ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - У ЛУДНИЦУ ЗБОГ ПРИЈАВЕ ПРОТИВ ТИТА: Злоупотреба психијатрије у политичке сврхе

МОЖДА највеће поражавајуће изненађење с којим смо се током свог петогодишњег деловања суочили била је злоупотреба психијатрије у политичке сврхе, која је иначе практикована у Совјетском Савезу, а по свој прилици и у другим источноевропским земљама.

Матија Бећковић, Добрица Ћосић и Јован Рашковић / Архива Новости и Борбе

До тог открића дошли смо захваљујући Томиславу Крсмановићу, с којим сам се повремено сусретао и од кога сам сазнавао за такве злоупотребе. Како је ово питање било исувише озбиљно, Крсмановићева реч није била довољна, па сам тражио од њега да ми прибави одговарајуће документе, нарочито вештачења и судске пресуде.

Њему је пошло за руком да прикупи податке о двадесет и четири случаја у којима су појединци прогањани и лишавани слободе и пословне способности. На основу тих докумената најпре сам сачинио привремени извештај.

Због озбиљности овог питања одлучили смо да најпре замолимо наше познате психијатре да нам помогну својим саветом и стручним мишљењем. По овлашћењу Одбора, Драгослав Михаиловић и Борислав Михајловић Михиз обратили су се др Јовану Рашковићу, др Владети Јеротићу и проф. Капору са молбом да прегледају нашу документацију и дају о њој своје стручно мишљење.

Добрица Ћосић је 19. марта 1985. године известио Одбор да је др Јован Рашковић одбио да пружи помоћ и посаветовао Одбор да се обрати лекарским друштвима, док је др Владета Јеротић писмено одговорио. О евентуалном одговору проф. Капора није могуће имати чак ни претпоставке.

ИАКО се у писму Драгослава Михаиловића и Борислава Михајловића Михиза ништа не прејудицира, очекивали смо да ће психијатри др Јован Рашковић, др Владета Јеротић и проф. Капор одговорити на два питања: 1) да ли су, са медицинског становишта, психијатријске дијагнозе исправно постављене у случајевима за које смо имали одговарајућу документацију и 2) да ли написана реч, па још реч ментално болесног човека, уопште може бити опасна за било кога, а нарочито за оне који су на власти, толико да би постало неизбежно његово временски неорочено смештање у психијатријску установу затвореног типа.

Владета Јеротић / Фото В. Данилов

Да би се одговорило на прво питање, било је довољно да се размотре искази појединих наводних психијатријских случајева. Тако је Владимир Марковић, слободан новинар, интервјуисао Фрању Туђмана који је изјавио: "По сигурним и поузданим статистикама, у свим логорима у Хрватској за време рата погубљено је 60.000 људи, и то како Срба тако и Хрвата, Јевреја, Цигана и других антифашиста, а не 600.000 само у Јасеновцу, како се то удесетостручује да би се потенцирала некаква колективна и трајна кривица хрватског народа." Ову Туђманову изјаву Владимир Марковић је умножио и као циркуларно писмо упутио на већи број адреса. Туђман је био осуђен за непријатељску пропаганду и изречена му је временски ограничена казна затвора.

Због ширење те изјаве, Владимир Марковић је осуђен за кривично дело ширења лажних вести на временски неограничену меру безбедности психијатријског лечења у здравственој установи затвореног типа, да би у болничком одељењу Централног затвора у Београду провео скоро четири године, што је знатно дуже од времена које је у затвору провео Фрањо Туђман.

СЛУЧАЈ Милисава Живановића још је уверљивији. Конзилијум Неуропсихијатријске болнице у Вршцу, који су чинили др Александар Јанковић, неуропсихијатар, прим. др Славољуб Бакаловић, неуропсихијатар и др Јован Тодоровић, лекар на специјализацији, на следећи начин описао је душевно стање у којем се 14. јула 1976. године налазио Милисав Живановић:

Небојша Попов / Фото Медија центар

"Памћење је добро очувано како за старије тако и за новије догађаје. Инвентар знања одговара школској спреми и социјалном положају. Интелектуалне функције очуване, како у брзини тако и у квалитету. Конкретне и апстрактне појмове схвата [...] Сви његови животни динамизми су усмерени ка једном циљу, тражењу правде, показујући при том изузетну енергију и упорност... "

Ако ништа друго, др Јован Рашковић, др Владета Јеротић и проф. Капор су бар могли рећи за овакве наводе да они не могу бити поуздана индикација душевне болести те двојице несрећника. За разлику од др Јована Рашковића и проф. Капора који ништа писмено нису одговорили, др Владета Јеротић се изговарао да су му неурозе ужа специјалност, а да се није бавио психозама.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Неочекивани успех одбора

ИАКО сам се на почетку свог извештаја огласио непозваним да процењујем да ли су овакве психијатријске дијагнозе биле ваљано утврђене, као потпуни лаик сада могу рећи оно што сам тада запазио. Владимира Марковића и Милисава Живановића лично сам познавао и са њима више пута разговарао.

Зграда удружења књижевника Србије Француска 7 / Архива

Једина озбиљнија ментална слабост Владимира Марковића била је његова жарка жеља да буде политички новинар, а да није био у стању да процени шта се под ауторитарним режимом сме а шта не сме јавно рећи и објавити, што је можда био знак његове неприлагођености датим приликама или једва приметне душевне незрелости.

Када се деведесетих година прошлога века престало са прогоном мишљења и јавне речи, он је у својству самозваног новинара редовно долазио на конференције за штампу Српске либералне странке, на којима сам и ја говорио, и постављао, обично први, умесна питања. Ми смо, и поред тога, нерадо на њих одговарали пошто он није био кадар да наше одговоре игде објави.

Милисава Живановића упознао сам у његовој 76. години после девет година и десет месеци проведених на психијатријском одељењу затворске болнице. На моје велико изненађење, био је у знатно бољем менталном стању од многих својих вршњака и није показивао никакве знаке сенилности, а камоли неке озбиљније душевне болести. Није познато како је успео да сачува душевно здравље у десетогодишњем болесном окружењу, али би му на томе могли позавидети и његови вршачки психијатри вештаци, којима то увек не полази за руком.

На друго питање да ли написана реч, па и реч ментално болесног човека може бити опасна за било кога, др Јован Рашковић, др Владета Јеротић и проф. Капор такође нису одговорили. А њихово стручно мишљење је било врло важно пошто су под Титовом страховладом поједини психијатри, под изговором психијатријског вештачења, тврдили да душевно болесно лице може да изврши вербално кривично дело (ширење лажних вести, непријатељску пропаганду, повреду угледа Јосипа Броза Тита и његових доглавника) и да то дело има својство вербалне агресије, да би потом предлагали суду да, уместо временски ограничене казне затвора, изрекне временски неограничену меру безбедности смештаја у психијатријску установу затвореног типа, што је у оваквим политичким случајевима било до краја живота.

Управо је у тој ствари Одбор доживео неочекивани успех. Већ 6. јануара 1986. године објавио је саопштење којим је захтевао да се пусте на слободу Владимир Марковић, Милисав Живановић, Радомир Вељковић и Ђорђе Симичић, којима је била изречена поменута мера безбедности.

Саопштење је у јавности изазвало велико запрепашћење пошто многи нису знали како се и због чега у политичким случајевима изриче та мера безбедности, док су се они који су то добро знали - психијатри, тужиоци и судије - и даље правили невешти. Колико је нама познато, после тог саопштења у случајевима политичких вербалних кривичних дела таква мера безбедности више није изрицана. У међувремену ми је пошло за руком да о томе разговарам са Киром Глигоровим чији је углед, као челника СР Македоније, повредио Милисав Живановић.

Глигоров, који је већ од сина Владимира чуо шта је посреди, одмах ми је рекао да уопште није знао да због повреде његовог угледа неко робија у затворској болници. Ја сам му хитро узвратио: "Ако нисте знали, сада знате." И заиста, Милисав Живановић је убрзо пуштен на слободу, у чему је Киро Глигоров сигурно имао удела.

Добрица Ћосић и Јован Рашковић / Архива

То нас је охрабрило да 9. марта 1987. године захтевамо ослобођење и Радомира Вељковића коме је почетком 1973. године изречена поменута мера безбедности зато што је поднео кривичну пријаву против Јосипа Броза Тита.

После четрнаест и по година он је пуштен на слободу. По свим лекарским налазима пре хапшења био је душевно здрав. Нисмо, међутим, били у стању да утврдимо какве је последице на његову психу оставило толико дуго тамновање у затворској болници међу душевним болесницима. Независно од таквог окончања свих тих тамновања проглашених за мере безбедности, нема никакве сумње да је свим знаним и незнаним несрећницима, због потпуне моралне безобзирности тужилаца, психијатара и судија, живот био потпуно упропашћен.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Застрашивање храбрих новинара

ЈЕДНА од неочекиваних новина после смрти Јосипа Броза било је прекршајно кажњавање деликта мишљења. Додуше, после раскида са Стаљином 1948. године највећи број заточеника на Голом отоку, изузев војних лица, лишаван је слободе и упућиван на "друштвено користан рад" решењима партијских комитета и судија за прекршаје. Али се после тога та правна форма није више користила за озбиљнији прогон и кажњавање.

Крајем 1985. године изнова је откривена. Њена предност била је у томе што је прекршајни поступак сумаран, није контрадикторан пошто је у њему судија у исти мах и тужилац, а окривљени по правилу нема стварне (правне) могућности да се јавно брани. И што је најважније, све се може обавити за мање од једног сата.

До тада су прекршајно кажњавани само мање познати појединци који у кафани или на некој свечаности у приватном стану изрекну политичку шалу или сочнију реч о датим политичким приликама или неком мање важном политичком челнику. Крајем 1985. године дошло је до велике промене. Решењем судије за прекршаје у Новом Саду Олге Љуштине Марков, др Драгољуб Петровић, наш познати лингвиста и професор Универзитета у Новом Саду, кажњен је на 60 дана затвора због чланка који је објавио у "Књижевним новинама". Сви су били изненађени јер су схватили да на овај начин свако може бити лишен слободе, а да то у јавности једва буде примећено.

То је био разлог што су се у Удружењу књижевника Србије сваког дана одржавале протестне вечери у препуној сали и са великим бројем врсних говорника. Тим поводом се и наш Одбор одмах обратио јавности. Био је то дирљив пример интелектуалне и колегијалне солидарности које, нажалост, више нема.

Растко Закић / Архива

НА СКОРО истоветан начин поступиле су ондашње власти против београдског књижевника и издавача Растка Закића. Он је 12. децембра 1986. године оглашен кривим за четири прекршаја из Закона о издавачкој делатности, Закона о спречавању злоупотребе слободе штампе и других видова информисања и Закона о јавном информисању, и то зато што на књигама чији је издавач није означио штампарију у којој су штампане и тачан број примерака, зато што наводно није послао обавезне примерке својих издања јавном тужиоцу и зато што је издао своје ауторско дело под насловом "Моје новине", а није с њим поступио на начин прописан Законом о јавним гласилима (то јест није га регистровао као јавно гласило и није упутио обавезне примерке Републичком комитету за информације).

Крајњи циљ ових прекршајних казни био је да се обесхрабри и спречи слободна издавачка делатност не само Растка Закића него и свака самостална и слободна издавачка делатност у Београду. Захваљујући интервенцији Врховног суда, који је решавао о захтеву за судску заштиту, првостепено решење је укинуто, а предмет је био враћен општинском судији на поновни поступак.

У поновљеном поступку Растко Закић је кажњен само због наводног прекршаја Закона о информисању зато што је своје ауторско дело објавио под насловом "Моје новине", а по тадашњем Закону о информисању физичка лица нису имала право да издају новине.

НА СЛИЧАН начин су у прекршајном поступку кажњавани неугодни и непослушни новинари. Таква худа судбина задесила је Милована Бркића, новинара из Београда, који је кажњен затвором у трајању од 40 дана због тога што је омаловажавао друштвено-политичке организације и њихове органе, нарочито Слободана Милошевића као председника Централног комитета Савеза комуниста Србије, а придодато му је још 10 дана затвора зато што је наводно избегавао да пријави промену адресе становања.

Посреди је био напис на српском језику који је у мариборској "Катедри", која је одмах била забрањена, објављен у преводу на словеначки језик у којем се појавила и једна псовка. Иако је Милован Бркић оспоравао аутентичност тог превода и тражио да се изврши увид у оригинални текст на српском, судија за прекршаје је одбио то да учини. Циљ је наравно био да се застраше сви храбрији новинари.

Када су, пак, били посреди обични, свакидашњи људи из малих места прекршајно кажњавање и даље се практиковало у случају деликта мишљења малог значаја. Тако су решењем судије за прекршаје у Мостару од 17. новембра 1988. године изречене казне од 55 до 60 дана затвора осморици учесника свадбе у Богодолу код Мостара због изазивања верске и националне нетрпељивости.

На том, иначе забрањеном репертоару биле су песме "Ко то каже, ко то лаже Србија је мала", "Црна Гора и Србија то је једна фамилија" и друге. Том приликом надлежни органи су ревносно утврђивали ко је од окривљених певао, ко предњачио у певању, а ко започињао са певањем, а судија је после свестраног разматрања сачинио листу песама које би се на оваквим "јавним скуповима" могле некажњено певати (рецимо, "Црна Гора јест" малена, ал" је часна и поштена", затим "многе пјесме о Црној Гори у којима су се помињали Сава и Пеко" и слично).

МНОГО већи и далекосежнији значај имало је прекршајно кажњавање Јована Опачића, председника Српског културног друштва "Зора", које је наговестило драматичне националне сукобе на подручју Книнске Крајине и целе ондашње Хрватске. Он је, по казивању судије за прекршаје, "узнемиравао јавност", "недолично се понашао" и "нарушавао јавни ред и мир", па је због тога осуђен на 40 дана затвора и сместа упућен на издржавање казне, а да претходно није одлучено о његовој жалби на првостепено решење.

Јован Опачић / Фото Википедија

Прави разлог његовог кажњавања било је његово залагање за културну аутономију у Хрватској, и то баш у тренутку када се појавио званични предлог да се из хрватског Устава брише само име српског народа и назив језика којим тај народ говори. Тим поводом Одбор је далековидо закључио да виновници такве репресивне политике не могу никада са себе скинути историјску одговорност.

Напослетку је прекршајни поступак коришћен да би се спречило стварање политичких удружења и успостављање страначког плурализма. Крајем 1989. године вођен је прекршајни поступак против Небојше Попова и Радета Радовановића јер су организовали делатност Удружења за југословенску демократску иницијативу у Београду иако је Секретаријат унутрашњих послова одбио да их упише у регистар, с образложењем да грађани не могу оснивати политичка удружења, а да се политичком делатношћу могу бавити само "друштвено-политичке организације" (СК, ССРН, ССО, СУБНОР и Синдикат).

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Друштво

0 20

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ШВЕРЦ ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ДРЖАВЕ: Обрачун партијских, државних органа и тајне службе СФРЈ са успешним привредницима

05. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЕЗОНА ЛОВА НА ТЕХНОМЕНАЏЕРЕ: Обрачун са привредницима после пада либералног руководства 1972. године

06. 10. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ФИЈАСКО ПАРТИЈЕ И СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ: Суђење "шесторици" - последњи покушај власти да се обрачуна са опозицијом

22. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БАЛАДЕ О ЋЕСАРОВОЈ ГЛАВИ: Политички судски процеси после смрти маршала Јосипа Броза Тита

21. 10. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације