иконама

СРПСКИ народ је као најрођенијег прихватио Светог Николу из Мале Азије, скромног и доброћудног чудотворца, покровитеља сиротих, путника, бродара и рибара.

Фото: Приватна архива

Он је провео живот у 4. веку на око 2.000 километара од Србије, која је крштена тек неколико столећа касније, али у нашем народном предању и легендама усвојен као "домаћи" светац. Наши научници покушавају да открију зашто највише српских породица Светог Николу сматра својим небеским покровитељем и обележава данашњи Никољдан као крсну славу.

- Средњовековни документи показују да је већ тада световно име Никола међу Србима било често, док је код Грка било резервисано за црквене достојанственике - каже византолог др Предраг Коматина. - Неколико младих историчара управо истражује како се култ Светог Николе проширио и необично снажно укоренио међу Словенима, нарочито међу Србима.

Немањићи су били највећи дародавци катедрале у Барију где су 1078. пренесене светитељеве мошти из цркве у Мири, у малоазијској области Ликији, где је био епископ. У средњем веку је владало уверење да је Свети Никола изгледао баш као лик на икони коју је поклонио Стефан Дечански.

- Ова је икона задивљујуће дело, због чега из многих делова света у Бари долазе важне личности да начине копије, пошто је владала фама да је настала према старој слици Светог Николаса на коју је набасао онај трговац, а била је насликана уживо, према стварном изгледу светитеља - забележио је језуита Антонио Беатило, хагиограф Светог Николе и хроничар катедрале у Барију из 16. века. -Велика икона краља Уроша (Трећег Дечанског) чува се са великим обожавањем у Тајној капели са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ретким приликама када настане велика суша, или се десе превелике кише. И право је чудо видети да увек, када се велика света икона изложи народу који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.

Мошти Светог Николе су, на препад, у време византијско-арапских ратова у 11. веку, отели морнари из Барија из православне византијске цркве у Мири. Нешто касније, у исту цркву су банули и венецијански пљачкаши, који су из ње такође узели делове скелета.

Вековима је трајало спорење свештенства из Барија и Венеције, ко има праве свете мошти. Да би се спор разрешио, у помоћ је 1953. позвана наука. Отворен је саркофаг у Барију, а професор др Луиђи Мартино је детаљно анатомски и антрополошки проучио кости. Утврдио је да лице приказано на икони која је била власништво Стефана Дечанског у потпуности одговара изгледу особе сахрањене у гробу!

- По грађи лобање и скелета, светац је припадао белој кавкаској медитеранској раси, коју карактерише средње висок раст и тамнија кожа. Имао је високо чело, повијен нос и костур просечне грађе - забележио је др Мартино.

Антрополог је утврдио да је Свети Никола био висок 167-168 центиметара, а оштећења на његовим зглобовима, кичми и грудној кости, као и задебљања лобање протумачио је као последице мучења и дуготрајног боравка у хладној и влажној тамници, о чему говори и светитељево житије. Антрополошко проучавање моштију указало је да је светац био вегетаријанац.

Најстарију чудесну икону са оригиналним портретом Светог Николе, по Бетиловим речима, извесни "трговац Вандал" пронашао је у Малој Азији, одакле ју је донео у Африку "да му чува добра", што сведочи да је био хришћанин. Одатле је света слика непознатим путевима стигла до Србије и Стефана Дечанског, који је дао да се направи њена верна копија коју је поклонио катедрали у Барију.

Православна капела у базилици у Барију и мошти Светог Николе у саркофагу у Барију

Трговац је по Беатиловом запису, припадао германском племену Вандала које је заиста у раном средњем веку заузело део Африке, али је већ у 6. веку оно било потпуно расељено или асимиловано. Предање би могло да се назове измишљотином, да неки средњовековни аутори нису користили називе Венди, Вандали, Скити и за именовање Словена, које је од 7. века Византија масовно пресељавала са Балкана у Малу Азију. Међу њима су били и Срби који су основали велики град Гордосербон и живели у Сервохоријама - "српским насељима" управо у области која је била центар Николиног култа!

Неки од малоазијских Словена су током ратова прелазили на страну Арапа, који су их називали Сакалиби, а документи сведоче да су их насељавали од Сирије до Северне Африке. Наука до сада није обратила пажњу на причу о "трговцу Вандалу" који је вероватније био малоазијски Словен из колонија досељеника са Балкана. Многи византолози сматрају да су и после пресељавања опстајали контакти између сународника и рођака на два континента. Ту би можда требало тражити и објашњење зашто је међу Србима тако раширен и снажан народни култ "домаћег" светитеља Николе из малоазијске Ликије.

- Хипотетички то није немогуће, ову везу би свакако требало истраживати - сматра историчар Александар З. Савић. - Историјски потврђене везе Словена са старим центрима хришћанства у Малој Азији су биле веома значајне и јаке.

О снази култа Светог Николе код Срба већ у 12. веку сведочи податак да је Стефан Немања, чим је постао удеони кнез, у његову славу подигао прву задужбину, манастир у Белим Црквама, данашњој Куршумлији. Када је Свети Сава почетком 13. века оснивао епископије тек формиране Српске цркве, њихова седишта су била најчешће у храмовима посвећеним Богородици, а затим Светом Николи. Катедрала у Барију, где су 1078. пренете чудотворне мошти добијала је баснословне дарове од српских средњовековних владара, од Немање до Душана. О томе сведоче детаљни овоземаљски инвентари, који наглашавају улогу краља Милутина који је крипту са светитељевим моштима дословно опточио сребром и гламом, легуром сребра и злата. У пописним књигама наводи се:

- Два велика сребрна канделабра људске висине са делимично позлаћеним стубовима и по пет великих позлаћених сребрних кракова који су начињени од сребра краља Уроша... Једна велика сребрна кула са звоницима емајлираним плавим емајлом и сликама распећа, Светог Николаја и Блажене Марије Богородице и краља Уроша... Велика часна трапеза од сребра... са сликама светитеља потпуно украшена по горњој површини и поклопац од сребра цео са сликама светих отаца сред четири јеванђелиста и цртежима месеца и звезда. Иза те чесне трапезе налази се плоча на којој је једна колона... поклопац цео од сребра украшен сликама блаженог Николаја и светитеља са девет јабука од позлаћеног сребра које се налазе на тој плочи...

Од "цезара Склавиније", како су у Барију титулисали цара Душана, у катедралу су као дарови стигли и:

"Једна позлаћена кула коју је дао цезар Склавиније са четири емајлирана звоника и двоглавим црвеним орловима и два змајева крила о два дубока сребрна ланца... Велика сребрна лампа тежине шест либри и 10 унци дар цезара Склавиније са скупоценим и племенитим ланцима од сребра од шест либри и десет унци... Лампа са сребрним ланцем дар Цезара Склавинија са 112 позлаћених апостола..."

Антрополог др Луђи Мартино проучава мошти Светог Николе 1953.

Због вредних српских дарова катедрала у Барију је сматрана чудом свога доба, а захваљујући Немањићима она и данас има православну капелу.

ПРЕТХОДНИК СВЕТОГ САВЕ

СРПСКО народно предање сматра Светог Николу за заштитника путника, лађара и рибара. Ово народно веровање почива на епизоди из црквеног житија када је Никола, као обичан ходочасник, кренуо бродом у Свету земљу. У једном тренутку угледао је сатану како сече ужад једара и подиже страшну олују. Путници и бродари су били очајни, а онда се десило чудо: молитва смиреног светитеља је смирила и растерала облаке.

Занимљиво је да је Свети Сава пловећи ка Светој земљи, на исти начин као и Свети Никола зауставио олују коју је изазвао нечастиви и спасао путнике. На икони која се под редним бројем један чува у Народном музеју у Београду представљени су Свети Никола и Свети Сава, при чему га старији светитељ делимично заклања, као да хода испред њега, да је његов претходник.

КАКО ЈЕ "ПРЕТВОРЕН" У ДЕДА МРАЗА

НАРОДНО веровање да је Свети Никола заштитник убогих потиче из његовог житија које наводи да је овај светитељ продао породично имање да би помагао невољницима. Најдирљива је прича о помоћи сиромашном оцу који је имао три прелепе младе кћери стасале за удају, али просци, по тадашњим обичајима, нису хтели да их узму без мираза. У ствари, породица је била толико сиромашна да им је претила смрт од глади. Очајни отац је одлучио да подводи кћери, да би зарадиле за преживљавање, али Свети Никола је то сазнао и продао имања, а кесе злата за девојачки мираз ноћу је, кришом, убацивао у кућу сиромаха.

Ако вас ова прича подсећа на новогодишњу бајку, у праву сте. Онај симпатични Деда Мраз који деци у новогодишњој ноћи доноси поклоне је у ствари Свети Никола, чији је хришћански идентитет у модерним временима избрисан комерцијализацијом.

Препоручујемо

Друштво

0 0

СУТРА ЈЕ НИКОЉДАН: Ови обичаји се поштују дан уочи највећег свеца у Хришћана

18. 12. 2021. у 09:06

Друштво

0 3

НЕДЕЉНЕ "ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ": Ко спрема протесте против Вучића, Пупин Леонардо нашег доба, да ли ће икад бити откривено ко је убио Кенедија

18. 12. 2021. у 20:00

Друштво

0 0

СВЕТИ НИКОЛА УРАЗУМИО НАРОД: Улице празне, сечење колача под маскама - Овако је обележена једна од најчешћих слава у Срба

19. 12. 2020. у 21:58

Друштво

0 1

СРБИ СЛАВЕ СВЕТОГ НИКОЛУ: Народ у црквама, све је другачије него икада до сада (ФОТО)

19. 12. 2020. у 12:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације