ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАРТИЗАНИ И ЧЕТНИЦИ СТВОРИЛИ БРОЗА И ДРАЖУ: Први српски отпор немачкој окупацији био је политички а не оружани

ПИТАЊЕ које је поставила модерна историјска наука ко је први, на који начин и где подигао револуцију 1941. само од себе нуди више странпутица него изгледних решења. Одговор би морао да буде: сви они који су пре рата, тј. пре 6. априла 1941. говорили да ће радије бити гроб него роб, сви су они учествовали у дизању устанка после окупације.

Партизани и четници спроводе заробљене Немце у Ужицу / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

Није нелогично закључивање да је устанак избио пре рата 6. априла, јер заиста су прве чарке са хрватским усташама тада почеле. Основни мотив устанка је побуна против апсурдности да се разори држава Југославија, која је у муци и зноју генерација била природно створена од историје и да се на њено место постави измишљена Велика Хрватска, као балкански хегемон, створена на вештачки начин, лаганим процесом прерастања елитног типа национализма у масовни тип.

... Не треба одгонетати који је први, од двојице вођа, дао наређење да се диже на оружје. То је урадила небројена гомила трупних официра, који су своје српске регруте упућивали кући са пушком и наређењем да је сакрију. Онако како су Јосип Броз и пуковник Драгољуб Михаиловић дошли у Београд и на Равну гору, на исти начин долази хиљаде људи отпуштених из војске, са наређењем да се сачува оружје, јер ће им бити потребно у рату. Много је таквих група наоружаних повратника из војске долазило у српске шуме, али то још није значило почетак устанка. Ипак, то је врло значајан фактор за његов каснији развој, јер нема дизања устанка без залиха оружја.

ПРВИ српски отпор учињеној окупацији био је политички, а не оружани. Он ће се касније утопити у целину четничког покрета, као и многе друге групе. Четнике није створио њихов вођа пуковник Михаиловић, него они њега. Они су један комонвелт различитих четничких одреда, који су се утопили у њега, а да се опште уједначавање никада није до краја извршило. Слично је и са комунистима. Немачка и полиција нове хрватске државе су добиле листе чланова комунистичке партије. Муслимани и католици у хрватској држави су позивани да им се каже да се зна шта су и ко су, па пуштени. Српски комунисти су одмах стрељани, Они су почињали устанак и без одлуке њиховог вође, за кога нису знали како му је право име.

Прве организације, из којих ће се тек касније створити редовне војне јединице партизанске и четничке војске, стварају се одмах после првих немира у априлу и мају. У хрватској држави је разлог за то покољ православног становништва и присилно покатоличавање. У Србији и Црној Гори је то револт због прогона српског народа их свих суседних покрајина.

У ЦРНУ Гору је дошло 5.000 избеглица са Косова, а ту је велики број пребеглих лица из Херцеговине. У Србију је до 1944. дошло 270.000 пребеглица из Хрватске (135.000) и Босне и Херцеговине (100.000). Сматра се да је у Србију пребегло у току рата до 400.000 људи. [...]

Јелички четници на заробљеном тенку / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

[...] На понашање обе стране српског герилског рата веома је деловао терор који је немачка војска извршила у октобру 1941. у Београду, Крагујевцу, Ваљеву и Краљеву. Због убијања 23 војника око Крагујевца, наређено је да се у граду стреља 2.300 људи. Била је то најсуровија и најварварскија одмазда која је икад у ратовима учињена. Прљави део посла, скупљања тог броја, обавили су Недићева полиција и жандарми, као и припадници добровољачког корпуса Димитрија Азотића. [...]

[...] Од јула 1941. четници стварају одреде. На пролеће 1942. генерал Михаиловић издао је "Упутство број 5" о организовању војске, три врсте чета (прве мобилне, друге саботажа и треће опскрба). Две до три чете чине батаљон, а два до три батаљона бригаду. Од 1943. основна је јединица тројка, до 30 тројки чета, три чете батаљон и три батаљона бригада. Касније су бригаде прерастале у дивизије, пукове и корпусе. До краја рата четници су имали 79 корпуса, од тога 48 у Србији, 14 у Босни и Херцеговини, 10 у Црној Гори, Хрватској четири и у Македонији три. Сваки корпус броји до 1.500 војника.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Шумадија оружано поприште

ПАРТИЗАНСКЕ снаге се стварају од 22. јуна 1941. По формирању Главног штаба, 27. јуна са Јосипом Брозом (Тито) на челу, донета су упутства за формирање одреда у "Задаци народноослободилачких партизанских одреда", где је речено да ће се веће мобилне јединице стварати касније. Одлука о преласку на партизански рат је донета 4. јула 1941. На саветовању у Столицама 26. новембра 1941. наређено је да се одреди деле у три-четири батаљона, а батаљон у три-четири чете. Поред команданта и заменика, сваки одред је требало да има и политичког комесара и заменика. Иако су у Москви оцењивали да је стварање "пролетерске бригаде" на Стаљинов рођендан 21. децембра 1941. било политичка грешка, она је партизанској страни донела више користи него политичке штете. У свакој револуцији побеђује страна која прва организује активну мањину, а не вуче за собом пасивну већину. Партизанске бригаде су биле мобилније од четничких у целом току рата, предузимале маршеве из западне Србије до Уне.

Постојали су покушаји да се стварају заједничке војне формације, али су посебне идеологије и коначни циљеви на две стране од тога учинили само успомену. Дража Михаиловић је на Равну гору дошао 2. маја 1941. са 26 официра. Састанак Тита и Михаиловића у Струганику код Ваљева 19. септембра 1941. поновљен је 26. октобра у Брајићима. Неспоразум је почео око питања како је право име и презиме команданта партизанских јединица. "Војна тајна", врдао је Тито.

Партизани улазе у Ужице 1941. године / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

БЕЗ ОБЗИРА на то што устанак против окупаторских снага није избио на једном месту и поделио се на више самосталних, или слабо повезаних целина, у првој години рата 1941. главно оружано поприште је била Шумадија. Она ће и у наредним годинама остати стратешки одлучно војиште, где ће се решавати главне битке и одлучивати победник. Све до почетка децембра 1941. постојала је сарадња између партизанских и четничких војних формација, више у самом народу него вођствима на врху. Велике победе су почеле. Од 400.000 окупаторских војника (у почетку највише заузето војним операцијама), у Шумадији су најпре биле распоређене три немачке дивизије, али су до јесени довучене још три из Француске, Грчке и чак са Источног фронта. Најшира слободна територија је била створена у Западној Србији, која ће се популарно називати "Ужичка република". Сличне слободне зоне, мањег значаја, биле су у источној и јужној Србији.

Све до децембра 1941. ради се о општем устанку народа, у коме сарађују четничке и партизанске формације и њихове формиране команде. На тада најширем простору, ослобођеном од окупационих снага у целој Европи, формирале су се главне војне јединице обе стране, оба штаба била на истој територији. У ту област су улазила ослобођена места Ужице, Чачак, Горњи Милановац, Лозница, Богатић, Крупањ, Бајина Башта, Ковиљача, Ивањица, Ариље, Ужичка Пожега. Партизани су у својим јединицама на том простору имали око 15.000 војника, организованих у 12 одреда. Они су у тој "Ужичкој републици" створили своју прву државу у држави.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Историја промашених прилика

РАЗМОИЛАЖЕЊЕ између два побуњена савезника вребало је од почетка, али је постајало све видљивије како се немачка војска почела примицати Москви. Московска победа је отворила расцеп, најпре у вођству два покрета, а затим и у целом народу. Партизанско вођство се најпре опредељивало да своја главна упоришта тражи, поред "Ужичке републике", у источној Србији. Очекивање брзе совјетске победе се показало као промашај, па се партизанско вођство најпре пребацује у друге делове Србије, а затим у Босну. Покушај доминације побуњеним подручјем у Србији није успео. Пасивизирањем својих војних формација четници су се определили да више не предузимају велике војне операције против немачких упоришта по већим градовима. У време слома "Ужичке републике" имали су око 20.000 људи под оружјем. Од почетка оружаног сукоба са комунистима у селу Карану, 29. октобра 1941, пет четничких одреда се "легализује" код генерала Недића. Крајем 1943. под оружјем је било 57.440 четника, а на списковима пасивних уписано 472.900.

[...] Кад је 11. јануара 1942, Михаиловић постао министар војни у влади Душана Симовића у Лондону и до 19. јануара унапређен у чин дивизијског генерала, његова војска је названа "Југословенска војска у отаџбини". У октобру је створен један четнички центар у Сплиту, 15. октобра створена команда четничких одреда за Црну Гору, под Павлом Лашићем и Павлом Ђуришићем, а крајем 1941. створени су делови те војске у Словенији. Тек од 1943. стварају се и четничке јединице у Далмацији, на острвима, у Сплиту и Кварнеру. Стварањем Политичког одбора у Београду у августу 1941. и Централног националног комитета на Равној гори нешто касније, четници су постали моћан политички покрет. Основно усмерење према људима и установама средње класе по градовима био је почетни успех, а после је управо то постало утег око врата.

Чачански партизани са заробљеним Немачким тенком / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

ИСТОРИЈА српског четничког покрета у југословенској револуцији 1941-1945. јесте историја промашених прилика. Никада једно официрско вођство није имало већу подршку народа и никада је није тако лоше искористило, као што је урадио круг око генерала Михаиловића 1941. То долази из чињенице да основа на којој тај покрет израста није била јединствена, хијерархијски устројена организација као југословенски комунисти. То је био један комонвелт различитих, већих и мањих група, под вођством исто толико челника. Од почетка се издвојио тада водећи покрет Косте Пећанца, организован на његовом традиционалном подручју источне и јужне Србије. Одбио је сарадњу са генералом Михаиловићем под оправдањем да су Михаиловићеви четници савезници комуниста. Колаборацију са окупационим снагама је јавно прогласио 27. августа. Касније је он то платио главом, осудом на смрт од стране избегличке владе у Лондону. Приликом ликвидације (1944) у Сокобањи, одбио је као понижење за једног четника да буде стрељан из ватреног оружја, оголио врат, клекнуо и препустио да га ножем прекољу.

До прогласа четничких одреда југословенском војском у отаџбини, они су се у рату понашали онако како се од четника пре 1918. према прописима очекивало - да буду додатак главној војсци, која ће негде другде добити рат. У том погледу се стратегија само по имену променила и после унапређења у редовну војску у отаџбини. У једном есеју о генералу Михаиловићу, који објављује после рата, Слободан Јовановић вели да су за послове покрета отпора под нацистичком окупацијом у британској влади били задужени Министарство за блокаду ("економски рат") и министар Хју Далтон. Он је дао инструкцију да би герилске групе "морале остати у илегалности и избегавати сваки покушај да предузимају дизање устанка у широким размерама или да поведу амбициозне војне операције".

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Британци намећу тактику чекања

И САМ краљ Петар је у радио-поруци поводом обележавања годишњице државног удара 27. марта 1942. саветовао "да треба обуставити оружану борбу и да се тежиште рада полаже на организацију и што боље оружање". На крају рата ће се показати да је ова стратегија била само давање анестезије и успављивање једног моћног националног покрета пред болну хируршку операцију. Неки историчари претерују што у овом четничком окупљању виде почетак, па чак и узрок устанка.1941. Настали су из жеље да се избегне заробљеништво и наде да ће немачки строј почети да клеца.

Временом је ове водеће функције о европском покрету отпора преузимао Форин офис и Антони Идн, који ништа у овој почетној стратегији није мењао. Јовановић вели да се избегличка влада "сагласила с енглеском командом и с Михаиловићем да народ треба организовати за борбу, али да праву и одсудну борбу не треба почињати докле не дође време за искрцавање савезника на Балкану. Дотле, требало се ограничити на ону акцију која би год Енглеској команди била потребна". На тај начин је цела судбина четничког покрета, или "Михаиловићево питање", како су то у енглеским круговима говорили, била "игра карата између нас и Руса"[...]

[...] Оваква стратешка основа четничког покрета није била само разлог његове пацификације, него и историјске катастрофе када се британско обећање на пролеће 1943. променило и почело да остварује. Неки четнички одреди због тога показују више самосталности, или за сарадњу са комунистима, или за колаборацију са квинслиншком владом у Београду. Због пасивности, поручник Ратко Мартиновић и поп Владо Зечевић формирају самостални одред и касније прелазе партизанима. У том погледу је сваки српски сељак, у повољним приликама, постајао неумољиви дисидент. С друге стране су и одреди који су остајали верни вођству генерала Михаиловића сарађивали са партизанским снагама. Неки су, као пуковник Милан Калабић и његов син Никола, заповедник четничке Горске гарде, касније одржавали повремене везе са Драгим Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду, која је организовала концентрациони логор на Бањици.

Четници у ослобођеној Лозници / Архива "Новости", "Борбе" и Музеј Југославије

ИПАК се мора закључити да су четници и партизани, ако не на висини непријатељски расположивих вођстава, у основној борачкој маси сваког села били најбољи савезници. Били су узајамни фонд за раст и падање оба покрета - кад би један почео да тоне, та маса је прелазила на другу страну и привремено је подизала у висину. У оба покрета, основна борачка маса је, до опште мобилизације октобра 1944, била предоминантно српска.

[...] Иако је повлачење партизанских снага у Босну стварно било бежање након пораза да се на пречац стварају темељи совјетског друштва будућности на територији Босне, оне су доживеле историјску ренесансу... Крајем лета и у јесен 1943. дошло је до одлучног преокрета у развоју покрета отпора, чиме је осигурана победа партизанских снага.. Не може се порицати да главне заслуге у томе припадају њему самом, жилавости отпора и непризнавању пораза. На подручју Србије је држао осам одреда, а на јесен 1943. створио тамо и три србијанске бригаде. Његова кичма је у пет елитних "пролетерских бригада", најбоље гериле у Европи.

Преокрет је наступио капитулацијом Италије 8. септембра 1943. У то време је постојало преко 15 италијанских дивизија на југословенском простору. Партизанске снаге су разоружале 10.000 и добиле плен за наоружавање око 80.000 својих војника. [...] Не поричући изванредне способности партизанског вођства које је састављено од различитих идеологија, било је истакнутих политичара као што је др Иван Рибар. Српска омладина је листом уз њих, укључујући ту кћерку и сина генерала Михаиловића. Министра у избегличној влади Милана Грола опомињу да преко радија не хвали партизане. Стаљин га је звао "другом". Ипак се мора поћи од аксиома да је стратегију стварања федеративне југословенске државе изграђивао Јосиф Стаљин.

Препоручујемо

Друштво

0 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТНА ПСИХОЗА РАСЕЉАВА ДЕДИЊЕ: Совјетски Савез преко својих сателита припрема напад

25. 11. 2021. у 17:14

Друштво

1 19

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ЈЕ БИО СПРЕМАН ДА ПОТОПИ ПАНОНИЈУ: Сведочанство о почетку хладног рата у чијем средишту је била Југославија`

24. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 11

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ: Дневник Јосипа Броза писан од 2. новембра 1950. до 18. фебруара 1951. године

23. 11. 2021. у 17:14

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖЕЂ ЗА СКИДАЊЕМ ОКОВА ДОГМАТИЗМА: Противречни догађаји у послератном књижевном животу у Србији

17. 11. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације