ГАДАФИ МИ ЈЕ БИО КАО РОД РОЂЕНИ: Нада је била главна медицинска сестра убијеног либијског вође - Плакали смо кад смо се растали

БЕОГРАЂАНКА Нада Секулић о помену који је објавила у "Новостима"

Нада Секулић / Фото З. Јовановић

СВАКА годишњица смрти пуковника Моамера ел Гадафија за мене је врло тужан, узнемирујући дан, јер осећам као да сам изгубила најближег члана породице. Зато у знак сећања на њега, због лепих успомена и поштовања према њему и његовој породици, тог датума у новинама дам читуљу. То је начин да му сваки пут изнова одам почаст, јер није био само мој, већ и пријатељ српског народа.

Фото: Новости

Ово је за "Новости" рекла Нада Секулић, која је са супругом Ђуром у нашем листу објавила читуље поводом годишњице смрти вође Либијске Џамахирије. Са великим пијететом и бескрајно тужна због начина како се окончао живот, како каже, племенитог и мудрог човека, испричала нам је неке детаље из времена када је била главна медицинска сестра у болници "Ајда" у Триполију, у којој су се лечили само пуковник, чланови његове породице и породица четири најближа сарадника.

- Била сам део медицинског тима који је свакодневно био са њим - прича Нада. - Где он, ту и ми. Истина, лекари су се повремено мењали, а само главни доктор из Пакистана и ја смо били с њим. Непрекидно две године. Имао је бескрајно поверење у нас. Занимљиво је да су му и кувари, помоћно особље, кућна послуга, тренери који су радили са његовом децом, возачи... углавном били Срби. Временом сам схватила да је наш народ посебно волео и дивио му се, јер је познавао историју. Био је образован човек, племенит, искрен борац за бољи живот свог народа. Бојим се да се у Либији никада више неће родити човек као он, да тај дивни народ никада више неће имати таквог вођу.

Наша саговорница је, како прича, после смрти два члана најуже породице, одлучила да, у августу 1985. године, преко Завода за техничку сарадњу са пријатељским несврстаним земљама, оде на привремени рад у Либију. Због дугогодишњег искуства у хируршким салама распоређена је у болницу у Бенгазију.

- После непуна два месеца, једне вечери почетком октобра, како и зашто не знам, дошао је близак пуковников сарадник и рекао ми да је одлучено да будем део Гадафијевог медицинског тима - говори Нада. - Није ми било свеједно. Осетила сам стрепњу, страх, панику, јер сам знала колика је то одговорност. Питала сам: "Зашто баш ја?", а човек ми је рекао: "То више немојте да питате."

Исте ноћи наша саговорница је пребачена хеликоптером у један војни камп где су јој рекли да ће упознати пуковника.

- Нисам веровала, све док се, сат и по после поноћи, није појавио на вратима - сећа се Нада. - Ушао је са широким осмехом и пружио ми руку, што је био знак посебне пажње. Рекао је: "Ја сам Моамер Гадафи", а моја реакција је била: "Ја сам Нада Минић." Трема је одмах прошла јер сам имала утисак да сам са неким најрођенијим. На наредно питање да ли бих радила за њега одговорила сам да би ми била част.

Само десет сати касније наша саговорница је била у болници у Триполију.

- Веровао ми је од првог тренутка, толико да сам врло брзо бринула и о здрављу његове супруге Сафије, синова и ћерке - прича Нада. - Никада нисам ништа погрешила. Никада нисам имала ни најмањи проблем ни са пуковником ни са његовом породицом. Никада нећу заборавити како су се понели према мени и организовали ми пут у Југославију када ми је изненада умрла мајка. Тако се помаже само род рођени. По повратку у Либију сачекао ме је да ми изјави саучешће, док је председник Судана чекао да га Гадафи прими. Пријатељ сам била и са његовом породицом, а растанак смо сви тешко доживели. Плакали смо. Отишла сам годину и по после бомбардовања Либије 1986, јер су санкције биле такве да више није било услова за живот и рад. На растанку од госпође Сафије добила сам златан привезак који носим само у посебним приликама, а од пуковника сат са његовим ликом који ми је на руци, ево, већ три и по деценије.

ЗВАО МЕ ЈЕ "ЋЕРКА ЛИБИЈЕ"

КАДА је 1989. дошао на Самит несврстаних у Београду, само пола сата по слетању на аеродром, позвао ме је његов први сарадник и рекао да са супругом што пре дођем - сећа се Нада. - За непун сат били смо код њега. Иако је, тај бедуин у срцу, на Дедињу тада имао шаторе, примио нас је у Толстојевој 2, раширених руку, са широким осмехом пријатељства. Тада је упознао и мог супруга. Питао га је да ли ме добро пази и рекао му: "Мораш је чувати, Нада је ћерка Либије". То је био наш последњи сусрет.

ОДЛИКОВАЊЕ

СВЕ време америчког бомбардовања Либије 1986. године Нада је била уз либијског вођу, иако су због тешких услова живота и рада многобројни службеници и лекари напуштали Либију. Она је остала наредних годину и по и зато је одликована либијском Златном медаљом заслуга за народ првог степена.

ИЗМИШЉОТИНЕ

СА много огорчења Нада Секулић говори о написима који су објављивани 2011. године у време његовог свргавања:

- Приписивали су му свашта, али као и сви они који су макар и сат сарађивали с њим, знам да су гнусне измишљотине за дневнополитичку употребу. Пуковник Моамер ел Гадафи је био велики државник и још већи човек, који је учинио много да његов народ живи боље. Нека почива у миру. Велики селам ел каид.

Препоручујемо

Друштво

1 8

ВЕЛИКИ ВОЂА, ЈОШ ВЕЋИ ЧОВЕК: Читуља за Гадафија у Србији - 10 година од бруталног убиства либијског лидера

20. 10. 2021. у 10:31

Друштво

1 3

СЕДНИЦА КРИЗНОГ ШТАБА: Детаљно о ковид пропусницама

20. 10. 2021. у 11:11 >> 11:48

Друштво

2 26

ДЕТАЉИ ТРАГЕДИЈЕ У БЕОГРАДУ: Корона браћу близанце однела за недељу дана, упорно одбијали да се вакцинишу

20. 10. 2021. у 09:00

Друштво

0 4

ПОСТОЈЕ ДВА СЦЕНАРИЈА РАЗВОЈА ЕПИДЕМИЈЕ: Ана Глигић о мутацијама корона вируса, послала јасну поруку антиваксерима

19. 10. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације