Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕРАТОРИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРИЗЕ: Разграничење Србије и Хрватске увод у грађански рат

Др Љубодраг Димић

07. 12. 2021. у 17:14

ВОЈНИ успеси, промена међународне ситуације и пораст међународног утицаја пресудно су утицали да народноослободилачки покрет буде конституисан на ниво државе, која је понела неформални назив „демократска федеративна Југославија”.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕРАТОРИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КРИЗЕ: Разграничење Србије и Хрватске увод у грађански рат

Међународно признање револуционарних промена захтевало је да КПЈ прихвати компромис и, као несумњиви уступак, у структуру нове власти инкорпорира неке монархистичке установе (Намесништво), пристане на формирање мешовитих тела (Привремена влада ДФЈ, Привремена народна скупштина), сагласи се са постојањем вишестраначке политичке структуре.

Пристанак на дате уступке био је мотивисан проценом да развој догађаја наговештава коначну победу народноослободилачког покрета и убеђењем да КПЈ има снаге да највећи део савезничких услова модификује, неутралише или сасвим игнорише. У партијском врху је преовлађивало мишљење да у систему власти успостављеном у рату Намесништво, са својим скромним ингеренцијама, не може играти значајнију улогу ни на спољнополитичком ни на унутрашњеполитичком плану.

СТЕЧЕНО искуство говорило је да треба учинити персоналне уступке приликом формирања заједничке владе, попустити у стварима формалне и процедуралне природе око формирања Привремене народне скупштине, декларативно манифестовати толеранцију и поштовање другачијег политичког става и опредељења, тактички пристати на уступке који се нису могли избећи али, у суштини, бити непопустљив у остварењу својих намера, реализацији идеолошких убеђења, контроли целокупног политичког и друштвеног живота.

На другој страни био је покушај западних држава (Велика Британија и САД) да политичким маневром спасу своје политичке позиције на Балкану, обезбеде уставни континуитет Југославије, за неко време одложе коначно решење југословенског питања, без отварања грађанског рата изврше пренос власти на нови политички субјект, учине све да он изгуби од своје револуционарне милитантности, приморају га да дели власт са умеренијим политичким снагама грађанства.

У месецима који су следили након заседања Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине (9–12. новембар 1944) интензивно је изграђивана структура државне власти у Југославији и Србији.

Већ 1. децембра 1944. донета је Одлука о устројству и пословању народноослободилачких одбора. Тим актом успостављена је општа организација народне власти. Као основни извор целокупне власти истакнут је „народ”.