КРОАТИЗАЦИЈА ДАЛМАЦИЈЕ И СЛАВОНИЈЕ: Улога католичких свештеника у формирању етничке припадности

ПОЈАМ религиозности има више различитих обележја. Само једно од њих садржи убеђење да постоји Бог.

Загребачка надбискупија, Фото Архива

Поред тога, постоји ритуална религиозност која се огледа у јавном обележавању припадности цркви, тако што ће се појединац појављивати у храму за молитву и обреде. Религија је и оно што сама реч значи: веза која групе становника повезује у једну заједницу. Атеизам погађа, углавном, прво обележје, односно интимно убеђење да постоји Бог, затим ритуалну побожност на јавним местима, док је осећање повезаности у једну груду атеистичким духом нерањиво. Религија јесте фактор изградње етничке припадности, на Балкану је она једина традиција која је на том простору старија од народа који га насељава. За цркве најпогубнији атеизам долазио је из западних друштава, где је атеистичка плима поколебала и уништила старе облике морала, сексуалне суздржаности, брака.

Програм концерта Градске музике у част оснивања Матице српске у Дубровнику, Фото Архива

Католичка црква је у целом овом раздобљу од 1918. до 1992. била везана за једну од две светске велике силе које су тежиле доминацији на глобусу. Од 1922. за њу је карактеристичан "филофашизам", а после 1945. полако га замењује "филоамериканизам". У оба случаја Католичка црква је у друштвима, која су била противна овим светским силама, вршила функцију унутрашњег рушитеља стабилности и државне структуре.

Анте Кузманић, Фото Архива

КАО И У ФРАНЦУСКОЈ Трећој републици, у југословенским државама од 1918. до 1992. Католичка црква је успела да изгради своје унутрашње цивилно друштво, једну мрежу унутрашњих организација које католичког верника увек држе изолованог од успостављене демократске државе и управља њиме. У поменутој анализи ("Политички и идејни проблеми у вези са религијом") вођства југословенских комуниста 1961. каже се да је католичка заједница прва међу другим верским заједницама у броју штампарија, издавања листова и књига. "За католичке школе карактеристичан је веома висок степен изолације ученика од спољног света и додира са друштвеним збивањима у земљи. Њима се најчешће онемогућава излазак, а уколико се дозвољава, онда се обавља групно, како би се имала пуна контрола кретања и понашања ученика. Посете су дозвољене само најближим рођацима, а разговори с њима обављају се у присуству наставника. Писма ученика се строго цензуришу. Читање штампе и слушање радија се онемогућава, а такође и читање савремене литературе. Међутим, омогућава се добијање стране антикомунистичке литературе и штампе... Све то утиче да се у овим школама формирају млади људи у духу фанатизма, националне нетрпељивости и ускогрудости."

* * * * * * * *

ГАШЕЊЕ СТАРОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

ПРЕМА броју верника, Католичка црква је имала највећи број свештеника. Најбројније свештенство, према броју верника, као и увек у свим земљама имала је муслиманска заједница. До 1941. муслимани у југословенској држави имали су 2.200 имама и преко 2.000 џамија. У 1960. је било 2.003 имама и 1.780. џамија. Између 1970. и 1990. гради се 20 џамија годишње у држави, у Турској 4 дневно, Православна црква је до 1941. имала 3.148 свештеника, 27 епископа, више од 500 великих црквених функционера и 3.500 цркава. У 1960. иста заједница је имала 1.850 свештеника, 293 монаха и 552 монахиње. Имала је 2.500 цркава, 537 капела и 150 манастира. Католичка црква је 1939. имала 3.109 свештеника, монаха 1.310 и монахиња 7.113, затим 4.467 цркава, 3.109 капела и 379 манастира. Она је једина настојала да сачува раније тековине и да их постепено повећава, на свим местима где су раније била запуштена.

Ови бројеви који су изоловани, сами за себе, мртви и досадни, ипак су рендгенска слика стања у држави у којој су друштвене елите, а највише интелигенција, покушавале да створе неку мултирелигиозну заједницу у хармоничном друштвеном и политичком односу, па су и у случају југословенског демократског унитаризма и атеистичког федерализма ту историјску битку изгубиле. Религиозна нетолеранција је остала основни фактор који је преживео све епохе и разлике у идеологији.

Старокатоличка црква у Богомољу на Хвару, Фото Архива

НА ОСНОВУ СВЕГА изложеног ипак се закључује да последице не сачињавају грех обичних верника. Оне су првобитни грех ватиканског средишта Католичке цркве, која је стварала политичке савезе са великим светским силама и са њима покушавала да учествује у контроли глобуса. Без удараца, најпре нацистичке Немачке, а затим глобалистичких Сједињених Америчких Држава, југословенска заједница би и 1941, а још више 1992, била у стању да превазиђе своје унутрашње разлике и очува заједничку државу. Рушење менталитета јединства југословенских грађана није израз њиховог свађалачког националног карактера, него је дошло споља, као наметнуто насиље.

Модерну кризу религиозности је најлакше савлађивала католичка верска заједница. Пре атеизације, после 1945. она је била излагана опасностима конверзије у православну веру, а од 1917. у новостворену "Хрватску старокатоличку цркву", која је настала у Далмацији и почела се ширити нарочито у Војводини. Као одговор на те изазове, црква је прошла строги испит модернизације по узорима на европске католичке заједнице. Она се састојала у претварању свештеника од духовног водитеља у социјалног водитеља верника. У исто време је смањиван број свештеника и предузимано боље и перманентно њихово школовање. Свештеник је постајао писац, руководилац световних спортских, културних, туристичких друштава.

* * * * * * * *

ОЖИВЉАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ДУХА

У УСЛОВИМА одоцнелог процеса кроатизације католика Далмације, Славоније, Босне и Војводине, код њих се жилаво одржавала и свест о блискости и истоветности са српским православљем. У Далмацији се још памти да су напустили православље бежањем са турског простора у XVI и XVII веку. Још 1865. Анте Кузманић је писао да "једна страна у нас од старине непрестанце показује љубав к својој народности, и дилом (на делу) је показује. То су Далматинци вире грчкоисточне. Они сујекавци. Ја им то својство не замирам, него нашим икавцима замирам што се дају заносити са оним језиком".

Православна црква у Вису освећена 12. 11. 1939. године, Фото Архива

Прелазак на православље, највише из политичких разлога отпора италијанизацији становништва, често је бележен по новинама. Крајем 1880. задарски "Српски лист" бележи да омладина виче, у једном селу на Брачу, "Српска народност, наша је народност". На неким лађама, уз обавезни државни аустроугарски "вије се и наш народни српски посвећени стијег". У мају 1890. католички бискуп је у Сплиту обуставио глагољашку службу божију, па су новине писале да ће неки и ту, као у случају 11 верникау Ријеци, прећи на православље. Сељаци у истарским селима Рицмањ и Лог су 1903. прелазили у православље, јер "сви њихови напори да добију словенски језик у цркви остадоше без успеха". Католици Подгоре и села Сукошана код Задра су 1904. запретили бискупу да ће "на најмирнији начин прећи из католичке, у свету народну православну веру, а тиме ћемо учинити и највиши пијетет, према правичности и оним свецима, који у рају штите Словенство".

Патријарх српски господин Герман, Фото Архива

ОВО СЕ НАСТАВИЛО после победе фашизма у Италији, што је остварено са лакоћом, највише због потпуне подршке Католичке цркве. У Сплиту је 1932. објављена брошура Vigilans: Рара Рiје XI ргоti Slovenima. Од Латеранског споразума фашизма са црквом 1929, отворено се подржава гоњење словенског становништва, па их се око сто хиљада преселило у Југославиј. Бискуп у Ријеци је постављен због италијанизације, а у 13 манастира су доведени италијански калуђери, који вернику кажу Parli italiano, non capisco lingue straniere. Због тога свештеници по Далмацији у цркви неће да хвале папу. "Буде ли то расположење потрајало још пар година, окренут ће хрватски и словенски народ у Италији папинству хрбат и дозрети посвема за црквени раскол."

Православни дух је оживео највише у урбаним срединама далматинских градова и нарочито на острвима. На Вису је 1925. стотину сељачких породица прешло у православље, према студији "Срби у Хрватској. Насељавање, број и територијални размештај", коју је објавио београдски Географски факултет 1993, то је изазивало отпор Ватикана и Католичке цркве у Југославији, али су чланови новостворене православне општине писали да "народ стоји као тврда стијена и не попушта у живом покрету своме". Уз помоћ добротворних прилога у Југославији и вероватно верника из Сједињених Америчких Држава, 1933. су подигли лепу цркву Ћирила и Методија у самом граду Вису.

Задарски, Фото Архива

Нове православне, као и старокатоличке цркве гоњене су и од италијанских власти после окупације 1941, а укидане су по капитулацији Италије 1943. После 1945. на Вису су се поново вратили православљу и нису дозвољавали да се поруши православна црква у граду како су хрватске власти захтевале. Патријарх Герман је одбио да за то да сагласност, јер "српски патријарх може давати одобрење само за подизање хришћанских цркава, а не за њихово рушење". Ипак је црква срушена 1963. и земљиште претворено у паркиралиште, уз сагласност шибенског владике да се у замену да финансијска одштета и дозволи обнова православне цркве у Книну. Верници су у писму Светом синоду захтевали да се црква не руши, јер су прешли на православље да докажу да Вис није италијански.

* * * * * * * *

СРПСКИ СЕЉАК ЛОКОМОТИВА РАЗВОЈА

РЕЛИГИОЗНУ нетолеранцију као ендемску болест југословенске заједнице и у њеном демократском, као и атеистичком времену, није могао да ублажи неки надмоћнији фактор државног јединства. До 1918. српски народ је у ужој Србији од 1833. до 1918. створио социјалне односе по којима је одатле долазио основни мотив развоја за цели наредни век. Друштво слободних малопарцелних сељака је била локомотива у социјалном развоју свих балканских народа. Та локомотива историје није трајала дуже од једног века.

Када су се југословенске заједнице ујединиле 1918, оне нису имале јединствен модел друштва будућности. Слободни малопарцелни сељак, који је производио што је његовој породици требало за одржавање и обнову, постао је главни социјални непријатељ те државе. Ниједна југословенска заједница, а најмање Хрвати и Словенци, немају један модел индустријског друштва које би постао модел за прихватање, као што је био раније случај са поседом аутархичног малопарцелног сељака из Србије.

Српски сељак узор свим Балканцима, Фото Архива

НЕ САМО ЈУГОСЛОВЕНСКЕ земље него и све друге које су улазиле у састав Хабзбуршке монархије, до 1918, нису унутар капиталистичког круга "земље језгра", које предњаче у стварању нове економије и нових друштвених односа.

Ниједна југословенска етничка група нема развијено индустријско друштво са развијеним класама радништва и буржоазије. Све имају ваљана почетна остварења у томе, али у буржоазији доминира њен компрадорски тип, који је везан за међународну трговину и посредовање. Не постоји индустријска буржоазија, нити у правом смислу индустријски тип града. Он настаје тек у социјализму после 1945, али и тада је остао роб свом претку, који је у свему зависио од немачког индустријског залеђа. Српски народ је сва своја урбана и индустријска средишта имао, углавном, у Србији са Војводином. Према попису становништва Босне и Херцеговине 1948, градски живаљ чини само 10 одсто друштва, а на Србе ту отпада само два одсто. У целој Југославији је 1931. у индустрији и занатима било запослено само 11 одсто становника.

Фотографије:

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације