ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАРТИЈА ПРОТИВ СРПСКИХ ИНТЕРЕСА: Комисија за разграничење АВНОЈ-а недоследно је примењивала критеријуме

ТЕРИТОРИЈАЛНА подела Краљевине Југославије, извршена 1941, умногоме је, неколико година касније, отежавала граничну консолидацију југословенске државе.

Треће заседање АВНОЈА 1945. године у Београду / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Спољне границе Југославије, независно од става КПЈ и одлука Авноја о њиховој непроменљивости, нису биле коначне нити међународноправно валидне. То посебно важи за захтеве о корекцији граница Краљевине Југославије уз примену историјско-етничког принципа (припајање Истре, дела јадранских острва, Словеначког приморја) које је истакао АВНОЈ и који представљају једнострани правни акт.

Освободилна фронта Словеније је перманентно, током ратних година, истицала захтев за присаједињењем делова Корушке Словенији. Притисак савезника пресудно је утицао да југословенске трупе буду повучене из Корушке. Савет министара иностраних послова великих сила је дефинитивно одбацио захтев Југославије за корекцију граница са Аустријом на етничком принципу.

Претензије на Трст, Горицу и Истру компликовале су односе са Италијом и савезницима. Избио је сукоб савезника и југословенске армије. Територијални спор око Трста разрешен је тек 5. октобра 1954, потписивањем Тршћанског споразума у Лондону. По том међународном уговору Трст и зона А прикључени су Италији, а зона Б Југославији.

ДЕМОКРАТСКА Федеративна Југославија није имала територијалних претензија према Румунији. Тежње српске националне мањине у румунском делу Баната за прикључењем матици нису разматране. Иако званични захтеви према територији Мађарске нису постојали, видно је било настојање да граница доживи корекцију у Бајском трокуту. Средином децембра 1944. војни кадрови (Бранко Петричевић Кађа) водили су разговоре о припајању Печуја и околине Југославији, али се томе противила КП Мађарске као и сам маршал Толбухин.

Из доступних докумената се може видети да је постојала директива Врховног штаба НОВ и ПОЈ о преузимању власти у Печују и околини. У јесен 1945. у оптицају је била идеја о исељавању Мађара из граничних срезова Југославије и насељавања, на бази размене, неколико десетина хиљада Хрвата и Срба са територије Мађарске. У Министарству за колонизацију било је и предлога о уступању Мађарској, пре мировног уговора, дела територија у северној Бачкој и Банату (Кањижа, Хоргош, Сента па све до Мокрина) уз обавезу да она на своју територију прими око 200.000 мађарског становништва из Војводине.

Митар Бакић

КРАЈЕМ 1944. избио је територијални спор са Бугарском. Захтеви упућени Главном штабу НОВЈ за Србију да обустави своје активности на простору босиљградског, царибродског и трнског среза и омогући Бугарској да на тој територији организују комитете отечественог фронта, демонстрирали су територијалне претензије Софије. У телеграму који је у име Главног штаба НОВЈ Србије Коча Поповић упутио Главном штабу бугарске војске, стајало је:

"Непријатно смо изненађени вашим потпуно неправилним и неприхватљивим ставом у питању срезова: босиљградског, царибродског и трнског, који су пре рата припадали Југославији. Молимо да примите к знању да су ти срезови већ сада саставни део суверене територије - слободне - демократске федеративне Југославије и да вашим јединицама и органима издате одговарајућа наређења".

Формирање југословенске федералне јединице Македоније заоштрило је питање статуса Пиринске и Егејске Македоније. Албанска комунистичка елита није одустајала од захтева да Косово и Метохија постану део албанске државе. Победа народнофронтовских и комунистичких снага само је, на неко време, омогућило пријатељске и срдачне односе политичких руководстава. Постојали су и пројекти о Албанији као седмој југословенској републици. Избијање сукоба са Информбироом оживело је идеји о припајању Косова Албанији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Међа исцртана за само шест дана

ГРАНИЧНЕ међе југословенских федералних јединица најчешће нису биле утврђене самим чином њиховог конституисања. Када су се појављивала спорна питања, партијски врх је настојао да њихово решавање одложи за након победе револуције.

Друго заседање АВНОЈ-а није решило питање унутрашњег уређења федерације и разграничења федералних јединица. На заседањима Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије, АСНО Србије, Народне скупштине Србије, на којима је расправљано о подели Санџака или прикључењу Војводине и Косова и Метохије Србији, нису отварана осетљива гранична питања. О томе се није дискутовало ни приликом доношења Упутстава о основним начелима за образовање влада федералних јединица (5. април 1945).

Устав ФНРЈ (31. јануар 1946) није дефинисао територије федералних јединица. Ниједно надлежно државно тело није легално разматрало питање граница југословенских федералних јединица и о томе донело правни акт. Као последица "лежерности" и незаинтересованости државних власти за дефинитивно административно разграничење федералних јединица, појављивали су се спорови у којима су партиципирале све федералне јединице.

Тито у свом кабинету / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Неадекватно, нестручно и бирократски разрешени ти нерешени гранични спорови ће се више деценија касније, у новој историјској ситуацији, јавити као неуралгичне тачке на карти југословенске државе, генератори југословенске кризе, извори незадовољства републичких елита, узрочници крвавих обрачуна који су наговестили распад југословенске државе. Деценијама није увиђан његов правни, политички, војно-стратешки, географски, психолошки карактер и значај.

ЗАХТЕВИ политичара из емиграције, за омеђивањем историјских и етничких граница српске административне јединице у оквиру Југославије означавани су непријатељском пропагандом, представљали су такве претње и потискивани су и идеолошки дисквалификовани. За комунистички покрет и Јосипа Броза није било дилеме да Југославија представља историјску нужност за сваки од њених народа. Залагање за државно јединство Југославије подразумевало је самосталност сваког народа у њој. Федералне јединице су дефинисане као "заједничка кућа" унутар које има право сваки народ да "господари на своме и да се развија економски и културно".

Ипак, како је Броз говорио у Загребу, шест дана након завршетка војних операција у Југославији, то није значило "повући границу између ове и оне федералне јединице, па ти пријеко ради што знаш и што можеш, а ја ћу овдије како ја знам. Не! Те границе, да их тако прикажем, треба да буду нешто слично као што су оне бијеле црте на марморном струпу".

Милован Ђилас

Након Оснивачког конгреса КП Србије, Председништво Авноја оформило је, 19. јуна 1945, Комисију за утврђивање предлога о разграничењу Хрватске и Србије, односно Војводине, како је стајало у предлогу.

Нико од чланова Комисије (чинили су је М. Ђилас, В. Крстуловић, М. Поповић, Ј. Веселинов, Ј. Златарић), није био стручно компетентан за решавање тако деликатног и сложеног питања, које је, уз остало, већ отворено у лето 1942. спором партијских организација Хрватске и Војводине око Срема. После шест дана рада, формалног обиласка граничног подручја, обављених "информативних" разговора са партијским функционерима на терену, Комисија је израдила извештај и поднела га, 26. јуна 1945, на седници Политбироа ЦК КПЈ.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Барања и Вуковар поклоњени Хрватима

НЕСУМЊИВО да је политичка одлука о разграничењу, у главним потезима, већ била донета, па је формирање и рад комисије више била формалност, пре свега изазвана постојећим спором партијских руководстава Хрватске и Војводине. Председник комисије М. Ђилас је о разграничењу реферисао на седници Политбироа од 26. 6. 1945 (присуствовали су Ј. Б. Тито, Е. Кардељ, А. Ранковић, М. Ђилас, С. Жујовић, М. Пијаде, А. Хебранг, С. Вукмановић, М. Маринко, К. Попивода, Б. Нешковић).

Пошто је од тог партијског тела одобрен, извештај је коначно завршен и потписан 1. јула 1945. Несумњиво да је и то један од показатеља партијског карактера донете одлуке.

Закључак комисије био је следећи: "Привремена граница између Војводине и Хрватске треба да иде: од мађарске границе, ријеком Дунав до међе између села: Бачко Ново Село и Букин (бачко-паланачки срез); одатле преко Дунава између атара села: Опатовац - Мохово, Ловас - Бапска, Товарник - вароши Шид, Подграђе - Илинци, Адашевци - Мала Вашица, Липовац - Батровци, Строшинци - Моровић... Само се по себи разуме да би све територије западно односно источно од ових села требало да припадну Хрватској, односно Србији".

Прво заседање АСНО Србије / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

У СВОЈОЈ суштини донета партијска одлука је само, на први поглед, била компромис. Неуважавање промена демографске структуре становништва настале геноцидом, занемаривање резултата усташке колонизације, рачунање Буњеваца као Хрвата (то је директна Брозова директива изречена на Оснивачком конгресу КП Србије), негирање учешћа српског народа у борби са окупатором, недоследно примењивање економских, етничких, историјских, географских критеријума, само су неки елементи који сведоче о методу рада комисије и страху Партије од српске превласти и мајоризације.

На предлог Комисије села Шидског среза - Опатовац, Ловас, Товарник, Подграђе, Адашевци, Липовац, Строшинци - припала су Хрватској. Предложено решење Комисија је сматрала привременим. У извештају су констатоване три групе спорних територија. У првој су се нашли срезови Суботички, Сомборски, Апатински, Оџачки (северно и североисточно од Дунава - Бачка) где је примењен етнички принцип, осим за Суботички срез и град Сомбор. Њихово припајање Хрватској сматрано је неприродним.

ДРУГУ групу спорних територија чинили су срезови Батински и Дардски (слив између Дунава и Драве - Барања) и ту су истакнути економски принципи и национални разлози. Одлучено је да Барања припадне Хрватској, иако историјски никада није била у њеном административном саставу (ни као аутономија у Угарској, ни као територија која је 1918. присаједињена Србији, ни као део Бановине Хрватске, ни као део НДХ) нити је имала хрватску већину становништва.

Делегати из Србије на другом заседању АВНОЈА / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Трећу групу спорних територија чинили су срезови Вуковарски, Шидски и Илочки (југозападно од Дунава - Срем) и ту су за основ разграничења узети национални састав и географски положај. По предлогу Комисије Винковачки срез је припојен Хрватској а Илочки Војводини. Одлука Комисије за разграничење Председништва АВНОЈ-а суштински је погађала српске националне интересе.

О "природном путу" настанка граница није могло бити ни говора. Привременост границе, како се показало, постојала је само у случају Илока који је убрзо постао део територије Хрватске. Реч је била о политичком маневру који је имао за циљ да умири већинско српско становништво у Илочком срезу и прикрије усташку прошлост те средине. Уз привременост границе су убрзо изгубиле и свој административни карактер.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Македонци траже територију до Врања

ПИТАЊЕ разграничења Србије и Македоније отворено је 10. јуна 1945. захтевом више села Тетовског среза (Вратнице, Беловиште, Старо Село, Рогачево, Одри, Јежице, Орашје и Нераште) да буду припојена Србији. Спорова је било и у срезу Кривопаланачком (села Магренце, Дерман, Нерав, Метежево и Огут), око цементаре "Шар" и коришћења шума на Шар-планини.

Решавање спорних питања референдумом (гласањем) одбацивано је констатацијом: "Гласање је рат". Постојала је и тежња федералне Македоније да у њен састав уђе територија око манастира Прохор Пчињски. У извештајима партијске провениенције може се регистровати настојање "македонских другова" да простори јужно од Врања уђу у састав Македоније.

У питању је простор Јужне Мораве и горње Пчиње који, пре 1912, није био у саставу Србије. Те делове територије Србије, према извештајима Покрајинског комитета Србије из септембра 1944, "где живи искључиво српски живаљ са старим борбеним традицијама" македонски комунисти "сматрају Ристовачком Македонијом" и своје право аргументују чињеницом да "су и своје Собрање изабрали на територији Пчиње у, како кажу, историјском манастиру Св. Прохор Пчињски".

Заседање АВНОЈ-а у Бихаћу 1942. године / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

У последњим месецима рата било је актуелно и питање среза Прешево који је изузет из надлежности Окружног комитета КПЈ кумановског и ушао у састав врањског партијског округа. Та промена у партијској структури суштински је увела Прешевски срез у састав Србије.

Према подацима из писма Покрајинског комитета КПЈ за Србију од 6. новембра 1944, упућеном Обласном комитету КПЈ за Косово, укључивање среза Прешево у Врањски округ сматрано је привременим док не дође у састав партијске организације Косовско-метохијске Области.

Сваки од наведених спорова разрешавале су ad hoc формиране партијско-државне комисије. Спорови су наставили да тињају и после новембра 1948. Посебно је било актуелно питање разграничења на простору који су македонски кадрови називали Ристовачка Македонија а српски Пчиња.

ТЕРИТОРИЈАЛНО-административних проблема при разграничењу Србије и Црне Горе, сем неколико мањих неспоразума око коришћења шума у Метохији, није било. Граница је утврђена након поделе Санџака.

Од развођа Нехотине и Лима до тромеђе Србије, Босне и Херцеговине и Косовско-метохијске Области на Мокрој Гори граница се подударала са старом српско-црногорском границом успостављеном након Првог балканског рата 1912. У одговору на циркуларно писмо Министарства за конституанту од 20. августа 1945, у коме се, уз остало, говори и о потреби утврђивања граница федералних јединица, Председништво Министарског савета Црне Горе је указивало на проблем разграничења са Србијом код Пљеваљског и Пријепољског среза. У одговору на исти допис Председништво владе федералне Србије је указало да само два села на граници новопазарског округа траже издвајање из састава Србије и припајање Црној Гори.

Коча Поповић

Односе Србије и Босне и Херцеговине оптерећивао је тежак положај Срба у БиХ, питање повратка избеглица и имовинско правна питања. Упоредо са тим постојали су и спорови око коришћења обрадиве земље који су, на потезу од Зворника до ушћа Дрине у Саву, повремено избијали између земљорадника са територије Србије (срески НО Мачва) и Босне и Херцеговине (срески НО Бјељина).

Узрок спора била је периодична промена корита реке Дрине. Спорове су, без ексцеса, разрешиле владе двеју република 1948. године. Дрина је узимана као неоспорна гранична линија две федералне јединице. Од планине Звијезде, источно од Вишеграда граница између Србије и Босне и Херцеговине је пресецала доњи Лим.

Препоручујемо

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ СТРАХ ОД СРБИЈАНСКИХ ДИВИЗИЈА: Договор Стаљина и Черчила кључан за исход југословенске револуције

04. 12. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИГРА КАРАТА БРИТАНАЦА И РУСА: План за искрцавање савезника и мартовски преговори 1943. са Немцима

03. 12. 2021. у 17:14

Друштво

2 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАЛИТИ КУЋЕ КУЛАЦИМА: Идеолошке разлике које су довеле до рата између партизана и четника

02. 12. 2021. у 17:14

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ СТВОРИЛИ БРОЗА И ДРАЖУ: Први српски отпор немачкој окупацији био је политички а не оружани

01. 12. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације