ЛИЧКА КУЋА УСРЕД БАЧКЕ: Дом Димића у Вишњевцу код Суботице аутентичан је објекат подигнут по "рецепту" из Островице код Госпића

ПОРОДИЧНА кућа Димића у Вишњевцу код Суботице стара је готово колико и само село - цео један век.

Фото Ј. Лемајић

Али за разлику од других старих кућа у ушореним бачким улицама, она није набијеница већ од дрвета па је једина аутентична, типична личка кућа у Војводини, а вероватно и у целој Србији.

А, у њој као да је време стало. Ништа се на њој није променило од 1922. године, када ју је подигао Тодор Димић, солунски добровољац који је по завршетку Великог рата добио земљу у питомој Војводини. Не само што јој ни влага, ни црви не могу ништа, већ ова брвнара у Обрадовићевој улици у себи чува и успомену на несвакидашњу градњу која се и данас препричава.

Тодор Димић родом из Островице, села код Госпића, ношен тешким животом на личком камену, почетком 20. века отиснуо се у Америку, где је радио најтеже послове у руднику.

Слога Тодор Димић са супругом , Фото Ј. Лемајић

Тамо га је затекао Први светски рат и када је Краљевина Србија позвала Србе у Америци да се прикључе добровољачком корпусу, ни секунду није оклевао. Са својим Србима, у редовима српске војске већ је био 1915. Борио се јуначки и учествовао у пробоју Солунског фронта.

По завршетку рата, 1918. вратио се у Америку, али само накратко. У несрећи у руднику остаје без руке, добија накнаду као обештећење и враћа се у Лику, где су му били родитељи и девет сестара. Имање у Островици било је тесно да их све прехрани и Тодор прихвата помоћ Краљевине СХС и узима девет јутара земље на пустари између Суботице и Чантавира, на којој је потом настало село Вишњевац.

- Проблем је настао када у Војводину требало да дође његов отац а мој прадеда Јован - прича Бранислава Јарић, рођена Димић, док нам показује свој дом.

- Када су му испричали како овде граде куће од земље, набијенице, жив није хтео да чује да у таквој кући живи. Није хтео да дође док му се не направи кућа од дрвета какву је имао у свом селу. Деда Тодор није имао куд, него је почео да прави кућу. Посечена је шума у околини Островице у Лици и четири вагона грађе возом су стигла у Војводину. И сада је то компликован и скуп посао, а не тада. Кажу да је деда на то потрошио добар део одшете добијене за изгубљену руку.

Баштина Бранислава Јарић поред огледала донетог из Лике, Фото Ј. Лемајић

Кућу су, наравно, градили Личани досељеници, јер су једини знали да је направе у оригиналу, онако како је прадеда Јован тражио.

- Овдашњим људима је то било чудно, зашто се гради тако када земље и глине има у изобиљу. Када је отишао у Чантавир да купи неколико килограма ексера, трговац није хтео да му прода, мислио је да хоће да отвори конкурентску радњу - прича даље Бранислава, наследница личке куће на северу Бачке.

- Тек када је кућа завршена, у равницу су дошли прадеда Јован и прабаба Сава са шест још неудатих кћери. Онда можете да замислите колико деце се у овој кући подигло. Била је увек пуна људи, домаћинска у сваком смислу речи.

Степенице израђене пре 100 година, Фото Ј. Лемајић

Кућа и данас лежи на личким балванима. Дрвена грађа није видљива, јер је кућа споља и изнутра "облепљена", а колико је она и данас очувана сведочи греда у кухињи која је буквално нетакнута. Простор између дрвених зидова попуњен је земљом и плевом, тако да има изолацију на којој би јој многе савремене позавиделе. У подруму се види широка греда "венчаница" на којој стоји основа куће, а на тавану је исто таква "подумјента" која држи средину куће. Ту су и патоси, тавани, даске поређане једна уз другу које и данас стоје баш онако како су их у лето 1922. поставили Јован и Тодор Димић.

- Још чувамо ствари донете из Лике пре једног века: Огледало, гарнишне и чивилук. А, већину, као што су клупа, ткане ствари и покућство, дали смо Историјском музеју у Новом Саду, који планира да у октобру направи нову поставку. Стручњацима Музеја било је чудно и изненађујуће што ми и даље у њој нормално живимо. Кажу да се тако нешто више не може видети. Пре петнаестак година постојали су планови да се кућа претвори у музеј. Направљен је план, али се од тога одустало - испричала нам је Бранислава.

ЗАВЕТ ПРАДЕДЕ ЈОВАНА

КАДА је умирао, стари Јован Димић, прадеда наше саговорнице, потомцима је оставио завет.

- Ако те невоља притисне, радије продај земљу него кућу. Чувај је и остави у наследство свом детету. Он је то пренео својој деци, а они нама, мени и мојим сестрама. Наша личка кућа за нас има непроцењиву вредност - с поносом и видно узбуђена прича Бранислава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације