ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖЕЂ ЗА СКИДАЊЕМ ОКОВА ДОГМАТИЗМА: Противречни догађаји у послератном књижевном животу у Србији

СРЕДИНОМ педесетих година прошлог века књижевни живот у Србији био је веома буран, испуњен низом противуречних догађаја. Подсетимо, почетком 1954, због Ђиласових текстова, забрањен је 13. број "надстраначког" гласила, часописа "Нова мисао", покренутог 1953. после укидања међусобно зараћених листова ,,"Књижевне новине" и "Сведочанства".

Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Блажо Конески / Архива "Новости" и "Борбе"

У то време објављена је поема Оскара Давича "Човеков човек" коју су неки партијски идеолози и писци оценили као подршку Ђиласовима ставовима. Оживели су напади на "антисоцијалистичке" и "прозападне" појаве у домаћем књижевном стваралаштву.

Почетком 1955. у Београду су покретана нова и "реорганизована" постојећа гласила, најављено је излажење два нова књижевна часописа - "Дело" и ,"Савременик".

"Савременик" се појавио почетком јануара, а први број "Дела" 1. марта 1955. године. Главни уредник "Дела" је Антоније Исаковић, часопис подржава тада веома утицајни Добрица Ћосић, а уредници су Александар Вучо, Оскар Давичо и Петар Џаџић (секретар редакције). "Савременик" уређују Велибор Глигорић и Душан Костић, а касније се као чланови редакције придружују Драган М. Јеремић, Ерих Кош, Михаило Лалић, Бранко Ћопић и Воја Чолановић.

ОСНОВНУ боју часопису "Дело" дали су ранији надреалисти (пре свих Марко Ристић, Оскар Давичо, Душан Матић и Александар Вучо), као и њихови млађи следбеници (Петар Џаџић, Зоран Мишић и Милосав Мирковић).

"Савременик" је у редакцији и међу сарадницима окупио "неке симпатизере и припаднике предратног покрета социјалне литературе као и неколицину тзв. грађанских писаца - на пример, Вељко Петровић и Иво Андрић који се, додуше, доцније дистанцира од овог гласила".

Већ у првој години њиховог излажења дошло је до жестоких спорења између ова два часописа, настављена је ранија расправа између "реалиста" и "модерниста", која ће потрајати и неколико наредних година.

Са страница часописа, ове расправе су пресељене и у партијску организацију која је деловала у оквиру Удружења књижевника Србије. Писци су с великим жаром прихватили да се нађу пред судом Партије.

О свему томе изузетним увидима задужио је културну јавност, не само Србије него и раније Југославије, скрупулозни истраживач књижевне историје, књижевни критичар и писац Ратко Пековић (1942-2014), у неколико својих књига.

Драган Јеремић и Петар Џаџић

НА ПАРТИЈСКИМ састанцима у Удружењу књижевника Србије вођене су жестоке расправе током 1955. године. На дневном реду су се нашле многе, често и најмање књижевне теме, на пример, како неких 15 до 20 писаца међусобно не говори - у чему предњаче Марко Ристић и Оскар Давичо - критиковани су случајеви ",пијанчења", помињани су и "посредници" који ,,раде иза леђа организацији и мимо ње достављају сумњиве извештаје Градском комитету". Велибор Глигорић је критиковао појаве "које су нездраве и туђе социјализму, а прикривају се иза социјализма и под његовим именом", Бранко Ћопић је оштро реаговао због појаве "доушника".

На једном од састанака Роксанда Његуш је жестоко критиковала Бранка В. Радичевића, зато што је у тексту, објављеном у "Књижевним новинама", пишући о Дису, навео како је у Чачку нашао само једну особу "која зна за Диса". А тај зналац је "један четнички бандит, Драгослав Поповић, бивши четник и предратни професор, осуђен на десет година губитка грађанских права".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Кликашки маневри писаца

ОТВОРЕНО је и питање прошлости Зоран Глушчевића и Миодрага Максимовића, после чега је уследила прилично мучна расправа. Глушчевић је члан редакције "Књижевних новина" а Максимовић стални сарадник листа. Проблем је у томе што је Глушчевић "1946. године покушао бекство преко границе", док је Максимовић хапшен због припадности организацији "Борба за демократију" али није осуђен.

Ото Бихаљи-Мерин, члан редакције ,,Књижевних новина", бранио је у завршници расправе Глушчевића: "Ми смо се распитали за тај случај и ишли до оних инстанци у овој земљи до којих треба да се иде. Речено нам је да не постоји нишга што би теретило друга који је био ухапшен".

Учествујући у дискусији Давичо-Кош, Добрица Ћосић је констатовао. "Овде је изнета једна груба, директна, политички некоректна инсуинација друга Коша, која по конзеквенцији партијности, мора да дође на дневни ред а та идеологија је по мом схватању ђиласовска. Реч је о идеологији Оскара Давича. Иначе, не можемо само овако да делимо епитете: моралан, неморалан, итд."

Ото Бихаљи Мерин / Архива Радио телевизија Србије

РАЗГОРЕВАНЕ па смириване, ове разлике и спорења трајали су годинама, дошавши до изражаја и у припремама Петог конгреса књижевника Југославије који ће бити одржан од 25. до 28. новембра 1958. године. На овом припремном скупу први део рада био је посвећен теми ,,Значај Програма СКЈ за књижевност и књижевнике", због чега су у Градском комитету Београда вођени разговори ко ће на конгресу представљати књижевну организацију Србије, којим темама ће делегати заокупити пажњу југословенског књижевног братства.

Разговор је одржан у организацији Централног комитета СК Србије и Градског комитета СКС Београда 31. октобра 1958. године. На том састанку је формулисано и 20 теза "о стању" у партијској организацији Удружења књижевника Србије, о њихим активностима и, неизбежно", о "негативном понашању".

Претходно је у седишту београдских комуниста одржан састанак са Танасијем Младеновићем, председником књижевничког удружења, и са Ерихом Кошом, секретаром партијске организације у удружењу. Партијска врхушка града Београда ставила је до знања да би било ,,политички незгодно" уколико на југословенском књижевном конгресу дођу до изражаја "групашења" која притискају књижевну сцену, те да би због тога, међу делегатима из Србије, требало да буду заступљене ,,све групе".

Ови ставови Градског комитета Београда ,,нису поштовани", због чега је уследила интервенција Централног комитета СКЈ, у виду ,,упутства" датих комунистима, могућим делегатима на предстојећем конгресу југословенских књижевника. Сада је Градски комитет тражио јединствену листу делегата усаглашену са ставовима ЦК СКЈ, уз упозорење: "Свака недисциплина или испад у вези са остварењем ових ставова повлачи за собом одговорност комуниста књижевника."

НИЈЕ много вредело све, пошто је у београдском Градском комитету закључено да њихове сугестије нису уважене. Зато је састав делегације из Србије на југословенском конгресу био ,,једностран и стварној вредности писаца неадекватан". Оцењено је да то "кликашко маневрисање" има ,,несумњиви политички карактер".

Пошто писци комунисти нису баш били спремни да се повинују налозима Градског комитета Београда и вишим, републичким и савезним инстанцама, крајем 1958. основана је комисија која треба да испита стање у партијској организацији Удружења књижевника Србије и у самом Удружењу (комисија: Милан Рајачић, Владан Бојанић и Милојко Друловић).

После разговора са 23 књижевника комуниста, обављених у јануару 1959. године, комиисија је одлучила да ,,позове на одговорност" Ериха Коша, Танасија Младеновића, Маријана Јурковића, Оскара Давича, Бранка Ћопића, Велибора Глигорића и Свету Ђурића. За разговоре с њима био је дефинисан читав низ питања, на пример: зашто Ерих Кош није дискутовао на конгресу, како је Радојица Таутовић, осуђени информбировац, дошао у ,,Савременик", због чега је Танасије Младновић био против одлуке ЦК да Оскар Давичо буде шеф српске књижевне делегације и томе слично. А Давичо је ,,крив" што тражи распуштање Удружења књижевника Србије, што увредљиво поступа према Михаилу Лалићу, Велибору Глигорићу, Ериху Кошу (назвао га Цицварићем), а претио Предрагу Палавестри (,,просуће му црева"), као и другима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Међеди" никако да одумру

БРАНКО Ћопић је оптужен због изјаве ,,Политици" да треба објавити песме Радована Зоговића, зато што се није снажније критички осврнуо на своју комедију “Одумирање међеда", а није коментарисао ни похвале које су у западнонемачкој и љотићевској емигрантској штампи исписане о његовом роману ,,Глуви барут".

Комисија је закључила да Михаило Лалић "ђаволски не подноси Оскара Давича, а за Ћосића сматра да је наметљив и форсиран"; Танасије Младеновић је ,,био револтиран што је позван на одговорност и стално је понављао да му се свети данас шго је некад био на линији Партије, да је све то због тога што је критиковао "Човековог човека" Оскара Давича.

После ове ,,темељне" истраге, комисија је средином 1959. сачинила извештај: часописима "Савременик" и "Дело" су изречене благе критике, ова гласила нису центри окупљања информбироваца и ђиласоваца, али први часопис ипак ,,објективно значи подршку информбировским елементима", док "Дело" не пружа активан критички однос ономе што је ,,страно нашим схватањима и нашој идеологији".

На тапету се нашао и часопис "Књижевност" (уредник Ели Финци) зато што објављује текстове Симе Пандуровића, Божидара Ковачевића, Недељка Дивца и других. И у овом извештају није заобиђена чињеница да неки писци међу собом не говоре, да се никад не поздрављају, чак то не чине на партијским састанцима.

Бошко Петровић, Милан Лесковац и Влада Глигорић / Архива Матице Српске

У ТОКУ разговора са писцима, закључују чланови комисије, потврђена је основаност оцена које је раније изрекао Градски комитет. И поред оваквих закључних ставова, првобитна идеја неког од чланова комисије да ,,кривцима" буду одмерене одговарајуће партијске казне ипак није прихваћена. Тако је и члановима СКЈ у Удружењу књижевника Србије остало само да после упознавања извештаја комисије, поздраве ,,дух" у коме је он писан.

"Ми, реалисти, разилазимо се са модернистима у читавом низу најважнијих питања стваралаштва. Једно од њих је однос према савременој литератури Запада. Ја нећу да поричем њене вредности, али модернисти се односе према њој толико ропски, толико ревносно иду за њом, да то у једном делу наше литературе ствара атмосферу западноевропске културне провинције", рекао је Ћопић за познати московски лист.

Живот књижевности и животи писаца били су протоком времена час више час мање оптерећени овим разликама и споровима, заступници две супротстављене концепције ишли су својим путевима, било је и преливања из једне у другу струју, када је реч о естетским погледима и прихваћеним књижевним моделима. Разумљиво, то је умножавало збрке не сам у књижевном него и у целокупно културном животу, пошто су се ови партијски, књижевни, идејно-естетски спорови, рефлектовали и на друге, такође одавно изнутра подељене, аутономне домене уметности и културе, у сликарству, архитектури, на филму, такође и у штампи, у све богатијој издавачкој делатности.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Броз против "терања вештица"

ЖЕЂ УМЕТНИКА за скидање окова догматизма и конзервативизма била је толико снажна да је Јосип Броз Тито, у свом познатом говору одржаном у Сплиту 1962. године, нашао за потребно да уз критику многих "застрањивања" у развоју југословенског друштва, између осталог, коментарише и стање у култури: "У неким нашим републикама код грађанских писаца догађају се такве ствари да је просто немогућно да се схвати да је то могуће у једној социјалистичкој земљи. (...) Ми смо дозволили да се свашта пише у нашој пггампи. Погледајте неке часописе и разне чланке и видјећете да они деструктивно дјелују. Чак нам и нашу омладину трују. Човјека просто ухвати мука како се тај шовинизам почео да усађује и код наших омладинаца".

На Титовој агенди, како би се то данас рекло, на првом месту критике био је, дакле, шовинизам, али је у новогодишњој поруци за 1963, потом у реферату на Седмом конгресу Народне омладине Југославије (23. јануара 1963), а онда и у разговору са члановима Председништва Савеза новинара Југославије (13. фебруара), ову лепезу проширио. У тим иступима је, кроз шири идејни захват, осудио уношење "туђих" схватања у наш друштвени живот, указујући на уношење "елемената идејне и стварне дезинтеграције у нашу социјалистичку заједницу". Током та прва два-три месеца 1963. године Тито је критиковао и "антикомунистичке" појаве, што је био појам који је избацио из свог вокабулара после Коминформа, а и у доцнијим годинама живота није га баш често користио. У сваком случају, те 1963. је за "антикомунистичке" појаве рекао да се оне "правдају демократијом", нарочито од стране "једног дијела књижевника и умјетника".

Тито је оценио да је у уметности, у књижевности и на филму нарочито, "запостављена наша стварност", а баш она је "богат материјал за стваралачки и умјетнички рад". Такав однос стваралаца према том "материјалу", према његовом суду, сведочи управо о "безидејности и анархичности једног, на срећу, малог дијела културних радника, а и неких одговорних комуниста, и о губитку критеријума што је допустиво а шта није допустиво у нашем друштвеном развоју".

Архива

УПРКОС пркос томе што је Тито напао поготово апстрактну ликовну уметност, за њега "ултрамодернистичку", која "нема везе" са истинским уметничким стваралаштвом, поготово не са нашом стварношћу, ипак је направио једну важну ограду. Рекао је да се с таквом уметношћу "не треба обрачунавати административним мерама". Постоји једноставније решење - дела те врсте држава од уметника не треба да откупљује.

Још једну ограду је тих раних месеци 1963. изрекао Јосип Броз: да не дође до "тјерања вјештица". Пралелно је истакао да су у домађој штампи "најслабије културне рубрике" у којима се износе "и таква гледишта која немају везе са социјалистичким схватањима о стваралаштву у оваквој земљи као што је наша". Истовремено, иако је њему реалистичка уметност при срцу, Тито понавља, уз признање да и модернизам доноси добра дела, да у штампи не дође до "тјерања вјештица".

У ОВОМ духу је ускоро говорио и Јован Веселинов, председник Централног комитета СК Србије, а онда је одржано три састанка актива писаца комуниста српског књижевног удружења (12, 15. и 19. марта 1963).

Расправа у којој је учествовало готово 30 писаца, показала је, пише Ратко Пековић, "да су раније поделе око естетских питања и схватања друштвене улоге књижевности сада прерасле у идеолошко-политичке поделе с једне и борбу за утицаје и монопол у књижевном животу, с друге стране". Уследиће бурне расправе на књижевном попришту за које би се можда могло рећи да нису до данас престале, упркос томе што одавно више нема суда и пресуда само једне партије каква је у оном времену био Савез комуниста Југославије.

Препоручујемо

Друштво

1 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СТАЛНО ПОДОЗРЕЊЕ ПРЕМА СРБИМА: Предлог за слободно и критичко преиспитивање историјске улоге Јосипа Броза Тита

13. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОСВЕТА ДРСКОМ ПЕСНИКУ: Страдање Ивана Гађанског због стихова о лоповима и лоповлуцима

12. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МАНИПУЛАЦИЈЕ СВЕДОЦИМА: Извештај о преиспитивању сарајевског суђења муслиманским интелектуалцима

11. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНИ ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕСИ: Одбор је узимао у заштиту појединце без обзира на њихову припадност и опредељења

10. 11. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације