ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАЛИТИ КУЋЕ КУЛАЦИМА: Идеолошке разлике које су довеле до рата између партизана и четника

Милорад Екмечић

02. 12. 2021. у 17:14

ТЕШКО је приказати праву идеологију партизанског и четничког покрета који их је од савезника у почетку устанка 1941, претворила у ратујуће стране крајем рата. Идеологију одређују циљеви за које су се те две стране бориле, али би оно што се подразумева под идеологијом морало бити издвојено од индивидуалних изјава или предлога појединаца. Иза идеологије би морао да стоји један покрет, а не појединац или скуп њих.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАЛИТИ КУЋЕ КУЛАЦИМА: Идеолошке разлике које су довеле до рата између партизана и четника

Кардељ, Хебранг, Жујовић и Тито / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

Партизанско вођство је у службеним изјавама и решењима истицало да је њихов главни циљ ослобођење Југославије од стране окупације. Све до дефинитивног раскида са владом у егзилу и краљем Петром, крајем новембра 1943, постојао је обзир да се не доносе решења која би формално могла изгледати као покушај стварања потпуно друге државе. Основе државне власти се доносе за време боравка Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије у Фочи, од 19. јануара до 10. маја 1942, у документу "Фочански прописи".

Свуда на ослобођеној територији стварају се народни одбори. Врх државне зграде се ствара на заседању 54 делегата из свих делова Југославије, сем Словеније и Македоније у Бихаћу 26. и 27. новембра 1942. То Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (Авној) било је "политичко представништво" народноослободилачке борбе, али је имало амбицију да буде клица новог политичког представништва целог народа. Имало је своје Председништво и Извршни одбор од десет чланова. Тиме се даје иницијатива за касније заседање "Земаљских антифашистичких већа" Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Боке, Санџака.

Још није био створен територијални идентитет нове црногорске нације, нити се она званично помињала изван српске националне целине. За Председништво и Извршни одбор Авноја се избегава израз влада, што је и касније рађено неким другим поводима, да се то не би тумачило као револуционарно раскидање са југословенском државом, за чије се ослобођење партизански покрет формално борио.

Заседање АВНОЈ-а у Бихаћу 1942. године / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

ОБЈЕКТИВНО, ствар је изгледала друкчије. Од победе Црвене армије под Москвом у зиму 1941. партизанско вођство сматра да је ослобођење земље врло близу. Стаљин је мислио да ће се рат завршити 1942. Због тога се трудило да совјетску армију не дочекају без одређених резултата борбе против немачке окупације у сопственој руци. Партизанско вођство говори о "другој етапи" ослободилачког рата. После седнице групе водећих чланова Централног комитета КПЈ у селу Дренови код Нове Вароши 7. децембра 1941, па све до седнице Покрајинског комитета КП Босне и Херцеговине у селу Иванчићи код Сарајева на српски Божић 7. јануара 1942, сам Тито упућује директивна писма партијским вођствима Србије, Хрватске, Словеније и Црне Горе, као и појединачно партизанским одредима у Херцеговини, Санџаку и Боки.

Дају се упутства за претварање "империјалистичког рата" у класни рат `против домаће буржоазије, како би се сва власт дала у руке пролетаријату и сиромашном сељаштву. Вођство четничког покрета је оцењено као "реакционарни великосрпски центар, опасан за све народе Југославије, јер се у њему несумњиво ствара сутрашњи главни непријатељ ослободилачке борбе народа Југославије и упориште окупатора".

ОВЕ ОДЛУКЕ доноси један узак круг људи око Тита. Централни комитет Комунистичке партије је бројао 30 чланова, али се у пуном саставу није састајао. Током 1942. је то језгро бројало осам чланова вођства. Кардељ је оцењивао да ће се светски рат завршити победом Црвене армије у току 1942.

Писао је да се "данас пред нас поставља питање ко ће кога, или ми четнике, или четници нас". У два писма која шаље у Црну Гору и Санџак, 14. фебруара и 10. марта Тито наређује да се "морају обавезно стрељати сви они који су помагали четнике и били наклоњени њима". Морају се палити куће четничких руководилаца и њихових сарадника, масовно стрељати сви који су пребегавали из партизанских у четничке јединице. У тим писмима је први пут реч "кулаци" постала симбол класног непријатеља. Коминтерна је прву критику упутила 5. марта 1942. Затражила је да се објави проглас о ослободилачком карактеру покрета отпора. Било им је нејасно зашто се Тито не идентификује својим именом и презименом.

Тито није упутио тражени проглас. Због тога би требало сматрати да је у овој разлици у стратегији покрета, настала прва клица прекида односа са Совјетским Савезом 28. јуна 1948. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Национална мегаломанија

СЛАБОСТИ идеологије четничког покрета су у националној мегаломанији, непостојању снага које би то могле провести у дело и, најгоре од свега, противречности са програмом краљевске владе у Лондону, под чијом командом је био четнички покрет. Нацрти такве идеологије су више послужили послератним судијама за кажњавање аутора и учесника, него што су извршили било какав конструктивни утицај на будућу политику.

Постоји неколико докумената који се сматрају основом четничке идеологије. Прво је "Мољевићева карта", или "Пројекат Стевана Мољевића - Хомогена Србија", штампан у Никшићу 30. јуна 1941. Ради се о предавању које је Мољевић на сличну тему држао у Српском културном клубу пре почетка рата, па су постојале и брошурице тада објављене о томе. Мољевић жели да се створе велика Србија и велика Словенија у великој Југославији. Велика Србија би обухватала све области Србије, Војводине, Црне Горе, Косова и Метохије, Македоније. Додали би се делови Видина и Ћустендила од Бугарске, Темишвара од Румуније, Сегедина и Барање са Печујем.

Младен Жујовић, Драгиша Васић и Стеван Мољевић

 

Од Босне и Херцеговине би била уједињена већина територија, са изостављањем католичких области изван долине реке Неретве и католичких срезова југозападне Босне. У Далмацији би се прикључиле области око Шибеника, Скрадина, сама Далмација добила би аутономни статус, у Славонији некадашња "Мала Влашка" око Пакраца, затим источна Славонија са Вуковаром, Илоком, Винковцима, Осијеком. Католичка црква би изгубила традиционалну зависност од Ватикана, а економија и капитал би били везани за државу. У ту Србију би улазило око 70 одсто југословенског земљишта и становништва.

СЛИЧАН је пројекат донет на саветовању младих српских интелектуалаца из Црне Горе у Шаховићима код Бијелог Поља, од 30. новембра до 2. децембра 1942. Мољевићев пројекат је предвиђао исељење око милион Хрвата и пола милиона Немаца, а усељавање 1.310.000 Срба, док је нацрт из Шаховића у 12 тачака само поменуо да ће у Србију ући "све оне покрајине на које имамо историјско право, а које су нам биле до сада неоправдано одузете.

Поред историјског, морају се узети у обзир етнички, политички, економски и стратегијски разлози". Младићи из Шаховића су веровали да Југославија остаје национално унитарна монархија, а Срби, Хрвати и Словенци ће у њој "имати широке самоуправе". Земља припада онима који је обрађују, а индустрија и трговина морају постати државне и задружне. И мала привреда би била "под контролом државе". Католичка црква се мора одвојити од Ватикана и постати југословенска у духу.

Павле Ђуришић

Пројекат четничког конгреса у селу Ба, у јануару 1944, био је одговор на одлуке партизанског Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије 29. новембра 1943. У територијалном погледу, резолуција конгреса није предвиђала никакве драстичне промене од концепта југословенске монархије, са Хрватском бановином пре рата 1941.

Тражило се да се "у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци и да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе, према тражењу Југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лева скретања и Титова "пасја гробља"

ИСТОРИЧАР Саво Скоко, у темељном истраживачком делу (1999) о "црвеном терору", па затим "црном терору" у Херцеговини 1941-1942. саопштио је главна упутства о томе да је новоформирана Прва пролетерска бригада постала језгро будућих пролетерских јединица, које ће одлучујуће утицати на исход војних сукоба. Застава тих јединица је црвена, са црвеном звездом и српом и чекићем, "јер је она, у ствари, оружана сила партије". Веома брзо ће се показати да је тиме направљена грешка.

Стаљин није одобравао ово "истрчавање пред руду", одрицање од ослободилачког националног рата у неизвесност класне борбе за социјалистичко друштво. Иако је високо ценио Тита, због јединствене подршке у Европи да герилски покрети у немачкој позадини добију просовјетско обележје, он му је замерао недостатак осећања реалности. Међу најближим сарадницима, понекад и у присуству поверљивих југословенских представника Тита је називао "импровизатором". Можда је то и најбоља оцена која је о њему изречена уопште у целој његовој историји. Ту је корен свих великих дела која је створио, као и коначних губитака свега.

На много примера се показало да је увек, кад је одлуке доносио сам, без упутстава из Москве, правио грешке које је било неопходно накнадно исправљати. Није он био стратег партизанског покрета отпора, него Стаљин који га је водио корак по корак, ка накнадном остварењу социјалистичког карактера нове државе, уместо одмах онако како је Тито покушавао.

МОРА се истаћи, да на неке од седница руководећих тела Комунистичке партије Југославије, на којима се расправља о циљевима за будућност, нису позивани сви чланови српске националности. То је било упадљиво за непозивање Родољуба Чолаковића на дводневну седницу у Иванчићима, иако се знало да је у Власеници, непосредној близини тог важног зборовања.

После овога је уследио комунистички терор, "слање богу за курира" невиних људи за који је теоријску основу давао Едвард Кардељ. Веровао је да се народна маса може револуционисати терором. Он је био и главни референт на саветовању у Иванчићима, а Тито је два дана слушао и говорио само на крају. "Леве грешке", како је терор био назван у познијој литератури, нису подједнако докриле цело југословенско и српско подручје.

Најжешће су биле у Црној Гори и источним деловима Босне и Херцеговине. У западној Босни је олуја прошла под утиском да је тиме изазвана катастофа и расуло партизанског покрета у оним деловима у којима је до тада био највећи. И на подручју Хрватске терор је био слабији. Свуда је остала стара слика поделе устаничког подручја на партизанске и четничке делове, као што је било у 1941.

Долазак словеначких и хрватских делегата на АВНОЈ / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

Мислило се да у Босанској Крајини није било примене ових одлука из Иванчића, јер је најутицајнији руководилац Ђуро Пуцар објашњавао да је партизански покрет по социјалној природи сељачки и да се та основа не сме отуђити. Неки су веровали да су дубоки снегови онемогућили курире да донесу на време вести о одлучивању у Иванчићима. Тако је снег, а не памет, био разлог да се грешка избегла.

КРАЈЕМ децембра 1941. италијанска војна обавештајна служба је процењивала да на подручју Козаре има око хиљаду побуњеника, са комунистичким вођством претежно, исто је у подручју Теслића, са 2.000 устаника, око Јајца од 500 до четири пута више, такође са претежним комунистичким вођством. На Мајевици је било до 15.000 устаника под вођством четника, исто око Вареша са 1.000 побуњеника.

Игманско подручје је имало хиљаду побуњеника под вођством комуниста, на планини Романији 10.000 побуњеника су водили четници и око Фоче и Горажда 4.000 под четничким вођством. На основу ових бројева и подручја деловања запажа се да су "леве грешке" покривале углавном она побуњена подручја у којима су четници доминирали. Црвени терор је, само у Херцеговини, однео око 500 живота српских националиста, или "класних непријатеља" ван тога.

Црвени терор је погодио све у које се сумњало да су ближи српским националним циљевима, знатан део интелектуалаца, свештеника. Калуђери који су пребегли из Русије после Октобарске револуције поубијани су у једном манастиру.

У Црној Гори су ова стратишта називали "Титовим пасјим гробљима" под којим су именом остали стално. Пета црногорска бригада и Херцеговачки одред морали су се повући, али је у биткама од 21. јула 1942. било двеста мртвих и више рањених. У Херцеговини је било око 8.000 партизана и 7.900 четника. После расула партизански део је остао само са 370 преосталих.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ужасне размере четничког "црног терора"

ОДМАХ после гашења "црвеног", почео је четнички "црни терор". Одвијао се у условима тоталне колаборације са италијанском војском. Да би се исправно разумела и оценила ова колаборација четника са италијанском војском, потребно је узети у обзир да је ово време примене прописа од 1. марта 1942. за гушење партизанског покрета на подручју Словеније и Хрватске (Circoolare numero tre C, или Ginger generla Roatte). Мусолони га је потврдио крајем јула 1942.

По том наређењу, цела се територија сматрала "подручјем битке", па је због тога и становништво подлегало казнама. Требало је "избегавати да се праве заробљеници". Осумњичени се не морају штедети, нити њихово власништво и куће. Италијанска војска је сматрала да се герилски рат у Југославији мора сматрати само продужетком рата против краљевске војске 1941, која је формално капитулирала. Рат се не води по начелу "зуб за зуб", него "глава за зуб".

Треба пресељавати цело становништво одређених области, породице и свих мушкараца између 16 и 60 година. У случају саботаже на путевима и железницама, ако се кривци не открију за 48 часова, "становници се интернирају, њихове животиње конфискују и куће разарају". Око насеља се крче дрвеће и шикаре, а цела села руше уколико су давала отпор.

Дража стиже у село Ба на Савиндан 1945. године / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

БИЛО је упадљиво да су италијански официри настојали да у свим овим прљавим пословима радије употребљавају своје четничке и усташке савезнике, него своје јединице. Четници се шаљу око Прозора и под Биоково, традиционално упориште Срба католика, где усташки покрет није пустио корене, Католичка црква је протестовала што се четници шаљу на католичка подручја, па је то 1943. престало.

Ужасне размере доживљавао је четнички "црни терор". У Црној Гори је Павле Ђуришић организовао концентрационе логоре за српско становништво осумњичено за сарадњу са комунистима. Организују се судови, или они који су још функционисали од времена краљевске власти.

Добросав Јевђевић се жалио генералу Михаиловићу да италијанска војска није дозволила стварање таквих четничких концентрационих логора и по Херцеговини. Одатле су обилато коришћени они које су држали сами Италијани. Од њих је најзлогласнији био у старом, аустроугарском утврђењу "Мамула", на улазу у Боку Которску. Други је био на Превлаци.

Дража Михаиловић и Стеван Мољевић на суђењу / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

Четници су сами у Херцеговини пострељали 280 партизана и партизанки. Само у "Мамули" је убијено 60 комуниста, од 183 послатих у та два логора. То се ближило броју од 500 жртава "црвеног терора", пре тога времена. Четници су потајно убијали и своје истакнуте људе, под сумњом да су "филокомунисти".

Бестијалности које су четничке јединице вршиле по католичким областима најнижи су пад српског национализма у целој његовој историји. Уместо борбе за узвишене идеје ослобођења са целим напредним човечанством, обављани су прљави послови од којих су Италијани хтели да себе ослободе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (2)

АЛБАНЦИ У ПАНИЦИ: Нестају им људи на Косову и Метохији, подаци су драстични - у лажној држави и сами признају: Општи очај живота!