ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАТАМЊЕЊЕ ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ: Ангажованост Одбора поводом забрана дела неподобних писаца

ЈЕДАН од далекосежних облика затирања слободе мишљења, који је погађао само праве ствараоце, писце и публицисте, била је забрана објављивања, укључујући и забрану већ објављених књига или чланака у новинама и часописима.

Добрица Ћосић

Како се осамдесетих година прошлог века још увек спречавало објављивање књига, чланака, па и песама политички неподобних писаца, у редакцијама и штампаријама су постојале црне листе на којима су се налазила имена таквих проказаних аутора. Стога, када би неко од таквих стваралаца понудио свој рукопис за објављивање, редакција би га одмах одбила, а рукопис, уколико је политички споран, достављала идеолошкој жандармерији (комисији) партијског комитета.

Уколико би понека смелија редакција и покушала да такав рукопис објави, директор штампарије је био дужан да то спречи и да споран рукопис или отисак већ сачињеног слога достави Служби државне безбедности. Притом се баш и није читао цео рукопис, него се о његовој неподобности за штампу и објављивање закључивало на основу имена аутора и теме којом се бавио.

УКОЛИКО би због небудности понешто и промакло некој редакцији и штампарији, забрану објављивања изрицао је виши партијски комитет. Тако је почетком фебруара 1985. године Градски комитет Савеза комуниста Београда, под председништвом Слободана Милошевића, оценио да би издавање сабраних дела Слободана Јовановића "био неприхватљив чин и имало штетне друштвене и политичке последице.

Ради се о књигама председника бивше емигрантске владе и ратног злочинца чији је министар војске био Дража Михаиловић, и то у години у којој обележавамо четрдесетогодишњицу ослобођења земље и победе над фашистичким окупатором и домаћим издајницима, и у времену појачаног деловања антисоцијалистичких снага, нарочито националистичких па и прочетничких". После овакве ултимативне оцене која је имала својство наредбе, издавач је одмах прекинуо већ поодмакле припреме за ово капитално издање.

Четири године касније, 6. децембра 1989. године, Председништво Градског комитета Савеза комуниста Београда издало је саопштење којим захтева да се спречи и онемогући издавање дела Слободана Јовановића и Драгише Васића. Тим поводом је у свом обраћању југословенској и српској јавности Одбор упозорио:

Брана Црнчевић, Добрица Ћосићи Милорад Вучелић / Архива "Новости" и "Борбе"

"Комитет београдских комуниста може о делима ова два писца мислити шта хоће и има, разуме се, право да своје мишљење јавно изнесе. Може и не знати - а очито је да не зна - вредност књижевног дела Драгише Васића и капитални значај који у историји наше науке има корпус текстова Слободана Јовановића. Али један партијски комитет нема и не може имати право да спречава и забрањује њихово објављивање." Овога пута потерница за мртвим писцима није успела.

ЗАБРАНА књиге др Веселина Ђуретића "Савезници и југословенска ратна драма" изазвала је велику буру у ондашњој јавности. Особеност ове забране од 29. децембра 1986. године била је у томе што је то била забрана трећег издања ове књиге, чије је прво издање било објављено и распродато 1985. године.

Овом пресудом Окружног суда у Београду није осуђена "неистина којом се може узнемирити јавност" него слобода откривања и исказивања историјске истине. То је био повод да Одбор упозори Скупштину и Председништво СР Србије:

Слободан Јовановић

"Ниједна се историјска истина није онемогућила насиљем, ни поништила у судници, као што се ниједна историјска лаж не може заштитити законима и сачувати насиљем. Ни истина о збивањима и њиховим протагонистима у Другом светском рату на југословенском тлу, као и о унутрашњим и спољним чиниоцима и збивањима, не може се политички прокламовати, па законима, полицијом и судом сачувати од умне сумње и научне провере."

Занимљиво да је ово наше саопштење наишло на добар пријем, додуше не у политичким органима него у Врховном суду Србије који је укинуо забрану Окружног суда. То је био разлог да идеолошка жандармерија одмах реагује, па је Председништво Централног комитета Савеза комуниста Србије наложило партијској организацији у Врховном суду Србије да спроведе истрагу и утврди политичку одговорност судија које су укинуле поменуту забрану.

ЈОШ ЈЕДАН покушај ондашњих власти да се затоми историјска истина била је одлука Врховног суда Србије да се забрани растурање двоброја "Књижевних новина" од 1. јула 1988. године. Судије Момчило Прерадовић, Александар Ранковић и Драгомир Стојановић изрекле су ову забрану због "изношења неистинитих и алармантних тврђења о огромном броју жртава на Голом отоку и одговорности људи из највишег државног и партијског руководства СФРЈ за исте, чиме се може узнемирити јавност".

Повод за ову забрану биле су тврдње у напису "Злочинци и жртве", којим је књижевник Драгослав Михаиловић одговорио Боривоју Вискићу, бившем официру Удбе, по службеном задатку убаченом међу голооточке логораше и запамћеном по зверској суровости и необичној моралној тупости.

Драгиша Васић

У том напису Драгослав Михаиловић је, поред осталог, тврдио да су голооточки "зликовци посејали ... на Голом отоку, само међу административцима, пет хиљада лешева", те да ће пред судом историје, цивилизације и потомства за такве злочине одговарати сви који су их вршили или омогућавали: "сви - почев од Броза, Ђиласа, Ранковића и Кардеља - до оних ситних и неважних, свако према својој кривици."

Уместо да службеним путем прибаве податке о броју умрлих голооточких логораша, поменуте судије су без икаквог ваљаног доказа тврдње Драгослава Михаиловића прогласиле неистинитим. Тако се ауторитетом највишег суда и даље тајила истина о Голом отоку, тој казнено-поправној накази којој није било премца у нашој историји.

ЗАБРАНА КЊИГЕ МИЛОРАДА ВУЧЕЛИЋА

СА ПРАВНОГ становишта посебно је била одурна забрана књиге Милорада Вучелића "Осумњичено друштво" 15. јуна 1987. године. Она је заправо представљала збирку Вучелићевих чланака и есеја објављених у периоду од 1981. до 1986. године у "Политици", "Нину", "Интервјуу", "Идејама", "Књижевној речи" и "Књижевним новинама". Ниједан од ових, појединачно узетих написа није у тренутку објављивања изазвао подозрење тужиоца и потоњу судску забрану, иако је тираж ових листова био неупоредиво већи од тиража књиге која је сада забрањена. Јавни тужилац је, међутим, нашао да уз осумњичени уводни текст "Од кризе ка агонији" и одговарајуће ликовно решење на корицама, сви ови написи, "иако појединачно раније објављени, сада у својој укупности и повезаности са наведеним уводним текстом и ликовном опремом књиге добијају посебну димензију и дају књизи посебно обележје". Ништа није помогло ни уверавање издавача да је и оспорени уводни текст "Од кризе ка агонији", уз незнатне измене, већ два пута био објављен: у часопису "Књижевност" бр. 6-7 за 1986. годину и у "Књижевним новинама" од марта 1987, под насловом "Суочимо се са истином".

ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ РЕКОРДЕР

ИПАК су најопакије биле забране већ објављених књига пошто су оне, поред жигосања у јавности, излагале великим искушењима и ауторе и издаваче. Рекордер по својим забрањеним књигама био је др Војислав Шешељ. Одбор је својим саопштењима протестовао против забрана пет његових књига: "Хајка на јеретика", "Велеиздајнички процес", "Дисидентски споменар", "Демократија и догма" и "Књиге за ломачу". Било је то својеврсно врзино коло: суд забрањује Шешељеву књигу, а та његова забрана постаје садржај следеће књиге, коју суд опет забрањује... и тако унедоглед. Нисам сигуран да смо били кадри да својим саопштењем протестујемо против забране сваке његове књиге.

* * * * * * * * * * * * * * * * * *

Геноцид на Космету: 700 насеља "очишћено" од Срба

ИАКО се Одбор најчешће оглашавао поводом појединачног страдања за изречену реч и мисао, увек је настојао да му ти појединачни случајеви насиља и прогона буду само повод за општије упозорење оних који су тада били на власти и закључивање о природи тадашњег поретка. Таква прилика указала се октобра 1985. године када је 2.016 Срба са Косова и Метохије упутило скупштинама Србије и Југославије петицију, којој су се касније придружиле хиљаде нових потписника, да би их крајем фебруара 1986. године било чак 40.000.

Подстакнут неподношљивим стањем у којем се обрео српски народ на Косову и Метохији и размерама његовог отпора, Одбор је решио да по том питању учини све што је тада било у његовој моћи. Најпре је Матија Бећковић, који је био најречитији међу нама, саставио опсежну представку врховним органима СФРЈ и СР Србије у којој је по ко зна који пут изнова истакнуто да је у претходним годинама са Косова и Метохије исељено око 200.000 људи, да је више од 700 насиља "очишћено" од Срба и да се исељавање наставља несмањеном жестином. Текст овог саопштења прихваћен је без скоро икаквих измена и већ 13. фебруара 1986. упућен Скупштини СФРЈ и Скупштини СР Србије.

Матија Бећковић / Архива "Новости" и "Борбе"

ОДМАХ потом закључили смо да то није довољно него да нашу представку треба понудити већем броју угледних људи онога времена да је својим потписом подрже. Пре тога је унеколико измењена и допуњена, поред осталог, и тиме што је дугогодишњи прогон Срба са Косова и Метохије квалификован као геноцид. До 21. јануара 1986. године, када смо се поново обратили Скупштини СФРЈ и Скупштини СР Србије, ову представку су потписала 222 интелектуалца, почев од већег броја академика преко епископа и других духовника, до најугледнијих уметника и научних радника. Потом је у два наврата овај списак допуњаван, да би на крају било укупно 270 потписника. Био је то велики успех, поготово што је међу потписницима био већи број угледних људи који пре тога нису потписали ниједну петицију, што је тадашње власти веома забринуло. И то је био разлог што ова представка о Косову није јавно нападана.

* * * * * * * * * * * * * * * * * *

Предлози за уставну реформу: Укидање монопола власти

ПОСЛЕ упућивања предлога за укидање неоправданих ограничења слободе мишљења и изражавања, који се углавном сводио на укидање непријатељске пропаганде из члана 133 став 1 тадашњег Кривичног закона СФРЈ, Одбор је у оквиру расправе о уставној реформи тадашњој српској и југословенској јавности ставио на увид три своја предлога за уставну и политичку реформу и успостављање плуралистичког демократског поретка...Међу изменама које смо тада предлагали били су укидање монопола власти једне политичке странке и сваког облика партијске државе, успостављање доследне правне и политичке једнакости која подразумева да су сви јавни и друштвени положаји доступни свима а не само члановима владајуће партије, успостављање потпуне слободе штампе и других јавних гласила, увођење стварне независности и судства, укидање дискреционог права управних органа да одлучују о појединим слободама и правима грађана без призива суда и одговарајуће судске заштите, укидање могућности превентивног хапшења и конфинирања без временског ограничења и укидање такозваног деликта мишљења. То је био целовит програм уставног преуређења државе који ни до данас није остварен.

Телеграм захвалности Добросава Параге

СЛЕДЕЋИ је био предлог за успостављање политичке демократије, која би значила укидање тадашњег ауторитарног, а у по нечему и тоталитарног једностраначког монопола власти који се преобратио у неодговорну и несложну олигархију републичких и покрајинских врхова. Како је то била самозвана власт без икакве легитимности, очекивало се да ће демократизацијом најпре прибавити процедуралну а потом и супстанцијалну легитимност. Првој легитимности, која представља сагласност оних којима се влада са онима који владају, требало је да води увођење слободних, непосредних и тајних избора за сва представничка тела, укидање Уставом утврђеног монопола власти владајуће странке и доследно примењивање начела јавне одговорности и сменљивости свих носилаца државних и јавних функција када њихова политика доведе до штетних последица.

Другој, супстанцијалној легитимности која представља унутрашњу вредност и ваљаност закона које власт доноси, требало је пре свега да води радикална измена постојећих закона који су уређивали начин остваривања уставних слобода и права. Она би обухватала укидање свих уставних ограничења којима се сужавају основне слободе и права човека и грађанина, утврђивање уставних јемстава за потпуну слободу штампе и одсуство званичне или прикривене цензуре, обезбеђење делотворне судске заштите основних слобода и права и увођење права на штрајк.

НАЈТЕЖИ задатак са којим је Одбор био суочен био је трећи предлог за успостављање стварне равноправности народа Југославије, и то у тренутку (фебруар 1988. године) када је већ било озбиљних наговештаја да Југославија, као конфедерална државна заједница, можда неће постојати. Стога је најпре осуђена политика преображаја југословенске федерације у конфедерацију, која је започела уставним амандманима од 1968. године, а коначно уобличена Уставом СФРЈ од 1974. године, чиме је посејано семе неслоге и раздора. Уз то је посебно истакнуто да је у оквирима Југославије, попут хрватског питања између два светска рата, први пут отворено српско питање, док је однос савезних органа и осталих република према судбини српског народа на Косову и Метохији одавно постао пробни камен поверења српског народа у Југославију.

Како границе између федералних јединица, које је 1943. и 1944. године утврдило највише руководство КПЈ без икаквог удела АВНОЈ-а, потоње уставотворне скупштине и одговарајућег плебисцита народа на спорним територијама, тако да су се знатни делови појединих народа налазили изван своје матичне републике, Одбор је из начелних разлога захтевао успостављање пуног националног, духовног и културног идентитета сваког југословенског народа понаособ, независно од тога у којој се републици или покрајини налази. То је, поред осталог, подразумевало да се деловима народа који живе изван своје матичне републике - као што су Срби који су више векова настањени и на данашњим територијама других република и покрајина - морао дозволити пун национални и културни идентитет и духовна припадност своме народу зарад развијања његове јединствене културне и духовно-историјске самосвести.

Војислав Шешељ / Архива Новости и Борбе

ПОШТО су у тадашњој Југославији само националне мањине (чија већина живи у суседним или другим државама) имале право да оснивају све врсте својих националних установа и организација, да издају своје листове, емитују своје радио и телевизијске програме и организују своја друштва, културне и просветне организације и установе, Одбор је захтевао да исто право ужива и сваки југословенски народ изван своје матичне републике. При том су се нарочито имали на уму Срби у Хрватској, Македонији и Црној Гори. Да би се југословенска конфедерална заједница, која је већ тада била на ивици распада, преобратила у праву федерацију, Одбор је захтевао да савезно представничко тело буде састављено од два дома, од којих би један почивао на равноправности свих република, а други на једнакости грађана као таквих. Коначно, да би се избегла историјски и етнички неоправдана асиметричност у унутрашњем уређењу само Србије, захтевано је уставно утемељење следећег општег начела о територијалној аутономији: "Свака република може на подручју посебног националног састава или на подручју посебног историјског и културног развитка, а на основу изражене воље становника тих подручја, уставом образовати аутономне покрајине и области." То је значило да ће покрајине постати својство свих оних република које имају подручја посебног културно-историјског развитка или националног састава или их пак нигде неће бити.

Та три предлога за уставну и политичку реформу Одбор је као посебну књижицу објавио 1988. године.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН И ОДМАЗДА НЕИСТОМИШЉЕНИКА: Хапшења, губитак посла, одузимање пасоша због критичких речи

31. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИХА РЕПРЕСИЈА ДОВОДИ ДО АУТОЦЕНЗУРЕ: Чланови Одбора су били једногласни да шире концепт слободе

30. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - У ЛУДНИЦУ ЗБОГ ПРИЈАВЕ ПРОТИВ ТИТА: Злоупотреба психијатрије у политичке сврхе

29. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛОВЕНЦИ И ХРВАТИ НЕЋЕ СА СРБИМА: Предисторија оснивања Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања

28. 10. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације