ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РЕПРЕСИЈА ОРУЖЈЕ ДНЕВНЕ ПАРТИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ: Поратни идеолошко-политички надзор над науком и културом

ЈУГОСЛОВЕНСКА социјалистичка бирократија је у периоду 1945-1950. доследно тежила примени совјетског модела изградње социјализма и естетике социјалистичког реализма у култури који је постао идеолошки и политички обојен идеализам, чији је крајњи циљ била потпуна индоктринација грађана.

Јосип Броз Тито и Владимир Бакарић

Као декаденција и формализам у западној култури означени су антиреализам, антихуманизам, ирационализам, песимизам, национализам и лажно новаторство. "Кроз савремену буржоаску умјетност оргијају свакојаки кубисти, надреалисти, егзистенцијалисти, умјетници и књижевници типа Сартра и Пикаса", примећује Милован Ђилас 1948. године.

Непосредно после Другог светског рата упоредо са тзв. демократизацијом културе и неспорним напорима на просвећивању, подизању културног нивоа и описмењавању кроз аналфабетске течајеве милионских маса непросвећених сељака и радника, текло је и идеолошко преваспитавање у духу социјализма.

Размере културног захвата 1945-1951. детаљно наводи Љубодраг Димић у својој књизи "Агитпроп култура": "У градовима је живело око 6,8% неписмених, а на селу чак 93,2%. Аналфабетским течајевима обухваћено је преко 1,2 милиона неписмених од којих је описмењено више од 800.000. Повећан је број школа са 3.349 пре рата на 4.775, а преко 63% ученика завршило је основну школу. Многи су први пут видели филм, чули радио... За 22 године Краљевине Југославије на свим универзитетима је дипломирало 30.000 студената, док је интелигенција 1952. већ нарасла на 230.000 лица (пре свега техничка интелигенција, чији се број увећао десет пута)."

КУЛТУРНА револуција је проширила број својих корисника, али је драстична рестрикција уметничких и научних слобода свела њен садржај на пропагандни ниво форсирајући квантитет на, уштрб квалитета. Непобитан цивилизацијски скок на просветном пољу о коме говори Љ. Димић, био је праћен свеопштом идеолошком индоктринацијом, наметањем униформног начина мишљења и доминацијом партијности и идеолошке подобности над струком, најизраженијом управо у периоду државног социјализма. Наметање "совјетског културног обрасца" и негирање уметничких, научних слобода и слободе информисања остваривано је свеопштом контролом државно-партијског апарата над институцијама културе, издаваштвом и ствараоцима.

По узору на СССР (где су постојали "Главлит" и "Литконтрол") створен је централизован, пирамидалан и свеприсутан директивни апарат - својеврсна "културна влада", за спровођење културне политике и за надзор над ствараоцима.

Као што се државом управљало из једног центра - Политбироа ЦК КПЈ, где је о најбитнијим питањима арбитрирало неколико руководилаца, по истом принципу надзор над културом био је централизован и оличен у Агитпропу - Агитационо-пропагандном одељењу ЦК КПЈ. Почев од директиве ЦК КПЈ из марта 1945, у првим послератним годинама успостављен је моћан апарат, где се при свим партијским организацијама (од месног до републичког нивоа) оснивају агитационо-пропагандне комисије. У оквиру комисија постојали су посебни сектори за теоријско-предавачки, културни, организационо-технички и педагошки рад.

СВАКИ сектор је имао руководиоца, док је радом комисије руководио члан партијског руководства задужен за сектор агитације и пропаганде. Апарат је формиран и у Народном фронту, синдикатима, УСАОЈ, АФЖ и другим масовним организацијама. На врху Агитпропа ЦК КПЈ налазио се Милован Ђилас, члан Политбироа, секретар је био Стефан Митровић, док су над појединим сферама бдели Драгиша Ивановић - задужен за природне и техничке науке, Борис Зихерл за идеологију, Душан Недељковић за филозофију, Радован Зоговић за књижевност, Зденка Шегвић за штампу и други.

О карактеру ове институције Милован Ђилас доцније, у књизи "Власт", наводи: "Агитпроп, којим сам управљао, спадао је у оштрије, радикалније установе. На то га је наводила сама функција - пропагирање идеологије и агитација против још живог и делатног непријатеља. А одређену, макар и споредну, улогу играо је и водећи састав агитпроповаца - интелигентних и поткованих, идеологизованих интелектуалаца. Због тога се и у јавним гласилима осећа тврдоћа у марксистичко-лењинистичком теоретисању и популарисању револуције и револуционарних тековина - тада се искључиво употребљавао термин 'народноослободилачка борба'."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Одумирање агитпроповог апарата

ОСНОВНИ циљ Aгитпропа био је пропаганда, стварање и очување мита о НОБ, револуцији и комунистичком покрету. У име идеолошке правоверности, Агитпроп је будно надзирао све облике испољавања духа, науку, спорт и друго жигошући несоцијалистичке елементе, арбитрирајући и усмеравајући директивама културни развој (попут Савезне планске комисије у привреди). (...)

Агитпроп је чак прогласио за штетне поједине мале огласе који су током 1949. забрањивани јер стварају лажну слику о беди и немаштини. Нови политички курс 1950. изазвао је покушаје да се промени начин рада, али не и његова суштина. Прокламована је тежња да се надзор над културом дебирократизује и да се њиме не баве више само појединци већ свеукупно партијско чланство, а метод бруталног административно-директивног руковођења културом замењен је софистициранијим идејно-политичким деловањем при чему је дата већа иницијатива нижим партијским телима. Агитпроп апарат, какав је до тада постојао, лагано је одумирао. Током 1951. престале су да постоје комисије и одељења за агитацију и пропаганду у областима и срезовима, а после 4. конгреса и Управа за агитацију и пропаганду ЦК СК Србије. (...)

Скојевци, који су чинили и главно језгро Народне омладине, ношени авангардизмом, често су предузимали радикалне акције које су ишле испред партијске линије. У првим годинама по ослобођењу, горопадна скојевска омладина је често организовала нападе, батинања и чишћења ђака - реакционара (једну такву рацију у Трећој мушкој гимназији описује књижевник Борислав Пекић у својим успоменама).

Милован Ђилас и Јосип Броз Тито

Из гимназија у Београду, Јагодини, Крагујевцу и другим градовима избачено је почетком 1946. више стотина ђака. Само из Прве гимназије у Београду јануара 1946, после неуспешних избора за средњошколске одборе, избачено је 27 ђака. Ученици се често обавезују и истерују из школа да присуствују прорежимским демонстрацијама и митинзима.

ЂАЦИ - РЕАКЦИОНАРИ су били под присмотром полиције и неретко су кажњавани административним па и судским казнама. Пекић је са десетинама својих другова из Треће београдске гимназије почетком 1946. био предмет тортуре и батинања острашћених скојеваца; његово друштво је у ходницима школе прошло тзв. топлог зеца после чега је уследио протест родитеља.

Акција је спроведена на иницијативу Рата Дугоњића, омладинског функционера, према каснијим објашњењима без дозволе Партије (што делује невероватно). Дефашизација је у драстичном облику прекинута наводно благодарећи интервенцији Јаше Продановића код Јосипа Броза Тита, а на молбу родитеља Ивана Спужића, касније академика.

То, међутим, није омело младе демократе да упорно наставе са пасивним и активним видовима отпора комунистичком режиму док су се само две године касније, иронијом судбине, готово сви скојевци заједно са директором Марком Врањешевићем, који су учествовали у прогону, и сами нашли на Голом отоку где су сада они пролазили топлог зеца као ибеовци.

Као пример докле се све ишло у овим оптужбама, наводимо решење Одсека унутрашњих послова 4. рејона који доноси "Политика" 29. августа 1948: ".Т. Д., свршени матурант из Београда, рођен 1930... Крив је што припада фрајерском друштву, а монден је, и као такав реакционар, шири алармантне и реакционарне вести, код израде задатака у школи потцењивао је НОБ, међу ђацима говорио да је боље посећивати журке него ићи на пругу и посетилац је Енглеске читаонице".

Кажњен је са 90 дана затвора које треба да одлежи у ОУП Београд и новчаном казном од 500 динара. Осим међу ученицима, сарадника полиције је било и међу професорима, пре свега наставницима књижевности, који су одавали "тајне" писмених радова. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Чишћење катедре за филозофију

ИДЕОЛОШКА пресија је пре свега погодила друштвене науке. Као употребљиви после рата сматрани су само уџбеници математике, физике, хемије, док су за историју, биологију, педагогију, филозофију, право, економију углавном превођени совјетски уџбеници (Машкин, Авдијев, Тарле - за историју, Грузђев - педагогија, Тимофејев - теорија књижевности).

 

Митра и Милован Ђилас

Од свих дисциплина најугроженија је била филозофија у којој је без изузетка завладао дијалектички материјализам. Како је истина коначно нађена, опасно је било супротстављати опортун став победничкој идеологији. Човек који је био задужен да очисти катедру за филозофију Београдског универзитета др Душан Недељковић (попут Бориса Зихерла у Љубљани) уклонио је све неподобне професоре: филозоф др Никола Поповић завршио је на вишегодишњој робији где се разболео и убрзо умро, Бранислав Петронијевић, по многима највећи српски метафизичар, насилно је смењен са места секретара САНУ, Кајица Миланов, један од првих српских аналитичких филозофа, отпуштен је с посла и био принуђен да емигрира у Аустралију где је дуго предавао на Тамјанском универзитету у Хобарту, Милош Ђурић је пребачен са етике у безбедан хлад класичне филологије. Млађи филозофи као Богдан Шешић, који се пре рата бавио феноменологијом, конвертирали су у загрижене марксисте.

Занимљиво је да је Загребачко свеучилиште остало у приличној мери поштеђено оваквих прогона грађанских филозофа.

ИПАК, стаљинизам није пустио озбиљније корене у југословенској и српској филозофији, јер је трајао релативно кратко. Знатнија продукција домаћих аутора се јавља после 1949, кад почињу нова струјања у српској филозофији, негација Стаљина и повратак на изворна учења Маркса и Лењина.

Потврда новог приступа филозофији био је и обрачун са Душаном Недељковићем, који је на страницама "Књижевних новина" отпочела Зага Мићић а потом су се укључили и други, да би завршио Ђилас нападајући га за национализам и догматизам (Недељковићево величање средњовековног српског мислиоца Драгоља) као и што није нашао додир са стваралачким токовима југословенских марксиста и остао у оквирима шематско-догматских филозофских теза. Искључен је из партије маја 1952. Осим јавног обрачуна на партијском нивоу, студенти су 1953. организовали и бојкот његових предавања. (...)

За партију је од посебне важности била историјска наука с обзиром на њен значај у формирању револуционарне марксистичке свести. У читавом послератном периоду партија је вршила надзор над историјом, историографијом и историчарима - само су методи утицаја постајали рафиниранији, али се њихова суштина није мењала. Партијски органи су одлучивали о чему ће се писати, ко ће и како писати.

По ослобођењу "историчарем" се постајало случајно по партијском налогу, а у војсци је владало мишљење да тог посла треба да се прихвате "људи који због физичких мана не могу вршити друге функције" или учесници НОР са ратним искуством.

ОСИМ Агитпропа за надзор су били задужени Историјско одељење ЦК КПЈ (од 1948, Комисија за историју ЦК КПЈ, Идеолошка комисија ЦК, Историјска комисија Савеза бораца и друге. Књиге предратних историчара Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Слободана Јовановића, Владимира Дворниковића, Драгослава Страњаковића биле су проскрибоване и читане испод стола. Чак је и слика "крвавог ректора" В. Ћоровића била скинута из свечане сале Филозофског факултета и сакривена на тавану.

Историчар је морао да усвоји принципе дијалектичко-материјалистичких закона историјског развоја, да инсистира на класној борби, разликује прогресивне и реакционарне снаге. Морао је да "пише историју са страшћу", да буде "не регистратор него борац у науци", а као негативне појаве и остаци буржоаског у науци посебно су истицани објективизам и идеализам. Превођени су углавном совјетски уџбеници историје (Машкин, Удаљцов, Авдијев и други), док се неким домаћим (К. Јиречек, В. Ћоровић, И. Божић) замерало одсуство материјалистичког схватања и излагање градива без повезивања и објашњавања. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прогон професора универзитета

ИСТОРИЈА је била оружје дневне партијске политике: до 1948. средство за обрачун са експлоататорском буржоазијом, трулом старом Југославијом и великосрпским хегемонизмом а потом за доказивање самосвојности и особености југословенског пута у социјализам, негацију стаљинизма и апологију самоуправљања и маршала Тита. Према наслеђеној архивској грађи односило се са небригом, а према партијској сакрално и конспиративно.

Јован Ђаја, Милош Ђурић и Радован Зоговић

Удружења попут Друштва историчара Србије била су натопљена политиком и идеологијом, а као расадник нових марксистичких кадрова требало је да послуже новоосновани институти, пре свега Институт друштвених наука (основан 1949). Помак ка слободнијем али још увек надзираном изучавању прошлости учињен је тек после шестог, а још више после 7. конгреса КПЈ. (...)

Посебну пажњу партија је посветила Београдском универзитету као највишој научној и просветној установи у земљи. Ова институција, као и све друге, требало је да се подреди циљевима револуције - производњи научних кадрова формираних на постулатима марксизма-лењинизма.

Одмах по ослобођењу извршена је чистка кадрова кроз оптужбе за колаборацију. Поједине професоре БУ војни судови су одмах осудили на смрт (Б. Поповић, И. Пржић, М. Тривунац и други) или временску казну (ректор БУ др Н. Поповић, који је умро убрзо по изласку с робије); друге су удаљили судови части (нпр. декана Филозофског факултета Н. Чајкановића).

После рата власт је превремено пензионисала и на тај начин одстранила многе неподобне елитне професоре несклоне комунистичкој идеологији. Према непотпуним подацима, најмање је око 60 професора удаљено са Универзитета у периоду 1945-1950, (37 су осудили судови части током 1945) док су тројица стрељана. Ове процесе пратиле су често штуре и паушалне оцене за колаборацију.

На пример, Божидар Марковић, професор Правног факултета, високог образовања и ерудиције, иако је одбио да потпише Апел из 1941, пензионисан је у 43. години пре него што је досегао свој научни зенит. Слободан Јовановић је брисан из чланства САНУ 1947. а његова сабрана дела забрањена за дистрибуцију одлуком политичких органа.

Насупрот њима, део предратне елите за који је оцењено да је имао исправно држање током окупације, био наклоњен или пришао НОП-у, одржао се у јавном животу и после револуционарних промена.

Александар Ранковић, Милован Ђилас са супругама и Борис Кидрич

Народном фронту су пришли а касније и као "поштена интелигенција" били изабрани у Извршни одбор НОФ: књижевници Марко Ристић, Иво Андрић, Владимир Назор, Отон Жупанчич, власник "Политике" Владислав Рибникар, познати научници академици Александар Белић, Павле Савић, Синиша Станковић, Васа Чубриловић, вајар Антон Аугустинчић, песник Густав Крклец и многи други. Јосип Броз Тито, Моша Пијаде и Едвард Кардељ су именовани за редовне чланове САНУ (Пијаде је чак изабран за председника комисије за докторске испите).

Савременици бележе да је Јован Ђаја на генералној скупштини Академије новембра 1949. поводом избора Ј. Б. Тита за почасног члана устао и рекао Александру Белићу: "Поштовани колега, ми смо били на овом истом месту, ви тамо као председник, а ја овде када сте ви за члана предлагали краља Александра. Ја сам био онда против, ја сам и сада против."

Препоручујемо

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРВАТСКА БАСТИОН НЕТОЛЕРАНЦИЈЕ: Стварање религијских држава проглашено победом демократије

14. 08. 2021. у 17:14

Друштво

1 10

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОМУНИСТА ИЛИ ПРИКРИВЕНИ КАТОЛИК: Учешће Ватикана у гашењу лампи у југословенској балканској биртији

12. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МЕЂУНАРОДНИ ФРОНТ ПРОТИВ СРБА: Расуло Југославије праћено је непоштовањем права и применом доктрине силе и уцена

13. 08. 2021. у 17:14

Друштво

3 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО РАЗАРА ДРЖАВУ КОЈУ ЈЕ СТВОРИО: Западне тајне службе давале су подршку сепаратистичким идејама

11. 08. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације