ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ФИЈАСКО ПАРТИЈЕ И СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ: Суђење "шесторици" - последњи покушај власти да се обрачуна са опозицијом

ОСАМДЕСЕТИХ година прошлог века Београд постаје центру критичке мисли и својеврсна "оаза дисидентства". Жаришта опозиције постају Београдски универзитет (нарочито Правни и Филозофски факултет, Српска академија наука и уметности (САНУ), Институти друштвених наука, Удружење књижевника).

Павлушко Имширевић и Михајло Марковић / Архива

За овај период карактеристично је синхронизовано и организовано деловање дисидентске сцене, нарочито тзв. београдског круга, без обзира на идеолошки различита полазишта, стајући иза свима прихватљивих принципа слободе мишљења, говора стваралаштва и политичког организовања.

Паралелно са јачањем политичке репресије од почетка осамдесетих јача и отпор недемократском режиму, заснован махом на пробуђеном национализму, као и на критичком преиспитивању идеолошких митова. У том смислу прву половину посттитоистичке деценије су обележила многа политичка суђења и забране. Суднице су се лагано претварале у школе демократрије уместо позорнице за застрашивање, како примећује адвокат Срђа Поповић.

ПОСЛЕДЊИ велики идеолошки процес у самоуправном социјализму на територији Србије почео је помпезно масовним хапшењима и медијском пратњом, да би се завршио неславно осудом, и то доста благом, само двојице од неколико десетина ухапшених чланова "Слободног универзитета". Овај вид окупљања настао је спонтано и неформално по становима поједених дисидената у Београду од 1976, након избацивања професора са Универзитета и великог стезања у периоду 1972-1977. Био је то је одговор на заоштрену ситуацију у земљи, по угледу на праксу у појединим земљама Источног блока, али и на искуствима неформалних дискусија групе инелектаулаца, у првим послератним годинама, који су окупљали у Симиној улици ( Босислав Михајловић Михиз, Добрица , Војислав Ђурић, Дејан Медаковић, Мића Поповић...).

Корени "Слободног универзитета" могу се пратити од окупљања неформалне групе по становима, да би од децембра 1976. на иницијативу главних организатора Владимира Мијановића, Драгомира Олујића, Миодрага Милића (познатијег као Мића доктор), Лазара Стојановића, предложено да се те поједине групе уједине. У тој фази "полазници" "Кућног иневерзитета" (одомаћен неформални назив) били су углавном професори и "шездесетосмаш". Од 1980. почела је да ради и "Мала школа Слободног унверзитета" намењена студентима. Настава је организована у становима на неколико локација у Београду. Најћешће у улици Коче Капетана (у изнајмљеном стану будућег председника Бориса Тадића), Кнез Милетиној 40 (Драгомира Олујића) и у Далматинској 90 (Миодрага Милића), Пере Тодоровића 3 (Гордана Јовановића).

О РАДУ "Слободни универзитета" један од њгових оснивача Драгомир Олујић каже: "Иако смо били на истој страни, иако је владало мишљење да смо хомогена група, унутар нас је постојало неколико струја, од бољшевика до анархиста и демократа. Такође, били смо и генерацијски подељени. Затим, због тога што смо наше сусрете одржавали у приватним или изнајмљеним становима, недостатак простора нас је приморао да се рационалније организујемо, па је "Отворени универзитет" радио у три "школе. Састанци нису били конспиративни. Увек се два месеца унапред знало која ће тема бити, у чијем стану и када. Могао је да дође свако ко је желео. Једино ограничење била је величина стана у којем је одржавана расправа (неколико пута и до стотину лица у тесним становима).

Облик рада је био тај да су пре расправе постојала два излагача, са анализом проблема и предложеним решењима. Двојица уводничара била су по систему "pro et conta". Покретала су се разна питања, од научних до политичких питања, национализма, демократије и људских права, државног и друштвеног уређења, итд. После уводничара ишла је расправа од 4 до 5 сати. Предавачи су били угледни стручњаци из области друштвених наука и познати дисиденти (Срђа Поповић, Небојша Попов, Милован Ђилас, Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић...).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Суд одбија све предлоге бранилаца

Јелка и Павлушко Имширевић 1984. године / Фото: Приватна архива Ане Имшировић

ГРУПЕ су биле под сталном полицијском присмотром и повремено медијски нападане, али се илегални покрет ипак временом више омасовљавао. У Кнез Милетиној 40, у стану Драгомира Олујића, 20. априла 1984, на спектакуларан начин, упало је више десетина милиционера и ухапсило 28 чланова "Универзитета" међу којима се нашао и прослављени дисидент Милован Ђилас. Био је ту и Влада Мијановић и још неколико лица "раније позната органима гоњења" из тзв. београдског круга. Тог дана требало је да Ђиласа говори о "Националном питању у КПЈ и НОБ". Коуводничар је био Илија Мољковић. Будући да се већина ухапшених већ годинама налазила по споменутим београдским становима и расправљала о темама из историографије, социологије, политикологије, филозофије и права, један од разлога, по свему судећи, овако бурне реакције власи, било је појављивање Милован Ђиласа. Ћосић у "Пишчевим записима" наводи да је Светозар Стојановић од неког сазнао у последњи час да ће бити хапшења, те су одустали од доласка.

Из притвора су најпре сви пуштени, да би неки од њих били поново ухапшени. Покренута је истрага на основу кривичне пријаве коју је потписао Ранко Савић у име Службе државне безбедноси . А оптужница је подигнута само против шесторице мање звучних имена, махом већ осуђиваним: студената Владимира Мијановића, Миодрага Милића (Мића Доктор), дипломираног социолога, Драгомира Олујића, политиколога, Гордана Јовановића, студента историје уметности Филозофског факултета у Београду, Павлушка Имшировића, дипл. инжињера саобраћаја и Милана Николића, дипломираног социолога, сви из Београда.

ПОСЛЕ 42 дана штрајка глађу Имшировића, Мијановића и Николића, пуштени су да се бране са слободе. Оптужница коју је заступао јавни тужилац Данило Нановић (којем је то била касније одскочна даска за место рупблићког тужиоца) мењана је три пута од дела велеиздаје, на крају се дошло, до непријатељске пропаганде. Саслушано је стотинак сведока. Тужилац их је теретио да су се у времену од 1977. па до априла 1984. године у Београду, међусобно повезивали "полазећи од контрареволуционарних позиција", радили ,,на стварању, организовању, омасовљењу и учвршчићвању групе лица ради деловања на подривању и противуставној промени друштвено-политичког система и свргавања постојеће власти". Предложио је широку листу од 26 сведока међу којим и адвоката Срђу Поповића. Уз то прикључио је још писана сведочења 64 познатих интелектуалаца саслушаних у истрази: Загорке. Голубовић, Михаила Марковића, Небојше Попова, Светозара Стојановића, Тодора Куљића, Војислава Шешеља, Стојана Церовића, Ђорђија Вуковића, др Косте Чавошког, Бориса Тадића и других. Само двојица сведока, по свему судећи инструираних, неуверљиво су потврдили наводе оптужнице. "Знало се да на дисидентским скуповима има доушника УДБ-е. Нико ништа није крио. Сматрало се: Ето не кријемо ништа, није ништа антидржавно", сећа се Витомир Кнежевић искусни адвокат који је наступао и као потпарол осталих бранилаца. Судско веће ослободило је " крунског сведока" у тренутку кад је одбрана дошла на ред да поставља питања, а све предлоге оптужених и бранилаца је одбило.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Режим попушта: Окривљени се бране са слободе

Драгољуб Мићуновић / Фото архива Новости

УПРКОС томе што је јавност припремана за велики процес, чији је главни циљ застрашивање критички настројене интелектулане јавности у Београду, због великог отпора, суђење је окончано неславно.

Наговештај да ће се процес одвијати у том смеру било је већ на почетку: укидање притвора и пуштање окривљених да се бране са слободе. Процес је окончан 4. фебруара 1985. године. Окружни суд у Београду, пред већем којим је председавао судија Зоран Стојковић, судија Душан Комненић и тројица поротника, донео је пресуду којом су Миодраг Милић, Милан Николић и Драгомир Олујић проглашени кривима јер су у времену од 1980-1984. "...својим написима злонамерно и неистинито приказивали друштвено-политичке прилике код нас, читали своје текстове, усмено говорили пред већим бројем лица на илегалним састанцима у приватним становима.

При томе, сви окривљени су неистинито приказали тековине наше народноослободилачке борбе и социјалистичке изградње и улогу Комунистичке партије Југославије и њеног руководства и личност и дело председника СФРЈ Јосипа Броза Тита.

Милан Николић се терети због текста на енглеском језику "Структура југословенског друштва, облид сукоба и надни за њихово превазилажење", које је поднео Брандеис универзитету у Бостону 1982. године свом професору Ралфу Милибанду.

У њему се инкриминишу, између осталог, делови где говори да је "Југославија развијала нешто друго на рушевинама буржоаског друштва, а не социјализам по Марксу и ...да данашњи систем није социјалистички, да је главни циљ бирократије да разбије радничку класу како би могла да је контролише... "

Ови ставови оцењени су као непријатељска пропаганда, а Милан Николић кажњен са годину дана и шест месеци затвора. Занимљиво је да у образложењу пресуде стоје и следећи наводи судије: "Окривљени Николић добро зна да се у тим грађанским демократијама, комунизам још увек схвата као баук. Но, окривљеног Николића то много и не занима јер, како сам истиче, жели да се запосли на Западу и, на овај начин, он ствара о себи слику дисидента..."

ОПТУЖЕНОМ Миодрагу Милићу се спочитава што је злонамерно приказивао друштвено-политичке прилике у земљи тврдећи да у Југославији нема демократије, па се наводе делови његових текстова "Стаљинизам и узроци пораза устанка у Србији 1941-1942".

На месту злочина у Кнез Милетиној: Драгомир Олујић, Илија Мојковић, Гордан Јовановић и Сташа Зајовић / Фото: Приватна архива Д. Олујића

Као и да је пред више лица прочитао текст "Узроци сукоба Југославије и СССР-а 1948. године", тврдећи за Јосипа Броза да "је постао култ, наш вођа и учитељ, што је равноправно култу Стаљина"; да је пред више лица прочитао текст "Удес Милована Ђласа и границе побуне", у којем друштвено-политички систем тога времена назива "идеолошко-политички систем стаљинизма Југославије, Југословенски стаљинизам, При- митивни деспостски стаљинизам, Титов деспотизам": Инкриминише се књига "Рађање Титове деспотије".

Милић је због наведеног осуђен на казну затвора од 2 године, да би казна била ублажена на годину и 6 месеци. Он је једини који је на крају и отишао на издржавање казне у КПД Забела (од јула 1986. до новембра 1987). Милан Николић сматра да је то највише због тога јер је страној и домаћој јавности био најмање познат.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прогон у режији Станета Доланца

ДРАГОМИР Олујић (1948), дугогодишњи активистау дисидентском покрету, осуђен је због "непријатељске пропаганде" на казну од годину дана затвора условно, да би у другом степену био ослобођен.

Љубомир Тадић / Фото Архив САНУ

Окривљен је за јавно читање приказа забрањене књиге "Политички плурализам или страначки монизам" Војислава Коштунице и Косте Чавошког и тврдње у којима је негирао револуционарни карактер југословенског друштва оцењујући га као стаљинистичко или буржуаско у каснијој фази.

Слична оптужба против Павлушка Имшировића (већ осуђиваног током 1973) је одбијена, док је тужилац одустао од гоњења Владимира Мијановића и Гордана Јовановића. Био је то последњи озбиљнији покушај власти да се обрачуна са нарастајућом опозицијом.

Специфичност овог случаја је што је изазвао до тад невиђену медијску промоцију, протесте, писма и петиције, како домаће, тако и стране интелектуалне јавности и организација за заштиту људских права. Активирала се интелектулана јавност.

Пишу се писма и петиције потпредседнику Председништва СР Србије Бранку Пешићу, Скупштини Србије, члановима Савета Федерације, окружном јавном тужиоцу, председнику Окружног суда у Београду, Комисији Скупштине Србије за надзор над СДБ.

Председнику Председништва Веселину Ђурановићу петицију потписују 12. септембар 1984. угледни немачки интелектуалци и политичари: књижевник Хеинрих Бел, др Ерхард Еплер, члан председништва Социјалдемократске партије Немачке, професор др Иринг Фетацхер, Гинтер Грас, књижевник, професор Јирген Хабермас, професори Јохан Штрасер и Албрехт Велмер. Дисиденте су подржали амерички председник Роналд Реган, Сандро Пертини, италијански председник, и други високи званичници. Апел за прекид суђења потписало је осам хиљада универзитетских професора из целог света.

У ОВАКО створеној друштвеној клими Врховни суд Србије 9. јула 1985, уважавајући жалбе бранилаца М. Милића, првобитну пресуду преиначује тако што налази да извесне инкриминације, ипак, "не садрже сва битна обележја кривичног дела непријатељске пропаганде", те му казну смањује на годину дана и 6 месеци.

Делимично се излази у сусрет и жалби М. Николића, па је дело преквалификовано "у повреду угледа СФРЈ", а казна смањена на 8 месеци условно, док је Олујића који се жалио ослободио оптужбе. Са- везни суд је пресудом 24. децембра 1985. одбио захтев Милића и Николића за ванредно преиспитивање правоснажне пресуде.

Коначан резултат је ипак био крајње мршав. Иако је ухапшено тридесетак лица, изведено на суд шесторица, осуђена су на крају само двојица и то на казне једне до две године робије, с тим да је само један заиста и отишао на издржавање казне (Миодраг Милић). У правном смислу процес је донео три новине, како истиче Срђа Поповић.

Прво је судија Стојковић изнео занимљиву тезу да је мишљење слободно "као психички процес", али да речи које су израз тог мишљења "могу бити кажњиве", друго, пракса да се адвокат елиминише као бранилац тако што се позове за сведока (адвокат Срђа Поповић) и треће, претрес адвокатске кацеларије и одузимање бележака о разговору са брањеником.

Милован Ђилас и Матија Бећковић / Фото: Приватна архива

Међу дисидентима се спекулисало да је Процес шеторици и прогон београдског круга интелектуалаца тражио Стане Доланц, руководилац Савезног СУП-а а потом и председник Савета за заштиту уставног поретка Председништва СФРЈ, јер су, наводно, Београд и Србија почетком 80-их важили за центар либералне опозиције.

Супротно очекивањима организатора политичког процеса, чији је основни циљ био застрашивање београдске критичке интелектулане јавности, дошло је до њеног још већег буђења и мобилизације у заштиту права на слободно мишљење и изражавање. Шеф СДБ Србије, Обрен Ђорђевић, признао је да су тада "последњи пут хапшени дисиденти у Србији", да је процес био фијаско и велика бламажа пред међународном јавношћу у време када су овакви прогони нестајали у целом Источном блоку.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕОГРАД ЕПИЦЕНТАР ОПОЗИЦИЈЕ: Седамдесетих година у Србији је било 20.000 политичких осуђеника

14. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОБНАВЉАЊЕ СТАЉИНИСТИЧКОГ ФОЛКЛОРА: Аналитичари Службе безбедности о "унутрашњим непријатељима СФРЈ"

13. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СДБ ЗАТВАРА КРУГ: Београдски интелектуалци најопаснији државни непријатељи

12. 10. 2021. у 17:14

Друштво

1 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ: Како је због борбе за власт елиминисан дух тржишне економије

10. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАКВА ВРЕМЕНА ТАКВИ И ОБИЧАЈИ: Што се стварно дешавало у Београду непосредно после ослобођења

09. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НЕВИН МЕНАЏЕР ОСУЂЕН НА СМРТ: Јосип Броз оптужио трговце да су преваспитавали комунисте

08. 10. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације