ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СТАПАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И ОСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА: Комунистичка партија је на слободној територији организовала своју власт

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ је насупрот себи имао снажни, млади, добро организовани и вођени супарнички покрет, коме је био недорастао, војнички, персонално и дипломатско-политички, иако је од њега 1941. објективно био или могао бити далеко јачи, да су га водили људи који би знали да споје патриотску димензију и националну идеологију са антифашизмом.

Александар Ранковић, Јосип Броз Тито и Милован Ђилас

Чак и да се узме да је осека борби на тлу уже Србије била нужна у јесен 1941. због егзистенцијалног спаса српског народа после страховитих покоља у Подрињу, Крагујевцу и Краљеву, немачка војна сила 1943. није била снага Вермахта из 1941. године, када је нико није могао зауставити сем Црвена армија под Москвом у зиму 1941. године.

Борба Михаиловића на тлу НДХ не би могла изазвати реакције савезника, јер је ова Павелићева окупаторско-клерикална творевина била у рату са антифашистичким савезом СССР, САД и Велике Британије. Комунисти су антитезом националистичким политикама - усмеравањем борбе против окупатора добили на своју страну снаге које су потенцијално припадале четницима, а на другој страни спречили да се ослободилачки рат не претвори у страховити рат Срба и Хрвата до истребљења.

За разлику од Михаиловића, Јосип Броз се по изласку из Београда на слободној територији појављује под надимком Тито, без навођења имена и презимена. У зиму 1942. Коминтерна је критиковала КПЈ што се Врховни штаб који је Тито симболисао појављује као безличан. Титово име и презиме није било познато ни партијском чланству, а камоли ширим народним слојевима.

Приликом разговора Тита и Михаиловића у Струганику, Михаиловић је био мишљења да је у питању Рус. Драгиша Васић, који је присуствовао разговору између Драже Михаиловића и Тита у Брајићима, сматра да је Тито крио своје право име да не би изазвао непријатељство Срба који су у Хрватима гледали српске крвнике због геноцида у НДХ. По Драгиши Васићу, Титов нагласак је био више руски него хрватски, из чега је извлачио закључак да је он морао дуже времена провести у СССР.

Партизанска јединица из Србије

КВИСЛНИШКА И НЕМАЧКА пропаганда шириле су једно време гласине да се на челу партизанских одреда налази Владимир Лебедев, саветник посланства СССР-а у Београду. Тита је, приликом изласка на слободну територију из Београда, половином септембра 1941. Александар Ранковић опоменуо да пред сељацима не показује да познаје тај крај, како не би изазвао сумње да се борио на непријатељској страни у Првом светском рату. Значи, такво подозрење могло је постојати и на страни његових најближих сарадника, наравно независно од нагласка.

Међутим, ознака "Тито" била је израз и предратне конспирације, јер ни партијски састав није знао ко се налази на челу Партије. У Црној Гори једно време се говорило да је на челу Моша Пијаде, а међу интерниранима у Италији, нарочито Црногорцима, да је можда у питању и Милован Ђилас. Познато је да босански партијски функционер Угљеша Даниловић није знао ко је генерални секретар са којим се састајао. (Тито је Коминтерни објашњавао своју анонимност тиме да чува интегритет своје породице у Загребу, али то објашњење не делује убедљиво. У емиграцији је за партизанског вођу сматран руски емигрант Фјодор Махин.)

ЛОША ПРОЦЕНА ВРХОВНОГ ШТАБА

ПАРТИЗАНСКЕ СНАГЕ претрпеле су тежак пораз у Западној Србији крајем јесени 1941. године. Годинама се писало да је преко Увца одступила партизанска "главнина", иако је, бројчано гледано, та "главнина" обухватала тек десети део партизанских снага (око 1.500-2.000 бораца). Врховни штаб слабо је проценио отпорност партизанских снага да се у фронталној одбрани одупру немачким оперативним јединицама. Одбрамбене акције више су биле жртвоване него што су нанеле штете немачким трупама. Тако је на Кадињачи страдао Раднички батаљон, а јединице 342. немачке дивизије нису имале већих губитака (2 мртва и 1 рањеног). Тито је, међутим, сматрао да је реч о привременом поразу. За утеху, градило се уверење да ће у Србији на пролеће 1942. букнути масовни устанак. Било је и пре тога пораза, других неочекиваности и криво схваћених ситуација. Тако је по изласку на ослобођену територију, Тито био зачуђен масовношћу устаничких снага. Децембра 1941. рачунао је да се Немачка налази пред поразом, а наступање четника оцењивао је као окупљање "реакционарног великосрпског центра".

Драгојло Дудић

ПАРТИЗАНСКА РАДИО-СТАНИЦА

КРАЈЕМ СЕПТЕМБРА 1941. године први пут се огласила партизанска радио-станица Шумадија. Направљена је од делова немачких телеграфских станица, заробљених почетком септембра 1941. године. Испробана је у Столицама, а први спикер је био Иса Брдарић. Оглашавала се речима: "Чујте, чујте, чујте... говори прва народноослободилачка станица". Глас јој се простирао кружно од 150 до 200 км. Првих дана октобра емитовала је програм из села Толисавци, између Крупња и Беле Цркве, а од краја октобра пренета је у Ужице, где је радила све до 27. новембра 1941. Са редовним емисијама радио-станица је почела тек 12. новембра 1941. године, с програмом од 20 минута и садржајем посвећеним актуелним војно-политичким догађајима. Немци су у Земуну сместили "провокаторску" радио-станицу, која се издавала за партизанску, почињући емисије са "Смрт фашизму".

СПОРАЗУМИ БЕЗ РЕЗУЛТАТА

СПОРАЗУМИ између појединих јединица четника и партизана нису давали никакав резултат, нити су довели до искрене сарадње. Узалудно су предвиђали израду заједничког плана борбе против окупатора и његових сарадника ("слугу"), под којима су се подразумевали Недић, Љотић, Пећанац и други; тражили тобож да се ранији неспоразуми испитају и кривци казне, да се прогласи слобода збора и договора и да се обе стране на зборовима не нападају; да се досадашња мобилизација прогласи за неважећу; да се настави заједничко одређивање управних власти и успостави заједнички суд против "петоколонаша".

* * * * * * * * * * * *

Формирање првих батаљона

У ПРВОЈ, УСТАНИЧКОЈ фази одреди су били организовани на територијалном принципу, али су рано запажене слабости такве војне организације. Због прикованости одреда за одређене територије, они су остајали неповезани и лишени снажније борбене моћи, без покретљивости и ширих маневарских могућности.

Преломну фазу у организовању војске обележило је југословенско саветовање руководилаца народноослободилачких снага у Столицама 26-27. септембра 1941. године, на коме је решено питање војне структуре и организације, система командовања, начина мобилизације; утврђени су јединствени називи војних и политичких организација, ознаке у оружаној сили народа и поздрав. Главни штаб је претворен у Врховни штаб НОПОЈ и одлучено је да се у земљама и покрајинама Југославије организују главни штабови као руководства партизанских снага.

Чета (80-100 бораца) је требало да постане основна јединица; три до четири чете чиниле су батаљон, а два до четири батаљона партизански одред као највећу партизанску јединицу. На саветовању је закључено да се могу формирати и веће војне формације, састављене од више одреда. Јединственој војној организацији доприносили су формулисање јединствене партизанске заклетве, утврђивање партизанског поздрава, организација санитетске службе, исхране, војне дисциплине.

Чачански партизански одред

САВЕТОВАЊУ У СТОЛИЦАМА претходило је саветовање које је организовао Главни штаб НОП одреда Србије у Дуленима, 16. септембра 1941, Западне Србије, Шумадије и Поморавља. Као и многи догађаји на тлу Србије 1941, којима је пре или касније печат давао Политбиро ЦК КПЈ са Јосипом Брозом Титом, тако се и ово саветовање нашло у сенци саветовања у Столицама, иако је оно антиципирало и уопштило искуства дотадашње борбе, која ће се уобличити десет дана касније у Столицама, на југословенском скупу.

Саветовање у Дуленима било је у функцији покренуте иницијативе да се одржи југословенско саветовање. Присуствовали су сви чланови Главног штаба, пет команданата одреда: 1. и 2. шумадијског, крагујевачког, краљевачког и чачанског НОП одреда, два комесара - ужичког и крагујевачког одреда, командири беличке и параћинске чете поморавског НОП одреда, секретар ОК КПЈ за Крагујевац и инструктор ПК КПЈ за Србију. (Саветовању су присуствовали: Сретен Жујовић, командант Главног штаба, Родољуб Чолаковић, Филип Кљајић, Никола Груловић, чланови Штаба, те Мијалко Тодоровић, секретар ОК КПЈ за Крагујевац, Милан Благојевић, командант 1. Шумадијског НОП одреда, Радисав Раја Недељковић, командант Крагујевачког НОП одреда, Павле Јакшић, командант Краљевачког НОП одреда, Владимир Дедијер (на саветовању постављен за комесара Крагујевачког НОП одреда), Светислав Стефановић, инструктор КП за Србију при Окружном комитету КПЈ за Крагујевац, Момчило Радосављевић Моле, командант Чачанског НОП одреда, Милинко Кушић, политички комесар Ужичког НОП одреда, Андра Ђорђевић, командант Другог шумадијског НОП одреда, Љубиша Урошевић, командир Беличке чете Поморавског НОП одреда.)

НА ОВОМ САВЕТОВАЊУ спречени су да учествују представници посавског, космајског, пожаревачког, подрињског и ваљевског НОП одреда. Коча Поповић није учествовао на саветовању јер су Немци већ покренули офанзиву на Мачву.

Команданту Ваљевског НОП одреда Здравку Јовановићу саопштено је да остане са одредом, јер је претила опасност да Немци из Мачве и Посавине продуже напад у правцу Ваљева. Саветовање је припремано у великој конспирацији и за њега је знао само секретар Окружног комитета Крагујевца Мијалко Тодоровић.

На самом саветовању је закључено да партизански одреди морају прерасти у крупније и чвршће војне јединице, повећати маневарску способност и оспособити се за садејство и на територијама других партизанских одреда. Услед прилива нових бораца била је превазиђена и почетна четна структура партизанских одреда, што је значило да треба формирати батаљоне.

Крупније акције морале су се изводити сарадњом више партизанских одреда. Једно од кључних питања је било на који начин најбрже спровести Титову идеју о стварању слободне територије у Западној Србији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партија делује мимо директиве Коминтерне

СТВАРАЊЕМ ОРУЖАНЕ силе у виду партизанских одреда и органа власти - народноослободилачких одбора (НОО) од јула 1941., комунисти су испољавали тежњу за искоришћавањем народноослободилачке борбе за друштвени преврат, независно од свих квалификација ових одбора као привремених, неопходних органа борбе против окупатора, органа народа, а не Комунистичке партије. Њихово оснивање сукобљавало је комунисте са Коминтерном, која је суспендовала све социјалне промене док траје рат, а на другој страни са четницима који су у њиховом стварању видели намеру да се одстрани "легални поредак" и приграби власт за рачун туђинске силе (СССР).

Делујући мимо директиве Коминтерне, југословенски комунисти су показивали одређену меру самосталности, али су на другој страни искључивали модус вивенди са другом антиокупаторском струјом у српском народу. За четнике су народноослободилачки одбори били органи власти којима се замењују и руше стари органи власти, а тиме од самог почетка доводи у питање унутрашњи континуитет Краљевине Југославије. НОО су на слободној територији фактички одузимали власт институцијама власти Краљевине и власти успостављеној и подржаваној од стране окупатора, а на окупираној територији илегални народноослободилачки одбори паралелно су деловали са органима окупаторске власти.

ОСНИВАЊЕМ НАРОДНИХ ОДБОРА дошло је до паралелизма три власти на територији Србије и Југославије: народноослободилачког покрета, старог центра власти у емиграцији, чије је интересе изражавао покрет Михаиловића, те окупаторске и колаборационистичке. Именовањем Народноослободилачког одбора у Колашину, 19. јула 1941, избором Народног одбора ослобођења среза Беранског, 21. јула, те Среског НО одбора у Андријевици, истог дана, стварала се нова власт укидањем старе.

Декрет којим се оснива срески одбор у Крупњу након ослобођења вароши септембра 1941. изричит је у ставу да се стара власт укида. Срески одбор у Беранама ствара се насупрот вољи представника Краљевине Југославије, који су сматрали да нема потребе за новим органом власти када постоји среско начелство. Први "народни комитети" створени су у Србији још крајем јула 1941. године. На тлу Ужичке републике изградиће се мрежа народноослободилачких одбора: у Крупњу, Чајетини, Косјерићу, Ариљу, Бајиној Башти, Ужицу, Чачку. Градски народноослободилачки одбор у Ужицу изабран је 7. октобра 1941. године. Његов програм био је садржан у три речи: "Слобода, хлеб, огрев".

Почетком октобра у Ваљеву је конституисан Окружни народноослободилачки одбор, иако град није био ослобођен. Народноослободилачки одбори стварају се у Мачви, око Београда, у Шумадији, Поморављу. Главни народноослободилачки одбор за Србију именован је 17. новембра 1941, с Драгојлом Дудићем као председником и Петром Стамболићем као секретаром. (Тито га назива "Централни одбор за читаву ослобођену територију")

Заробљени немачки тенк у Чачку

НА СЛОБОДНУ ТЕРИТОРИЈУ западне Србије стизали су кадрови из Београда и других градова. Јосип Броз је половином октобра затражио да се преко Посавског одреда организује пребацивање партијских и кадрова СКОЈ-а у унутрашњост Србије, нарочито оних који су били компромитовани. У Београду је требало да остане Месни комитет, састављен од некомпромитованих кадрова.

Комунисти су искоришћавали шансу за обарање друштвеног поретка који су сматрали преживелим кроз револуционарни рат, док су грађанске снаге у име очувања својих економских и политичких позиција настојале у зачетку да онемогуће други друштвено-политички субјект који им је оспоравао право на владавину.

Особеност овог сукоба састојала се у томе што се рат водио у условима окупације и подељене земље. Снаге које су се сукобљавале ослањале су се на окупаторске силе или на савезничке земље у крилу антифашистичке коалиције, што је могло утицати на кварење њихових односа због подршке сукобљеним снагама, војне (наоружање, војно садејство) и политичко-дипломатске.

Препоручујемо

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРВИ ХИЦИ НА ОКУПАТОРА: Отпор у Србији после капитулације Краљевине Југославије

11. 07. 2021. у 17:14

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СССР, КОМИНТЕРНА И УСТАНАК У СРБИЈИ 1941: Судбина српског народа била је у фокусу интересовања совјетске дипломатије

10. 07. 2021. у 17:14

Друштво

2 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АУТЕНТИЧНА УСТАНИЧКА ТРАДИЦИЈА: Српски народ није оклевао - устао је против окупације своје земље

09. 07. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УСТАНАК У САНСКОМ МОСТУ И НЕВЕСИЊУ: Прве манифестације отпора после капитулације југословенске војске

08. 07. 2021. у 17:14

Друштво

4 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕРЕТ ИДЕОЛОШКОГ ЖРВЊА: Све велике силе у ратном сукобу у Србији су гледале чвор југословенског питања

07. 07. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СВЕНАРОДНИ ОТПОР ФАШИЗМУ: Осамдесет година од избијања општег устанка у Србији против окупатора

06. 07. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације