Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕЧИТИ САН О ЈЕДИНСТВУ: Српски народ се нашао сабијен у угао, на мети огољених интереса великих сила

Раде Драговић

15. 12. 2021. у 17:14

ВАЗДУХ над Балканом почетком 1994. године био је тежак и натопљен мирисом барута. На прагу четврте године рата у бившој Југославији, српски народ се нашао сабијен у угао, на мети огољених интереса великих сила, исцрпљен, уморан, оптерећен траумама историје, замућеног погледа на садашњост и без вере у сопствену будућност.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕЧИТИ САН О ЈЕДИНСТВУ: Српски народ се нашао сабијен у угао, на мети огољених интереса великих сила

Свакоме је било јасно, да четири државе у којима су Срби живели - две међународно признате и две непризнате - нису ни близу доба мира и напретка. Као и безброј пута раније наметнуло се питање будућег курса српског националног, државног, духовног и културног брода који је у тами историјске олује вапио за компасом и рутом до мирног залива.

Док су на ратиштима у Хрватској и Босни Херцеговини грмеле хаубице и минобацачи, излаз из незавидне ситуације тражио се подједанако у Книну, Палама и Београду. У атмосфери потраге за изласком и кризе рођена је идеја о окупљању најумнијих људи српског националног корпуса, различитих професија и погледа, не би ли се у њиховим анализама указао најбољи пут.

ИЗРАЗ покушаја да се одговори на безброј историјских питања формулишу као једна основна мисао која би била путоказ за деловање доносилаца одлука, али и народа у целини, била су два скупа, названа Први и Други конгрес српских интелектуалаца. Први је одржан у предвечерје рата, у Сарајеву 1992. године, а његов наставак уследио је 22. и 23. априла 1994. у београдском Сава центру. Овај скуп, касније често критикован, па чак и сатанизован, сабрао је више десетина академика, уметника, писаца, публициста, који су свако из свог угла направили пресек ситуације и дали мишљење на питање шта би српски народ требало да чини, како би изашао из већ предуге посјугословенске спирале решавања никад нерешених националних питања.

Група академика и јавних посленика, која се прихватила овог посла, позвала је око 2.000 српских интелектуалаца са простора бивше Југославије и дијаспоре, са молбом да формулишу свој став о тзв. српском питању, тачније да понуде одговор на питање како виде политичку будућност српског народа. Дискусије и полемике формулисане су као "Резолуција о српском питању данас" у којој је очекивано наведено да "јединственој држави српског народа нема алтернативе".

"СРПСКО питање поново је отворено отцепљењем Словеније, Хрватске, Македоније и БиХ од СФРЈ, јер су српске земље издељене међу новим државама, а српски народ обесправљен и поново изложен геноциду. Затирање српских породица, уништавање српских кућа и свеколике имовине, гробља и цркава саставни су део насртаја на српско национално биће. То није ново, јер је ово трећи пут у 20. веку да исти стари непријатељи, потпомогнути и неким новим, настоје да раскомадају српско народно тело и да га у блиској будућности униште", наведено је у завршној резолуцији Другог конгреса српских интелектуалаца.

Његови учесници указали су да је међународна заједница - УН и ЕУ - не уважавајући норме међународног права и Повеље УН порекла је српском народу право на самоопредељење.

"Српском народу наметнут је рат. Срби су били присиљени на самоодбрану. Српско питање не може се решити без Срба, нити на његову штету", поручили су српски интелектуалци с пролећа 1994. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Заблуде и политичка лутања

УЧЕСНИЦИ овог скупа јасно су се усагласили око визије српског народа у јединственој српској држави, каква је са више или мање жара, политичке моћи и глобалног распореда снага, прижељкивана кроз читав 20. век. Био је то дуг и тежак пут.

Професор Правног факултета у Београду Будимир Кошутић скицирао је суштину српског националног циља:

"Ми смо дужни да узмемо у обзир све тешкоће и да прођемо између свих препрека да бисмо дошли до нашег циља, а он је јединство у сваком погледу - духовном, државном, политичком, културном... Ми смо се ујединили још 1918. године. Све што ми тражимо јесте да се поштује оно за шта се српски народ определио још 1804. године. Ми смо у суштини одавно прихватили све институције, демократске и модерне, и на њима желимо да градимо своје друштво. Нисмо ми дакле ван демократског света, мио смо унутар њега".

Да је ситуација по српски народ све тежа, било је више него јасно и те 1994. године. Рат је чинио своје, носио животе и исцрпљивао залихе, којих је било све мање. СРЈ је била у изолацији, под жестоким међународним санкцијама. Међународно признање Републике Српске Крајине било је равно утопији, а српске позиције биле су све теже и на босанским фронтовима. Фрањо Туђман није крио да будућу БиХ види само као адресу будуће базе НАТО, а генерал Ратко Младић је узвраћао показивањем мапа поделе БиХ, које су нацртали усташки емигранти седамдесетих година, које су биле веома сличне картама подела цртаним у канцеларијама Контакт групе, посредника и других "добронамерних" међународних институција.

УСЛЕДИЋЕ масакр на сарајевској пијаци Маркале, учестали позиви НАТО снагама да се укључе у рат и бомбардују српске положаје, потписивање хрватско-муслиманског споразума којим је окончан њихов сукоб у БиХ, план Контакт групе и коначан разлаз Београда и српског руководства на Палама. Велике силе играле су своју већ добро познату игру:

- Будућност Америке и ваша будућност су нераздвојиве - поручивала је америчка државна секретарка Мадлен Олдбрајт, током посете Сарајеву.

Све ове околности додатно су отежавале избор пута који би српски народ извео са прометне историјске раскрснице на којој се нашао.

Српски народ са искуствима сопствених заблуда и трагедија болног 20. века деведесетих година није водио борбу искључиво за најбољу политичку форму остварења свог јединства. Подједако важна тема била је обједињавање културног и духовног простора, као предуслова и утемељења дугорочних политичких решења. Истовремено са тим, трајала је широка дискусија чији је циљ био исцртавање јединствене језичке политике на простору где је по сецесији и распаду заједничке државе живео српски народ. Све ове дилеме и борбе чиниле су још тежим историјски терет са којим је српски народ тражио сам себе и своју будућност.

И ДАНАС, готово три деценије касније, сведоци смо грчевите борбе за опстанак Републике Српске као најважнијег ратног капитала у БиХ, потврђеном Дејтонским споразумом, који је уз све мане, и данас најснажнији залог опстанка српског ентитета у БиХ. Политика бриге о Србима у региону и прокламовање Србије као матице свих Срба не разликује се много од тежње за обједињавањем духовног, културног и језичког простора српског народа потенцираног на конгресу интелектуалаца 1994. године. Упозорења о могућем политичком инжењерингу расрбљивања појединих крајева, попут Црне Горе, иако стара деценијама, данас су актуелнија него икада. Нажалост, на важности нису изгубила ни питања демографије, нужности успостављања ширих тржишта, неопходности развоја економије и демократског поретка, опасности од миграција из села у град, а из града у иностранство...

Све то заједно сведочи о сопственим грешкама, заблудама и политичким лутањима, али и опомиње на конзистентност и трајање историјских изазова и искушења којима ће наша држава и наш народ бити изложени и у будућности.

Парадокс времена је да је Други конгрес српских интелектуалаца запамћен мање по његовим циљевима, учесницима и расправама, а неупоредиво више по инциденту који се догодио на њему. Учесник овог скупа био је и председник Српског покрета обнове Вук Драшковић, који је оштрим речима дигао глас не само против главног тока излагања на скупу, већ и против саме суштине окупљања. Његов говор изазвао је салве незадовољства, звиждука и тешких речи.

Драшковићеве речи изазвале су жустра реаговања појединих учесника скупа, а код дела њих предвладао је став да је тадашњи вођа српске опозиције намерно изазвао скандал, како би скренуо пажњу на своја политичка становишта.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ - Тријумф западног света

ЈЕДИНСТВО српског народа у сувереној и независној држави оствариће се упоредо с оним поступком којим ће свет исправљати своју омашку да нашу историјску судбину одреди идејама које су управљале политичким поступцима у југословенској кризи после 1990. године. Основно је обележје те идеологије у веровању да је источноевропски комунизам пропао под теретом њихове идеологије, а не сам од себе. То је био тренутак историјског тријумфа западног света, који није познавао своје источне границе и који нас је због тога олако избацио из свога дворишта.

Запад је веровао да ће се ранији сукоб с његовим противником од јуче наставити и сутра. Треба се замислити над истинама упозорења да је смисао југословенског грађанског рата садржан у тражењу источне границе средње Европе "под немачким вођством и балканског остатка који је отворен за утицај свију". У историјској катастрофи српског народа, грађанском рату за који је оптужен као једини кривац, свет је тражио оквире будуће Европе, које нико није познавао. Југословенска криза је у дубини историје почела онда када је постало евидентно да источноевропски комунизам заувек пропада и да ће га наследити један друкчији распоред у коме ће федеративна држава Европа чинити основну подлогу. У том тренутку нико није знао, као што још задуго неће сазнати, где су источне границе те наднационалне заједнице.

САМА ПРИРОДА тај свет није раздвојила. Карл Маркс је мислио да линија повучена од Гдањска до Трста раздваја свет капитализма, који је настајао у 15. веку, од заосталијег света рефеудализације. Постојала је Де Голова географска дефиниција Европе од Атлантика до Урала, која је цепала руску и турску државу на два одвојена дела. Укорењено веровање да је ту главну реч водила црквена и верска подела имало је барем ту предност што о њему није требало размишљати. У тражењу граница те будуће европске државе јединственог суверенитета, српски народ је био прва велика жртва.

Сумње и претпоставке никада нису биле најбољи начин да се попуне празннне у стално евазивној историјској истини, која измиче правом сазнању. Ипак их је немогуће избећи, бар до оне мере до које су оне једини расположиви почетак сазнавања континуитета. Почетак наше кризе везује се за један догађај који се одиграо у Москви 18. јануара 1989. Тада је Трипартитна комисија под вођством Дејвида Рокфелера, која нема ни јасно чланство нити јавно обелодањене циљеве, одржала састанак са шефом совјетске државе Михаилом Горбачовом. Осумњичен да је тада свесно разорио совјетску државу, Горбачов је објавио њен стенограм. Састављена од истакнутих јавних радника САД, Европе и Јапана, ова комисија се свуда оцењује као "светска влада". Одржава наизменичне састанке по систему рокаде. На седнице позива и државнике ван редовног састава комисије - ради одржавања уводних реферата. Како њен рад и циљеви нису сасвим јасни, сви амерички председнички кандидати су, пре изласка на изборе, повлачили своје чланство из те комисије. Наравно, то је само формалност која не прекида и узајамне утицаје.

НА ПОМЕНУТОЈ СЕДНИЦИ седници било је речено да Комисија расправља о модалитетима уједињења савезне државе Европе наднационалног суверенитета, у којој ће и САД и СССР "играти врло позитивну улогу". Било је нејасно шта ће бити с големим простором источно од Урала уколико би се Европа ујединила само по географском поимању. Још нејасније је било питање постављања источне границе те будуће Европе, ако би се она уједињавала без Совјетског Савеза. У свом реферату Жискар Дестен је тада поставио питање: Неке земље ће ускоро поставити захтев за уједињење с европском федеративном државом?

"Пре свега реч ће се повести о Аустрији, Швајцарској, скандинавским земљама, али, исто тако, и о неким источноевропским земљама. Немамо намеру да "чаркамо" по источноевропским државама и расклимавамо фундамент њихове стабилности. Јасно видимо опасност дестабилизације тих или других држава и нисмо за то заинтересовани. Ипак бисмо желели да знамо како се ви (Горбачов) односите према таквој могућности да неке источноевропске земље, уз очување веза безбедности са Совјетским Савезом, пожеле да постану придружени чланови Европске заједнице?" То је било годину дана пре распада Савеза комуниста Југославије, на њиховом последњем конгресу 20. 1. 1990. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Стара и трула ткања се осипају

ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА СЕ и црква укључила у тражење источних граница, пре свега због чињенице да је дестабилизација најпре погодила католичку Пољску. Треба узети у обзир да је Ватикан свуда присутан као светска сила, која одлучује о свим политичким променама и догађајима. У послератним деценијама Католичка црква доживела је радикалну трансформацију - од стабилног потпора свих диктатура и ауторитарних влада, до заговорника демократских решења по америчком поимању. Њено укључивање у борбу за људска права по западним мерилима један историчар је оценио као, поред бољшевичке, другу, велику револуцију двадесетог века. На југословенском и источноевропском примеру Католичка црква је остваривала свој велики пројекат по коме је требало да постане "морална сила" унутар међународне заједнице. Неки у томе виде покушај супротстављања неконтролисаном демократизовању и преузимања сличне улоге коју има муслимански фундаментализам. У сваком случају, евидентно је да се ова улога Католичке цркве углавном везала за источноевропски развој где је више него присутна. Црква се ту ослободила обавеза привржености екуменским идејама из ранијег времена и "поистоветила се с обновљеним национализмом". У време Хладног рата дошло је до стварања "прећутног савеза између Ватикана и Вашингтона", говори се о новој "Светој алијанси"...

ВАТИКАН ЈЕ БИО врло активан у југословенској кризи. Сепаратистички дух прожимао jе рад и југословенских бискупа, а Ватикан је од новембра 1991. заговарао могућност мењања простора по "идеалним границама". Неке од тих граница су ишле до Земуна и дубље у Бачку. Уочљиво је да је Католичка црква у југословенском случају одустала од ранијег проповедања пацифизма, захтевајући од западних држава војну интервенцију против Србије. Новине су оставиле за историју податке да је папа лично тражио бацање бомби по српском народу.

За боље разумевање улоге Католичке цркве као "моралне силе" у међународној заједници треба поменути и њено повезивање, са слободнозидарским ложама. Папска забрана католицима да улазе у масонске организације из 1738. поништена је одлуком из 1974. године... Папа је 1981. закратко поново забранио везе католика с масонима, али им је после 1990. поново отворио врата. Ова веза у Италији произвела је кризу државе, јер су католички масони намеравали да свим средствима онемогуће долазак комуниста на власт (Ложа П-2). Преко масона се улази у круг светских финансија и тако постиже невиђена политичка моћ. Овом везом тајанствени врх масонских организација има знатно већи утицај на демократска друштва него што га је икада имала комунистичка партија у тоталитарним друштвима. У низу земаља црква контролише изборе и управља народну масу у жељеном политичком смеру. У једном је овај податак битан - ако неспретни политичари нису знали где су праве границе Европе на истоку, Католичка црква је то добро знала. Она не шаље америчке авионе да бомбардују њен простор.

Далеко од тога да бисмо југословенску кризу смели да везујемо за несигурне вести о политичком подземљу. Ипак, увек остаје истина да се "само стара и трула ткања осипају".

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРОПАЛА због трошног костура на коме је подигнута, и то рушење дошло је изнутра, а не споља. Ипак је немогуће прећутати улогу спољног притиска за набеђивање српског народа за избијање грађанског и религиозног рата. "У првим данима југословенског слома, Немачка је, необичним испољавањем дипломатске иницијативе и снаге, убедила једанаест осталих чланова Европске заједнице да следе њено вођство у признавању Словеније и Хрватске. Као резултат решености папе да достигне јаку подршку двема католичким земљама Ватикан је пожурио с признавањем чак и пре него што је то урадила Заједница. САД су се придружиле европском вођству." Након почетка проливања крви, већина дипломата, одговорних за југословенску кризу, сложила се са оценама председника Митерана да је несврсисходно водити рат против историје. Амерички председник Буш уништио је касете трака на којима су разговори у време избијања кризе снимани за будућу историју. Италијански министар спољних послова наглашавао је улогу католичких снага северне Италије и Аустрије у овом расулу. Амерички амбасадор у Југославији Зимерман је то потврдио, а немачка страна је открила улогу обавештајне службе, чак и секретара канцелара Кола. То се пренело и на тајно наоружавање у Хрватској и Босни.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ДР ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ - Процес духовне разједињености

ПОГУБНУ улогу у дезинтегрисању српског народа одиграо је милитантни комунистички атеизам. Свом жестином обрушио се на Српску православну цркву, далеко више него на Католичку, која је иза себе имала Ватикан и читав католички свет Запада, врло добру организацију и снажну материјалну подлогу. Усамљена, без подршке с било које стране, а сама разједињена, разбаштињених добара, слабе унутрашње организације и нејаких кадрова, Српска православна црква у систему комунизма бачена је на маргине друштвених збивања. Та национална и верска институција, која је стотинама година, у време када Срби нису имали државу, када су били обезглављени, неговала традицију српске државности, владарске култове, свест о верском, вационалном и културном јединству, збрисана је с историјске сцене на груб и бестијалан начин, непримерен цивилизованом друштву. Срби су тако, одлуком милитантних атеиста, изгубили једну од најзначајнијих националних установа, која није имала само историјских заслуга у конституисању, чувању и неговању националне свести, духовног јединства и религиозних осећања, већ је у том смислу и правцу делања и даље у српском друштву могла имати своје место и улогу. Баш зато што се желело стати на пут било каквој даљој иоле значајнијој верској, моралној и национално-просветарској активности Српске православне цркве, њена делатност била је скучена и стављена под строги надзор власти.

РЕЗУЛТАТИ ТАКВЕ политике нису изостали. Постигнута је још једна деоба међу Србима. Једни су остали теисти, а други су постали атеисти. Улога цркве и православне вере као кохезионе снаге нашег народа сасвим је ослабила, или се изгубила. Природна последица безверја, посебно у нижим и мање образованим слојевима народа, исказала се у општем моралном посрнућу...

У најтешњој вези с вером и верском припадношћу догодила се једна од најзначајнијих дезинтеграција нашег народа. Наши преци говорили су и писали о Србима "три вере", сматрајући да оне не условљавају националну припадност. Међутим, још у оквирима Аустро-Угарске, захваљујући антисрпској политици те државе, почео је српски национални раскол по верској основи. Српски политичари и Српска православна црква несмотрено су прихватили из Беча пласиране деобе по верској припадности. Стали су иза девизе да "изван православља нема Српства", чиме су не само зауставили процес српске националне интеграције по основу трију вера већ су га обрнули у супротном смеру. Тај смер је убрзала, докрајчила, али и проширила и продубила, национална политика Јосипа Броза. Његовим проглашењем нових, дотле непостојећих нација, задат је један од најтежих удараца нашем народу, посматран са становишта српске националне интеграције.

ДА ЈЕ НАШ НАРОД захваћен процесом духовне разједињености потврђује чињеница о постојању јаке регионалне - партикуларне свести и примитивне ускогрудости. Кратки видици, ограничени неким административним или природним међама, рекама или планинама, уочљиви су чак и код једног дела интелектуалаца, оног са више формалног него стварног образовања. У неким нашим срединама може се запазити и права ксенофобичност према Србима из других географски удаљенијих регија. Готово је пресахла свест о "историјском јединству Српства, јединству упркос разноликости, која чини богатство наше културе и нашег националног бића"...

Кад имамо у виду висок ниво српског духовног јединства из средине XIX века и кад га упоредимо с данашњим нивоом, онда њиме не можемо бити задовољни, јер ако он није нижи - сигурно је да није виши. Уверени смо да разлоге за стагнацију или назадовање можемо наћи у деценијском административно-политичком и уставном устројству Југославије после 1945. године, које је разбило српски етнички простор, уситнило га и упутило на такав начин живота и привређивања који је погодовао рађању и јачању аутаркијске свести. У том погледу најеклатантнији примери су они који су се десили с Војводином и њеном аутономијом, боље рећи њеном етатизацијом, и са Црном Гором, њеном државношћу и националном посебношћу. Историјски наслеђене разлике у поменутом временском периоду смишљено су потенциране, па су природни интегративни процеси не само заустављени већ и уназађени.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Родољубље у служби човекољубља

У ПРОЦЕСУ добро смишљене духовне дезинтеграције Срба после 1945. године значајно место имале су школе и читав образовни систем. Подређена партији на власти, њеној политици и идеологији, школа је имала задатак да негује социјалистички патриотизам и хуманизам, материјалистички поглед на свет, заснован на учењима Маркса и Енгелса, демократски централизам, комунистички интернационализам и југословенство утемељено на пароли о "братству и јединству". Таква школа одгајала је људе који су међусобно били блиски по класно-радничкој, идеолошкој и партијској припадности, а не по националној, језичкој, историјској, верској и културној истоветности.

Знања која су могла допринети јачању националне свести и духовног јединства не само да су била недоступна већ су, због наводне опасности по "братство и јединство", по идеологију и систем, била табуизована. Такве какве су биле, школе су постале фабрике које су производиле људе ограничених и укалупљених знања и погледа. Оне су осакатиле читаве генерације нашег народа, јер су их отуђиле, отпадиле и одродиле од националних корена из којих су изникле. Срби су доведени дотле да су се стидели свог имена и зазирали од свог порекла.

СИСТЕМ ОБРАЗОВАЊА и васпитања имао је у себи довољно разорне снаге да успешно поремети све наше националне вредности, да потисне све што је вековима мукотрпно градило духовну свест нашег човека и његов национални понос. Велика хероика наших ослободилачких борби и ратова, какви су Први српски устанак, балкански ратови и Први светски рат, били су потиснути и обезвређени. У име много хваљеног социјалистичког хуманизма и наднационалног осећања, ми смо били принуђени да се одричемо властите прошлости, да ружимо и хулимо наше светиње и да све то сматрамо не само природним већ и прогресивним.

Да бисмо зауставили процес духовног растројства нашег народа морамо схватити, како је истакао наш угледни филозоф Михаило Ђурић "да право хуманистичко образовање не брише и не поништава националне разлике и особености, већ их чува и оплемењује". Морамо знати да је право хуманистичко образовање "школа родољубља у служби човекољубља". Морамо знати и то да се не може "одгојити никакав универзални човек који није претходно освешћен као човек одређене нације, одређеног језика, одређене историје".

СТОГА СТВОРЕНУ дезинтеграцију српског народа можемо превладати, како је нагласио Михаило Ђурић, "само васпостављајући народ у националном духу, почињући од почетка, култивишући свест о томе да национално спада у сферу највише људске одговорности; то је, у ствари, обавеза да даље развијамо и обогаћујемо наш национални дух и карактер посредством универзалног искуства".

Они који су имали циљ да разоре духовно јединство српског народа, да га у што већој мери дезинтегришу, добро су знали да то могу постићи ако систематски буду поткопавали све темеље свим националним ауторитетима, како установама тако и личностима. Уништити ауторитете значило је обезглавити народ, поставити му на чело послушнике, људе без знања, значаја и угледа, без савести и уверења. Обезглављен српски народ препуштен је руководству Партије, која је по свом бићу била антисрпска и чинила све да Срби изгубе националне оријентире, личности и установе које би биле способне да поставе те оријентире. Због таквих задатака, у претходном систему није било ниједне иоле значајније и угледније српске институције и личности која није подвргавана критикама, нападима, обезвређивању, вређању, злоупотребама и осудама. Како је то рађено плански и смишљено, резулати нису изостали.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ДР МИЛОСАВ БАБОВИЋ - Његошево схватање српства и Црне Горе у њему

ДРУГИ конгрес српских интелектуалаца може бити значајан датум из два разлога: као знак измењеног статуса интелигенције у друштву и промењеног односа саме интелигенције према себи. Већ на почетку послератног живота, руководећа партија поделила је интелигенцију на "поштену" и "непоштену", док су истовремено радништво и сељаштво априори проглашени за сталеже часних трудбеника. Интелигенција је не само прихватила овакве квалификативе већ и активно учествовала у стварању култа радничке класе и њене руководеће улоге у друштву, мада је већ у гимназијским клупама учила девизу европских просветитеља - "Држава почива на просвећености".

Данас, међутим, управо је интелигенција позвана да размотри најважније национално и друштвено питање: јединства српског народа и стварања јединствене државе, у том циљу су се и окупили њени представници из свих крајева Српства. Историја сведочи да наш народ нису угрожавала само туђинска "јата проклетога кота", већ и "зло домаће". Оно се у разним временима различито и именовало: Бранковићи, потурице, чалмаши, гувернадуровићи, пета колона, квислинзи, сепаратисти... Академик Екмечић каже да "и наша деца данас схватају неопходност јединства". Добро би било да је тако... У Црној Гори је већ деценијама присутна теза да Црногорци нису Срби. Тезу су лансирали политбировски форуми, а стручњацима је наложено да је докажу. Тако академик Павле Мијовић тврди да су се већ у XII веку Дукљани толико разликовали од Срба, да је природно од њих датирати формирање црногорске нације. Наравно, није он једини који се труди да докаже несрпско порекло Црногораца. У полемици са њима најубедљивији аргументи су Његошево дело и његово осећање Српства и места Црне Горе у њему.

ПОМИЊЕМ САМО неколико чињеница. Његош је "Горски вијенац" посветио Карађорђу, у суштини, Првом српском устанку. Било би природније очекивати да га посвети руском цару, јер му је Русија била заштитница, а Николај Први га је лично задужио присуством у чину хиротонисања. Да га је посветио аустријском суверену, то би био гест мотивисан државничком нуждом, јер је Аустрија била први и опасан сусед. Његош је, међутим, одабрао највећег Србина после Косова, чијим митом је прожет сав "Горски вијенац". У њему се све мери Косовом: и време и збивања, људска вредност Обилићем, а опакост - Бранковићем. Ако ми нисмо један народ, како објаснити власт косовског епоса у свести и души Црногораца, и култ Обилића? Истина, за песника ова дилема није ни постојала. У монологу владика Данило говори:

Што утече испод сабље турске,

Што се не кће у ланце везати,

Што на вјеру праву не похули,

То се збјежа у ове планине,

Да гинемо и крв проливамо

И јуначки аманет чувамо -

Дивно име и свету слободу...

СТИХОВИ ЕВОЦИРАЈУ време миграције пред турском најездом из косовско-моравских области српске државе у брдовиту Зету оног дела становништва који није хтео бити турска раја. Јасно је да досељавањем у Зету они нису постали други народ и зато под синтагмом "дивно име" Његош разуме српско име.

Поред завета да очува име, одбрани веру и слободу, Његош је Црној Гори наменио још једну мисију, коју изражава владика Данило у другом монологу:

О да ми је очима виђети,

Црна Гора изгуб да намири,

Тад би ми се управо чинило,

Да ми свјетли круна Лазарева

И слетио Милош међу Србе,

Душа би ми тада мирна била...

У стиховима је зашифрована песникова мисао да Црна Гора, као једини слободни део средњовековне српске државе, буде пијемонт у обнови изгубљене државе ("изгуб да намири"). Јасно је, међутим, да песник не мисли на Балшића или Црнојевића Зету, већ на преткосовско српско царство, које изражава симболом круне Лазареве. А Обилић фигурира као узор прегалаштва и жртвености на које се Црна Гора мора припремити. Обилић је у Његошевом спеву свој и међу својима. Истина, за такав подвиг пример су дали и борци са Вртијељке, сви изгинули бранећи Цетиње, о којима коло пева:

Не кће Србин издати Србина,

Да га свијет мори пријекором,

Траг да му се по прсту кажује,

Ка невјерној кући Бранковића,

Но сви пали један код другога,

Пјевајући и Турке бијући...

Благо томе ко се ту нагнао,

Већ га ране не боле косовске...

Витезови Срби вртијељски...

Ваш ће примјер учити пјевача

Како треба зборит с бесмртношћу...

ДА НИСМО ЈЕДАН народ зар би ратници црногорски боловали од рана косовских; зар би Вук Бранковић у Црној Гори био име за уклин; зар би песник три сердара и две војеводе и Баја Пивљанина са хајдуцима назвао Србима вртијељским; зар би сестра Батрићева јадиковала што није погинуо у боју "ђе се момци српски грабе, око глава и оружја"; зар би главари оценили да Вука Мићуновића "Српкиња јошт рађала није, од Косова, а и приђе њега"; зар би у старијем почетку "Горског вијенца" монолог владике Данила почињао стиховима:

Црни дане, а црна судбино,

О кукавно Српство угашено...

Црни дан је дан Косовске битке, када се угасила српска независност. Могло би се навести још много "зашто би". Међутим, сви цитирани пасажи Његошеве поеме неспорно сведоче да народ Црне Горе, од сестре Батрићеве, главара, кола, која говоре мисли "из главе цијела народа", до владике Данила, који "зна књиге дубоке", прожимају иста мисао и осећање - да су део Српства.

На крају, да укажем на сцену после истраге потурица, којој није поклањана дужна пажња у анализама "Горског вијенца". У атмосфери славља од победе, игуман Стефан почиње помен душама "витезова нашега народа" и помиње непобједивог цара Душана, кнеза Лазара, Југовиће, Милоша Обилића, Милана Топлицу и Ивана Косанчића, Рељу од Пазара, Црнојевиће, дурмиторског војводу Момчила, романијског хајдука Старину Новака и Стојана Јанковића из Равних Котара. Поменом игумановим Његош је имплицитно омеђио границе Српства: од Топлице и Косанице на истоку, преко Рашке, Зете, Босне, до Крајине на западу. То што игуман Стефан казује у ствари је читуља, а читуља је породични реквизит и неспорно сведочи да смо сви на омеђеном простору - једна кућа.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ДР ДАРИНКА ВУЧИНИЋ - Гетсимански врт

НЕЋУ искушавати ваше стрпљење, за два минута се ништа не може рећи а мислила сам да овај мој скромни прилог примите као израз наглашене осетљивости живота на Косову и Метохији у односу на све што се догађа Србима и међу Србима, у миру и рату, јер од тога зависи, мислим, хоће ли нам отети старо Хвосно, јер изгубити Косово није исто, као, на пр., изгубити на Косову. Само ћу вас подсетити на то како је Јуда својевремено одвео чету у Гетсимански врт да ухвати Христа. Атила је рекао првосвештеницима како да се изврши задатак. А нама данас слично се догађа с разним умпрофорцима - "Имате стражу идите и утврдите како знате!" Да ли је данас Гетсимански врт свуда где српски народ живи.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

МИХАИЛО ЂУРИЋ - Верност слободарском опредељењу

О ПИТАЊИМА која се тичу српског националног програма није могућно расправљати апстрактно, незаинтересовано, без страсти и наклоности. Тим питањима, као и практичким питањима уопште, није могућно прићи чисто теоријски, она измичу објективној научној обради. На практичком подручју, у сфери морала и политике, владају друкчији закони и обзири него на теоријском подручју. Овде нема оштре границе између свести и чина, између намере и остварења, између мишљења и делања. Да бисмо знали шта треба да чинимо, морамо чинити оно што бисмо хтели да знамо. То је један стари наук, који је одавно већ готово сасвим заборављен.

Али, он је овде драгоцен, јер нас подсећа на то да су путеви и правци будућег развоја српског народа докучиви само погледу који одлучно стреми према ономе што мора бити, да те правце и путеве можемо одредити само ако делатно учествујемо у њиховом отварању и пробијању, то јест само ако и уколико уистину радимо на успостављању идентитета и интегритета нашег народа, само ако и уколико се стварно залажемо за његово јединство споља и изнутра.

Српском народу није потребна никаква апстрактна поука о томе шта треба да чини и како треба да пројектује своју будућност. Нити такву поуку тражи код куће нити је очекује из туђине. Потребна му је једино морална подршка, стало му је једино до солидарног политичког залагања и деловања, добро му дође једино конкретна сапатња у његовој данашњој претешкој муци и невољи. Све друго је опасна замка или штетна самообмана.

НИШТА велико у животу знаменитих историјских народа није створено напречац, по наруџбини, за потребе једног одређеног тренутка. Утолико пре што је све велико увек више изазов него проклетство.

То поготово важи у случају нашег народа. Ако уопште има смисла говорити о томе да сваки народ носи у себи неку идеју као своје најдубље опредељење, да нека одређена идеја осмишљава и осветљава историјско постојање сваког народа, да је у њој записана и да се по њој распознаје његова историјска судбина, оно што га је снашло и што ће га тек снаћи, онда треба рећи да је српском народу најпре и највише својствена - идеја слободе, да је она његов природни елемент, његово основно карактерно обележје и најмоћнија покретачка снага, да се он у њено име и под њеним знамењем вазда борио, мучио и страдао. И, наравно, побеђивао.

И то не ради неких својих уских себичних интереса, већ ради општечовечанског добра, дубоко свестан да стварно слободан може бити само онај народ који искрено цени и поштује друге, који никога смишљено не угњетава и не поробљава, који без страха и зазора пушта и друге да буду слободни. Нема разлога да сумњамо у то да ће српски народ, упркос свим тешкоћама и искушењима кроз која пролази, умети да остане веран себи, свом изворном слободарском опредељењу, те да ће наћи начина и смоћи снаге да одоли суровим претњама и притисцима моћника и силника данашњег обездушеног и обезличеног света, да ће уснети не само да потврди своје право на опстанак, него и да стваралачки присвоји своју велику митску прошлост и тако, у крајњој линији, уистину обогати и осавремени свој национални дух и карактер.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Култура као народни вез

ПИТAЊЕ је, чини се, незаобилазно: како то да је српски народ уопште задржао своју групну препознатљивост када су га толике центрифугалие силе одвлачиле од њега самог: од државне несреће пропасти сопствених политичких институција до миграционог губљења снаге неопходне критичке масе, до унијаћења, исламизације и, коначно, до интернационалистичке варке одрицања од древне српске светиње отаџбине? Како смо, уопште, успели да опстанемо када је историја тако успешно радила на нашој пропасти?

Један одговор је да се историјски никад нисмо предавали - ни на Косову; ни у хајдучким дружинама, ни у нашим бројним устанцима и ратовима. Али тај одговор, колико год био пресудан, не одговара на дубље питање: који је то удар који је пронашао искру у камену и шта је помогло тој искри да се распламса?

Довољно је погледати историјска истраживања Милорада Екмечића па видети колико је муке и зулума требало па да би наш народ потегао за последњим трагачким средством побуне у 19. веку у Херцеговини. Довољно је побројати све оне небеске прилике које помиње Вишњић као ситуације у којима се "Србљи дигнут ие смједоше", па да се подсетимо да смо у свом идентитету видели врхунски смисао живљења само када је догорило до ноката. Али зато се на том месту - неместу и поставља најдубље питање. Који је то и какав је то смисао живота за Србе био вреднији од живота самог? То питање је и данас најпресудније за нас, или бар за оне Србе који су се определили за могућност смрти, за разлику од њима неприхватљивог, немогућег облика живота.

ОДГОВОР НА ОВУ загонетку јесте култура као темељ и потка смисла живота важнија од живота самог. Односно идентитет који та култура успоставља и у времену наставља. Али у нашем случају, национални идентитет је нешто много посебније него што се обично мнсли, нешто с посебнијим духовнкм акцентима него у неким другим случајевима...

За Србе национална идеја није се темељила ни на просветитељској филозофији усаглашеног друштвеног уговора појединаца ни на култу грађанских права нити чак само на језику... У сусрету и судару са две моћне светске религије, католичанством и исламом, Срби су се грчевито ухватили за своју моралну структуру и лествицу вредности коју носи православље, за своју колективну, историјом доказану саборност, једнако као и за своје колективно памћење, оличено пре свега епском поезијом као нашом "народном повесницом" како је то лепо рекао Радован Самарџић. "Песма нас је одржала - њојзи хвала" - давно је рекао Змај. А песма је ту у ствари најочигледнији знамен свеколиких облика културе...

Та и таква култура као основа српског националног идентитета сачувала се упркос свих дезинтеграционих сила. Како? Па пре свега, чини се, кроз ону породичну традицију и оно породично задругарство наше које је до јуче постојало. Уосталом, и данас је снага и далеких рођачких веза код Срба много јача и дубље негована него код западних народа. Породица је, као расадник основних облика културе и обележја националног идентитета, била тим важиија што су други облици националне комуникације готово усахли последњих 50 година.

ОСИМ ИСТОРИЈСКИХ процеса неповољних по националну кохезију Срба, идеологизација облика друштвеног окупљања, као и, парадоксално, разорни утицај потрошачког друштва Запада довели су до готово потпуног замирања наших традиционалних саборних институција: од древних црквених сабора и црквених општина до професионалних удружења која никада нису била само професионална, да не кажем до националних прослава, симпозијума и "округлих столова" који су били фрустрирани сталном потребом да се не увреди други неко уколико се ми усуђујемо да говоримо о себи. Наша слабашна традиција клубова западног типа после рата је била идеолошки прокажена. А онај облик кафане који је био најсамониклија српска политичка и културна институција - да не кажем исповедаоница - постала је, једноставно, полицијски подозрива.

Породица може да на својим плећима понесе само део тог терета - јер и у породици имамо "расцеп генерација", који нам је, уз фармерке, стигао преко океана као шарена лажа у целофану. Држава и школа, као и елитне културне институције, могу и морају да учине много. Тим пре што нам је духовна и друштвена елита толико потребна и тако често била угрожена.

Отуд је не култура, већ распростирање вредности српске културе, наш најважнији политички садржај. Лако ће се споразумети људи чија су морална и духовна мерила никла, попут грана, из истог стабла. Никада се неће споразумети они који једну грану бркају са стаблом, а стабло са још дубље ужиљеним коренима.

У оквиру тог императива духовне и моралне обнове српског народа, култура је као народни вез. Једној анонимној групи људи од којих свако има своју судбину, култура, попут веза на једнобојној тканини, даје не само препознатљиву шару већ и учвршћује својим нитима основу на којој ниче.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ - Јединствени српски културни простор

МОЖЕ ли се говорити о српском питању данас без размишљања о јединству српског културког простора? Може ли јединствени српски културни простор бити замена или надокнада за оно што именујемо државним јединством? Докле сеже српски културни простор? Прате ли се границе допирања нашег језика, културна обележја и знамени, мора се закључити да српски културни простор увелико претеже преко најидеалније исцртаних граница српске државе.

Од Хиландара на југу до Сент Андреје на северу обележен је и прожет простор јединственом духовношћу. На југу светли и греје Хиландар а на северу гасне Сент Андреја опомињућим сјајем. Колико су се те некад чврсте везе одржале у разобрученом и расејаном Српству? Још је Стерија записао како за величином својом растурен тужи камен. Говоре ли нам, и данас, ови Стеријини стихови опомињуће о нашем разбаштињењу?

БИЛИ СМО РАСЕЈАНИ у неколике царевине, али смо увек тежили матици. Најдуже и најуспешније смо се од асимилације бранили вером, духовношћу и културом. Онда кад су наши сународници, силом или милом, преверавали или када су, бројчано осути, били асимиловани, још дуго је у њима (па и у њиховим потомцима) исијавало наше културно наслеђе. Па и култура коју су стварали наша је иако неинтегрисана у њу. У дијаспори стваран, а померан према матичној држави, наш се културни простор сужавао само географски. И не само да се сужавао већ се уситњавао, комадао и мрвио. Нећемо претерати ако кажемо да смо народ који се множи деобом. Баш као што је од нашег народа направљено неколико других, тако је и од наше културе направљено неколико култура. Нисмо имали (а и данас имамо мало) снаге и воље да те делове окупимо у јединствени српски културни простор. Искуства из прошлог века, наравно уз критичко преиспитивање, могла би нам, и данас, бити од користи, није матично само оно што се ствара у матици.

Није ли у дијаспори основана Матица српска? И прве - "Новине сербске"? И ван граница прошловековних српских држава штампани су Српски рјечник, "Горски вијенац", Бранковe песме.

У ГЕОГРАФСКОМ СМИСЛУ с периферије српских држава нарочито према матици долазили су јаки подстицаји, културна прегнућа, значајне и стожерне историјске личности, научници, уметници. Све је то јединствен културни простор мада је настајао у више царевина и држава. Зачудо данас смо у много чему даљи и раздељенији него што смо били у прошлом веку. Склони смо самозабораву а култура нам је дијаспорична. Наша култура је, осим тога, и полифонична и полицентрична. Како је ујединити? Јединственим језиком и писмом, један је од одговора. Морамо, ипак, поштовати језичке особености и нијансе. Нормативистика да, униформност - не; осећање за јединство - да, али и право на посебност, без које нема креативности, на којој почива стваралаштво. Тек тако ће култура бити основа препорода. Она, наравно, не може заменити улогу државе. Циљ нам мора бити држава која обједињује и култура која прожима јединствено српско биће.

И, да закључим: култура се може градити и на разликама, а држава, заједничка држава, на јединственим тежњама и једној идеји.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ - Преиспитивање духовне баштине

АКАДЕМИК Екмечић је у својој беседи споменуо изузетно важно питање везано за превазилажење оних наших међусобних разлика које су видљиве и долазе до изражаја нарочито у области културе, а посебно нашег културног и духовног наслеђа. Ја нећу говорити о овим историјским разликама које су довеле до овог стања. У много чему, те историјске разлике можемо довести у везу са губитком наше средњовековне државе 1459. године; међутим, и у том трагичном, деобном и сеобном времену српски се народ одржао захваљујући духовном јединству. Ако је изгубио политичко, сачувао је духовно. Реч је о обновљеној Пећкој патријаршији, која делује од 1557, до укидања 1776. године. То духовно јединство, нажалост, није обновљено на један задовољавајући начин у ослобођеној Србији у XIX веку, наставило се то у првој, па и у другој Југославији. Последице оваквог става јесу да су читави блокови српске духовне баштине претрајавали живећи по страни, а њихове духовне поруке остајале су неукључене у нашој свести.

ПОНАШАЛИ СМО СЕ као да нам је судбина одредила да вечито живимо у раскораку са самим собом, а пре свега са сопственом духовном баштином. Она је данас, можда је то чак и оштрије речено, још увек у некој полуанонимности. А легализовање оваквог немарног односа даје данас, а даваће и убудуће, негативан резултат. Вероватно бисте желели и неке доказе. Постављам питање: колико је у нашој свести присутан онај српски културни блок који је настао на подручју данашње Мађарске или Румуније? Колико је Србима у Србији и Црној Гори познато да је најзападнији манастир пећке цркве основан почетком XVII века у Горском Котару? Реч је о манастиру Гомирју. Колико је у нашој свести присутна ненадмашна лепота сопоћанских или милешевских фресака? Пред нашим очима нестао је толики број српских споменика у Славонији и Херцеговини, а да о њима знају само или непосредни страдалници, или уски специјалисти. Шта знамо о ремек-делима наше средњовековне државе која су расута у разним збиркама света: од Палестине до Америке, од Русије до Шпаније и Енглеске? Као да смо помирени са овако незапамћеном пљачком која нас је тако осиромашила.

ИЗ СВИХ ТИХ разлога сматрам да је крајње опасно ако се данас већ чују гласови који упозоравају да је сувишно враћање у прошлост јер, забога, ми се налазимо у освит новога века. Разуме се, ја се не залажем за неки превазиђени историзам, већ за модерно поимање наше прошлости које може да нам врати ону моралну снагу коју рађа свако духовно преображавање. Ја се залажем, дакле, за темељно преиспитивање српске духовне баштине схваћене упркос разликама као јединствено и ненарушиво ткање. Задатак њеног обједињавања представља интелектуални задатак првога реда, довољно велик да буде подстицајан за више генерација. Чини ми се да је то тако велики задатак да га наша генерација и наше време неће моћи обавити. На крају, прилике у којима живимо изузетно су драматичне. Па ипак, нека ми буде дозвољено да направим паралелу са нашим прецима, са оним поколењем које је доживело пад Цариграда, а то је био истовремено и крај једне велике хришћанске цивилизације као што је била византијска. Био је то сумрак оне европске цивилизације која је полазећи од хуманизма сањала о једном праведном демократском поретку. Живи смо сведоци колико су те наде доиста и остварене.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ИСО КАЛАЧ - Да ли је Сизиф српски отац

КАО ШТО знате, годинама су многа питања била забрањена. Уплашено смо ћутали, заборављали своју историју, своје поријекло, сеобе и диобе, преласке Срба на друге вјере. Морали смо да живимо као с неба бачени, као људи с којима тобоже започиње историја. Многи од нас живјели су као кривци само зато што смо се усудили да размишљамо и да признамо своје поријекло.

Додуше, ја сам се јавно поносио што су ми Милачићи рођаци, обилазио сам их у свакој згодној прилици, био дочекиван и испраћан као брат. Ми смо, изгледа, најтипичнија рана у српском роду, за коју су најважнији крв, тијело, језик и душа. У Црној Гори и у Србији има још потреснијих диоба српске душе које желим да докажем сликом и ријечима.

НАИМЕ, мајка Ружица Перовић из села Комарана код Бродарева, чији је муж крајем прошлога вијека погинуо као хајдук, имала је четири сина: Радула, Рада, Луку и Риста. Да би се преживјело, дјецу је слала у најам код богатих и осорних ага, који су били добро плаћене потурице. Дошао је ред и на Риста, и прије него оде, требало је да у редовничкој воденици самеље јечам. Ту му се попријечио један Комаранац јер је желио да први самеље и дошло је до велике свађе и туче, у којој је Ристо Пејовић побиједио. Међутим, над Ружичином дјецом се надвила стравична опасност, и она је вољела да јој син пређе на ислам него да погине с осталом браћом. Тако је Ристо Пејовић постао Алија Потурак а скрхана мајка је 1919. године могла само да стане између синова Луке и Алије, 1919. године, понављам, да их обојицу загрли и да то на фотографији остане као свједочење српске трагедије, какве, вјерујем, нема ни у хеленским драмама.

ГОРКУ СУДБИНУ у истом вијеку и у истим годинама имали су и Ружичине комшије Мирко и Љубица Томашевић. Болест је харала, дјеца умирала, остало је живо девето дјете, које се звало Ненад, И само што се замомчио, није било другог излаза, отишао је у најам код аге Наила Вуковића из Борја. За Ненадову срећу, а ја бих рекао за велику несрећу, болећиви ага није имао порода а Ненада је волио као своје дијете и посинио га, предложио му да се исламизира а он ће му велико имање и сво богатство преписати. Сиромашни родитељи су пристали а њих је, болесне и старе, умјесто сина Ненада сада држао Наилагин посинак Мујо Потурак. Ето, пођите у Комаране, код Бродарева, и наћи ћете Мујовог сина Ђула Потурка и његове синове и његове унуке.

Да ли Срби имају мајку? Ако се ствар размотри озбиљно, нико се не може родити без оца и мајке, макар му мајка била епрувета а отац шприц који га је у њу убризгао. Аналогно томе, Срби имају и оца и мајку, љуљају се као безбрижна дјеца, уче прве ријечи од мајке, сањају срећу и вјерују да ће живјети безбрижно.Али ја се овде на овом дивном скупу, питам да ли Срби имају мајку? Историјски гледано, у дугом низу вјекова боље речено, од битке код Димотика до наших дана, Срби немају мајку. Неће их за мушке главе иако их је за вријеме цара Душана било колико и Енглеза. Међутим, Енглези су се крдили као кунићи јер су имали бољег тату и маму. А данас? А данас?

ЈА СЕ ПИТАМ да ли стварно Срби имају оца. Што се тога питања тиче, нешто ми је лакше и могу рећи да су Срби несрећна Сизифова дјеца, дакле дјеца оног митског Сизифа, најпаметнијег смртника на земљи који је два пута боговима згријешио, изазвао њихову срџбу па по други пут са земље га одвели у пакао да уз стрмену планину гура камен и никад га не изгура до врха иланине. Тако и Срби гурају ратни камен од 1389. дижу буне и устанке, одмећу се у хајдуке и ускоке, неко прелази на ислам, постаје паша, субаша, сејмен, муфтија, миралај, који на нашим брзим планинским ријекама гради мостове и помаже како зна и умије своју браћу. Лијево и десно, без оца и без мајке, неко се у Босни и Херцеговини покатоличи, постане жешћи папа од папе и гори по Србе, а неког као топовско месо шаљу у тзв. Војну крајину. Вио је потребан Србин да стоји уз Хрвате у налетима германизације и исламизације, које не престају ни у XX вијеку.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кућа ни на небу ни на земљи

ДА ЛИ ЈЕ СИЗИФ српски отац? У мојој визији јесте. Међутим, за разлику од многих Срба, Сизиф је знао шта хоће. Страдаће, али људи ће бити срећни. Наиме, сазнао је да је Езопову Јегину украо Јупитер, понудио ожалошћеном оцу помоћ, што је он једва дочекао, испунио Сизифову жељу и Коринту дао кишу. Но, мудром Сизифу то је било јако мало, од њега је затражио помоћ да окује смрт а онда ће му он рећи гдје се налази његова кћерка Јегина. Разумљиво, родитељска љубав нема граница. Ожалошћени Бог је пристао, Сизиф оковао смрт, учинио људе бесмртним а Езоп је уз његову помоћ из Јупитеровог душека извукао кћерку Јегину. И кад су богови сазнали да је све то Сизиф испланирао, Јупитер га зграби за врат и баци у пакао. Сизиф као Сизиф, стари мудрац, убиједи бога Плутона да га пошаље на земљу да обиђе своју жену и казни је за невјерност. Пошто је Сизиф обећао да ће се на вријеме вратити, Плутон му испуни жељу, истресе га поред мора и врати се на свој божји посао. Кад Сизиф осјети морску воду, сунце, кад угледа толико лијепих жена, заборави зашто је дошао, поче да живи и иде од даме до даме док се не намјери на богињу Јегину. Сизиф не би био Сизиф кад је не би опчинио својом памећу, љубазношћу, добротом и придобио њену божанствену милостиву руку. Године су пролазиле, ударали морски валови о обале, богови туговали и на све стране тражили Сизифа. А он с Јегином љуљао своју дјецу, па унуке, па праунуке. За њега смрт не постоји, јер два пута нико не може да умре. И да није обигравао око других жена, да се Јегина није расрдила на њега и дозвала богове, они га никад не би нашли. Овако, зграбише Сизифа, однијеше га у пакао и привезаше за камен који вјероватно и дан-данас гура. Кивни на умног и довитљивог Сизифа, мислили су да му поморе пород, али нису могли. Дјецу је родила богиња Јегина, она су полубогови, јер су, барем дјелимично од богова. И све што су могли противу њих да ураде то је да их прокуну да у дугом низу вјекова ратују на својој земљи, међусобно се кошкају, дијеле се, селе и прелазе с вјере на вјеру.

СРБИ СУ УВИЈЕК ратовали на кућном прагу, али гурање најтежег ратног камена започиње 1389. године, дакле од Косовске битке. Срби су на својој земљи дрхтали пет стољећа. Робовали и самовали, бунили се против Турака и гинули. А они некадри или плахи - као што је био случај с мојим Милачићима и Прелевићима, заплашеним од крвне освете - прелазе на ислам. Живјели су тако Осман, Аџо и Мурат. Од њихових имена остало је да се Милачићи до данашњих дана разгранавају у три правца: Османовићи, Аџовићи и Муратовићи, Она друга браћа остајала су на историјској вјетрометини, сваком крива а највише самима себи. Браћа су чезнула један за другим, помагала се у најтежим данима, имала заједничке годишње скупове, јела, пила, плакала и гледала ко на кога личи.

А Тадија Милачић, који је живио 110 година, клео се у све живе главе и гробове да ја личим на Шпира Милачића, љутог хајдука који је према сиротињи имао меканије срце од памука па је она њему уз гусле пјевала: "Горска вило, кажи право, јел Милачић Шпиро здраво? Кад ће доћи у Брескуте да разјури Турке љуте?" Шпиро је погинуо, Тадија а ја изгнаничким и сагорјелим гласом питам: "Да ли Срби имају мајку?" Ако су они Сизифова и Јегинина дјеца, а у мојој визији јесу, остали су без оца и мајке. Срби су сирочад с кућом на крвавом балканском друму и имају Бога. А једна стара мудрост гласи: Кога Бог воли, тога и кажњава. Заиста, хвала великом Богу на толикој љубави, хвала му што смо му најпотребнији народ на оном другом свијету. Бог богује, а Србин самује и ратује.

Ето, Србима је кућа и на небу и на земљи, боље речено ни на небу ни на земљи. Алберт Ками каже: Митови су створени да их машта оживљава, а ја нисам могао да то не учиним. Не даде ми машта.

08. 12. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

Свет

0 5

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.

23. 11. 2024. у 18:55

БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: Орешник може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)

Свет

0 34

БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)

БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.

23. 11. 2024. у 15:58

ПОТПРЕДСЕДНИК САД УМРО ТОКОМ ОДНОСА: Био са 50 година млађом љубавницом, Бела кућа није знала како да саопшти вест о смрти

Свет

0 0

ПОТПРЕДСЕДНИК САД УМРО ТОКОМ ОДНОСА: Био са 50 година млађом љубавницом, Бела кућа није знала како да саопшти вест о смрти

БИО ЈЕ то 27. јануар 1979. године. У 1 ујутро, портпарол породице Нелсона Рокфелера објавио је званичну изјаву за штампу. Бивши потпредседник преминуо је У 71 години живота раније те вечери.

22. 11. 2024. у 18:36