Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДНИЦЕ ПОСТАЈУ ШКОЛЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: Београд је био центар критичке мисли и својеврсна “оаза дисидентства"

И. М.

19. 10. 2021. у 17:14

Југословенско друштво је улазило у изузетно драматично раздобље сопствене кризе: напад на привредну реформу, уклањање Александра Ранковића са положаја водећег човека, реакција у Србији на тај догађај као антисрпски чин, отварање питања Косова, а преко њега и питања конституције југословенске државе, студентска побуна први јавни масовни покрет у Југославији после доласка комуниста на власт, унутарпартијски сукоби у Југославији, најпре Маспок у Хрватскoj - 1971, потом ликвидација партијског руководства у Србији – 1972, што је довело до ригидне рестаљинизције Партије.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДНИЦЕ ПОСТАЈУ ШКОЛЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: Београд је био центар критичке мисли и својеврсна “оаза дисидентства

Ова динамика догађања наговештавала је сукобе које је владајућа партијска елита настојала да предупреди оријентацијом на тврђи курс у унутрашњој политици. Појачавана је идеолошка контрола у свим сегментима свакодневног живота. Слобода иступања била је лимитирана.

Дозвољени степен друштвене критике се одражаво искључиво према самокритичким освртима државних и партијских органа. Пурализам интереса био је дозвољен само у сфери економије али никако у политици.

Једна од специфичности Југославије била је да се у ствари никад није знало шта је стварно забрањено, јер је власт стално била распета између жеље да одржи добар имиџ у земљи и свету, и тежње да не дозволи било какво угрожавање сопствене позиције.

Режим је временом постајао све осетљивији на буђење јавног мњења и отпора који се јављао на Универзитету и у интелектуалним круговима. Монопол политичке елите правдан је је потребом заштите самоуправљања, без обзира на то колико је заправо био брана развоју демократских процеса.

У таквој општој атмосфери, генерација стасала на таласу шездесетосмашке пубуне, покушала је да преузме одговорност за сопствену будућност. Нажалост доживела је судбину оног петла који је прерано кукурикнуо.

Оно што посебно иритира је то што су истраживачи тог периода онемогућени да допру до трагова истине о бројним суђењима за вербални деликт. У архиви Окружног суда у Београду, који би по природи ствари морали да имају документацију судских предмета вођених у Београду, немогуће је пронаћи било какав траг.

Штуро објашњење Окружног суда каже да су „...списи предмета комисијски уништени, а сходно одредбама судског пословника...”. Ова чињеница обесмишљава сваки истраживачки рад, а одговарајући због деликта мишљења људи су издржали стотине година затвора а судска архива о томе је уништавана?!

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ