ЛУКИЈАНОМ СЕ ДИЧИ И ВАЉЕВСКИ КРАЈ: Један од најумнијих Срба свог доба није био везан само за Војводину

ЛУКИЈАН Мушицки, рођен у Темерину, у Бачкој, један од најумнијих и најобразованијих Срба свога доба, пореклом је - из ваљевског краја. Његови родитељи, наиме, својевремено су се на север Војводине доселили из села Мушића, код Мионице, па отуд и презиме - Мушицки.

Гроб Лукијана Мушицког у Карловцима / Фото Епархија горњокарловачка

Предање вели да је презиме заправо било Мушићанин, али га је, наводно, аустријски чиновник, пореклом Словак, приликом узимања података, преименовао у - Мушицки. Његови родитељи, Анастасија и Ђорђе, прво су се населили у близини Суботице, затим у Темерину, где се 27. јануара 1777. године родио Лука, потоњи Лукијан. Завршио је у Темерину српску и немачку основну школу, а четири разреда у новосадској српској гимназији. У Пешти је студирао филозофију, завршио је и карловачку богословију.

- Лукијан се 1802. замонашио у манастиру Гргетегу, а годину дана касније постао је ђакон и професор гимназије - каже вајар Милутин Ранковић, и сам пореклом Мушићанин.

Истовремено, био је књижар митрополитске библиотеке, а 1809. године произведен је у протосинђела. Одбио је 1812. године место професора на учитељској школи у Сентандреји. Митрополит Стратимировић произвео га је за архимандрита и дао му је управу манастира Шишатовца. Лукијан је одржавао везе са најистакнутијим личностима словенских књижевности, Вуком Караџићем, Копитарем, Шафариком... Написао је мноштво књига, по којима је био чувен у своје време, али и данас.

Монашко име Лукијан, добио је по грчком филозофу. Од 1823. водио је администрацију Горњокарловачке епархије, коју је у то време одликовао интензивни просветитељски рад, нарочито са младима. Од 1828. до смрти 1837. био је владика горњокарловачки, са седиштем у Плашком, потом у Горњем Карловцу.

- Села Доњи и Горњи Мушић, на реци Топлици, одакле се шири поглед на Ваљевске планине, Маљен и Повлен, постојбина су знаменитог Лукијана, те свих потоњих Мушицких, који и данас живе у Новом Саду и Темерину - каже Ранковић. - Како је записао чувени антрополог Љубомир Павловић, многе породице из овог дела мионичке општине раселиле су се у равније крајеве, те су тако и Лукијанови родитељи, Ђорђе, или крштено Георгије и Анастасија, отишли на север, код Суботице. Називали су се Мушићанима, а како је име села настало, нико поуздано не зна.

Неки говоре, истиче Ранковић, да је то име донео извесни Живко, који је стигао из ужичког краја, где је постојао исти топоним. Други тврде да села Доњи и Горњи Мушић име носе по Стефану Мусићу, чији је, наводно, прстен пронађен у манастиру Боговађа, недалеко од Лајковца.

- Наравно, то је само народно предање, које су преносиле генерацијама досељеничке породице, а можда је и жеља становништва овог дела ваљевског краја да никад не нестане мит о некадашњем немањићком племству - каже Ранковић. - Свакако, сигурно је да Лукијан Мушицки припада културном, књижевном, филозофском, духовном, верском племству српског народа и баштине. У Карловцу је учио енглески, јеврејски, касније и арапски језик, а Свето писмо читао је у оригиналу. За Мушицког је Јован Скерлић рекао да је најобразованији српски писац свога времена. Иако великан, за живота је тражио да не буде сахрањен у црквеној порти, па тако почива на српском гробљу у Карловцу. У тешким временима, био је симбол издржљивости и наде у боље, као што је Јован Јовановић Змај написао о стогодишњици Лукијановог рођења: "Сад можемо поћи и по црној ноћи, преко страшних става и гола камења, јер тај спомен лепи дивно нас окрепи, за сва искушења..."

ОДЕ И ЕПИГРАМИ

У најважнију књижевну заоставштину Мушицког спадају оде и епиграми. Оде су посвећене знаменитим личностима, од Светог Саве и кнеза Лазара до Милоша Обилића и Карађорђа, Везилића, Доситеја, Михаила Витковића, Копитара, Вука, Шафарика, Стратимировића, Његоша, Милоша Обреновића... Највише епиграма посвећено је питањима језика, правописа, литературе...

ПРЕДАН РАД НА ГРАМАТИЦИ

- Мушицки је саставио за оно доба најпотпунију библиографију српску, да би створио основу за историју књижевности, а често се помиње и његов предан рад на граматици - каже Ранковић. - Списи казују да је ценио српске народне песме, те је помагао славног Филипа Вишњића и друге певаче. И Вуку Караџићу био је од нарочите помоћи при сакупљању народних песама. Његов рад обележило је песништво. Све сакупљене његове песме објављене су након смрти, у четири књиге "Лукијана Мушицкога Стихотворенија". У рукопису је остао и његов нацрт за буквар, а 1809. године почео је да сакупља материјал за историју културе у Срба. Оставио је и библиотеку од 800 наслова, преводе античких песника Хорација, Вергилија, Катула и Анакреонта и велику збирку античког новца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације