Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРАЖА НИЈЕ ПРИЗНАВАО КАПИТУЛАЦИЈУ: Генерал Симовић промовисао пуковника Михаиловића у команданта оружаних снага у земљи

Бранко Петрановић

14. 07. 2021. у 15:58

УСТАНАК У СРБИЈИ 1941. био је резултанта деловања два супарничка покрета: партизанског и четничког. Тек септембра 1941, када се заталасало српско село, Србија се нашла у пожару устанка.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДРАЖА НИЈЕ ПРИЗНАВАО КАПИТУЛАЦИЈУ: Генерал Симовић промовисао пуковника Михаиловића у команданта оружаних снага у земљи

Партизани и четници запоседали су градове које су посадне немачке јединице напуштале. Пространа слободна територија од Увца до надомак Београда, добила је у квислиншкој штампи назив "Ужичка република". И у штампи СССР 1942. коришћен је тај израз за ослобођену територију западне Србије. Власт у њој носила је дуалну ознаку, представљајући неку врсту фактички толерисане поделе утицаја. Партизански центар ове слободне територије налазио се у Ужицу, а четнички на Равној гори...

Стварањем слободне територије одреди су нарастали, тако да су неки досегли око 3.000 (Чачански), 2.500 (Ужички) или 1.500 (Крагујевачки). Одредима су политички руководили окружни комитети, јер Главни штаб НОПО Србије са пет чланова није био у стању да руководи, сем у свом подручју кретања: Шумадији, Поморављу и западној Србији. Простор Мачве и Посавине био је препуштен локалним политичким органима и ПК КПЈ за Србију. Слабе везе постојале су и са источном и јужном Србијом. Одреди су могли нагло нарасти само зато што је устанак прихватило српско село.

Сељаци су од септембра 1941. чинили 85% бораца партизанских одреда. Тиме је устанак добио снажну и масовну социјалну основу, али је на другој страни изложен стихији политички необразоване масе, слабој дисциплини, везаности војнички необучених бораца за свој праг и атар. Само се тако може објаснити што су се неке јединице осипале онако брзо како су и нарастале септембра 1941. године.

Мобилизацијом у неким крајевима, чак под претњом смрти (као у Поморавском одреду), партизани су против себе изазивали сељаке којима је више одговарао четнички систем уписивања у спискове војних обвезника. Прочетничке снаге у неким јединицама искористиле су принудну мобилизацију за изазивање пучева. Строгом дисциплином у зачетку су ликвидиране пљачке и тенденције анархије...

УЖИЧКА РЕПУБЛИКА, створена у јесен 1941, није била хомогена територија са једном влашћу и јединственим оружаним снагама. За све време постојања за њу је карактеристично двојство власти, војски и команди, али су одлучујући печат целој организацији власти и одбране давале снаге народноослободилачког покрета, са комунистима као језгром, нарочито по својој војној снази (25.000 бораца наспрам неколико хиљада четника, 3-4 хиљаде; помиње се и цифра од 5.000, а у немачким изворима говори и о 10.000 бораца под командом Михаиловића). Постојала су и два одвојена штаба - Врховни штаб НОПОЈ и Врховна команда Михаиловића.

Партизанска "престоница" била је у Ужицу, а четничка у Пожеги. Четници су се домогли више вароши, сем Пожеге: Рашке, Врњачке Бање и других; заузимањем Пожеге, Ариља и Ивањице под својом контролом држали су све варошице у долини Моравице. У Чачку и Горњем Милановцу партизани и четници делили су власт на паритетном принципу, а скоро у сваком месту "Републике" постојале су обе команде места, па и у Ужицу, центру "Ужичке републике". У сваком месту слободне територије постојала су два мобилизациона стола - један Патизански и други четнички.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Заклетва се полагала краљу и отаџбини

ПОКРЕТ ОТПОРА пуковника Михаиловића настао је у крају где је слободарска традиција била више него развијена, где су се у памћењу очували ратни успеси српске војске против Аустро-Угарске на Церу, Сувобору и Колубари, где се слом државе није могао препустити без борбе и окупација прихватити без отпора. Центар покрета отпора налазио се на Равној гори, сувоборском платоу, по коме је покрет назван "равногорским". Сувоборски гребен, прелазећи у плато, био је повезан са Ваљевом, Чачком и Ужичком Пожегом. Ту је Михаиловић успоставио "Горски штаб број 1".

За разлику од Тита, Михаиловић није имао револуционарна својства. Насупрот четничком вођи, Тито се у једном делу западне литературе представља као професионални револуционар, хладан, обузет својом личном мисијом и шансом, без разумевања за последице масовних репресалија. Оцењује се као "тренирани московски револуционар".

Михаиловић је сматрао да се земља налази у рату који се наставља. Није признавао да је војска капитулирала. Полазио је од континуитета свог отпора са отпором Југословенске војске у краткотрајном априлском рату, сматрао себе легитимним наследником отпора војске; септембра 1941. повезао се са Југословенском владом у избеглиштву, која га је прихватила и де факто признала. Пошто војска није капитулирала, позивао је на извршење војне обавезе у складу са војним законима у случају рата. Заклетва се полагала краљу и Отаџбини. Остао је упркос свим колебањима и принуди околности веран првобитној идеји: да нема устанка без савезничке инвазије, наглог слома Немачке, продора "Руса" до Будимпеште и Британаца до Софије. За владајуће снаге, чије је националне и социјалне интересе изражавао, довољно је било што је Југославија за собом имала 27. март и априлски рат.

ПОКРЕТ ЈЕ МОГАО бити само дефанзиван, ограничено герилски, са што мање жртава и без ризика. Немци су се показали као ненадмашна војска у директној конфронтацији са супарничким армијама, али и као војска која се није клонила масовних и крвавих репресалија према становништву. Поготову у Србији, која је била на зубу Хитлеру, познатом по својој патолошкој мржњи Срба. У другој половини августа 1941. Михаиловић је издао наредбу о формирању четничких одреда, састављених од чета обвезника од 20-30 година. Организација покрета отпора претходила је образовању војних снага (мај - август 1941). Задатак ових снага је био да преузму власт од момента општег устанка. Папирнато гледано, Михаиловићев план је био идеалан, али није водио рачуна о низу других околности. Пре свега, да постоји и други антиокупаторски покрет под вођством комуниста, који се ослањао на изграђену тајну организацију, развијену идеологију и Коминтернину подршку, имајући за собом такође слободарство 27. марта 1941, када су се комунисти први пут после 1921. у Краљевини полулегализовали...

Михаиловић се јасно декларисао као антиокупаторски расположен, самим тим што се није предао, најављујући отпор. Антигермански је оријентисан, што се види и из његових инструкција у којима се о Немцима (и Италијанима) говори као о "вековним непријатељима". У питању је и покрет антифашистичке вокације, иако се овај термин не користи, мада произилази из чињенице да је југословенска влада прихватила Атлантску повељу и јануара 1942. пришла Коалицији Уједињених народа. Михаиловић је од јануара 1942. постао и министар војни у влади Слободана Јовановића. Свестан је да у тој борби није усамљен, већ да представља део савезничких снага САД, Енглеске, "Русије", Кине и свих осталих "демократских снага". Војска коју ствара у Југославији, са "заграничним снагама" (мисли се на контигент на Блиском истоку), упориште је за обнову монархије и носилац антиокупаторске акције чим наступи одсудни тренутак.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Сукоби са домаћим издајицама

ОД РАЗЛАЗА СА КОМУНИСТИМА - партизанима није смело бити никакве сарадње. Михаиловић је у том смислу изричит, једнако као што су комунисти стајали на становишту, 14. децембра у инструкцији ПК КПЈ за Србију, да паралелно не могу постојати два покрета отпора. Комунисти се боре против династије и за остварење социјалне револуције, док су четници "само војници и борци за Краља, Отаџбину и слободан народ".

Михаиловићу је, очигледно, сметало што се партизанске снаге нису позивале на краља и Отаџбину, што су биле организоване на "политичкој основи", имале своје штабове и команданте, образовале своје органе власти. У условима споразума команданта четничких одреда Чачак, од 6. новембра 1941, тражено је да се партизански одреди преформирају и улију у постојеће војно-четничке одреде, стану под команду Михаиловића, скину знакове који немају обележја Југословенске војске, а у војничке редове уђу са чином који су имали у војсци. "Пошто је наша држава монархија, то сваки мора да призна Њ. В. Краља и да се за њега и отаџбину бори против окупатора. Сваки ко против овога буде радио, кратким путем биће суђен"... "Ми смо сви поданици Краљевине Југославије и Краља Петра II. У нашој држави може да постоји само једна војска окупљена око оних делова војске, који се нису предали окупатору..." Командант четничких одреда Чачак је 6. новембра 1941. одговорност за братоубилачки рат стављао на она лица "која хоће да подвоје људе и да створе нову војску која није призната нашим законима".

СПОЉНЕ ЧЕТНИЧКЕ ОЗНАКЕ састојале су се од старог четничког амблема - лобање с укрштеним костима, кокарде војске Краљевине Југославије или иницијала краља Петра II. Ознаке су потицале из четничке традиције и биле укорењене у свести сељаштва и грађана. Уједињавајућа девиза је била "За краља и Отаџбину". Михаиловићеви четници у почетку су разликовали "црвене четнике" (партизане) од својих јединица, као и "црне четнике", односно јединице Косте Пећанца... Ово разликовање у почетку говори о постојању различитих формација, посебних циљева, друкчијих команди, али и о разазнавању њихових посебних улога са становишта ситуације у којој се налазио српски народ.

Михаиловић се разилазио са четницима Косте Пећанца, сукобљавао са снагама српског фашизма које су оличавали Љотићевци (добровољци), а повремено имао и сукобе са Српском државном стражом Милана Недића...

Четници су, као и краљевска влада у избеглиштву, страховали да се у условима окупације не јаве социјални немири, превратничке тежње, нове друштвене снаге које би могле да искористе рат за промену друштвеног система, поготову у времену када је највећи број активних и резервних официра чамио у заробљеништву...

ДРАЖИНА ПОЗИЦИЈА је била легитимна, поготову од часа када је Душан Симовић преко Радио-Лондона 15. новембра 1941. промовисао Михаиловића за команданта "свих југословенских оружаних снага у земљи". Михаиловић је успоставио "команду југословенске војне силе на окупираној територије Краљевине Југославије", издајући 16. новембра 1941. Проглас Србима, Хрватима и Словенцима, којим је стављао до знања да га је краљ, на предлог "слободне југословенске владе у Лондону", именовао за Команданта целокупне југословенске војне силе на окупираној територији Југославије. Тиме су сви наоружани покрети у целој држави били стављени под његову команду и подређени старешинама које ће он наименовати. Југославија није више имала само свог краља и владу са симболичним контигентом војске у иностранству већ ,,и слободну државну територију са слободним грађанима".

* * * * * * * * * * * * * * * *

Истрошен морални и политички капитал

МИХАИЛОВИЋ је у име поштеде српског народа, промашеном стратегијом одузео том истом народу много више у будућности, а да није успео да спречи усташки геноцид, жртве у Србији, па и жртве грађанског рата који је избио. "Истрошио" је, са емигрантском владом и њеним српским језгром, морални и политички капитал 27. марта и позицију непријатеља Осовине из времена када је Великој Британији било најкритичније. Михаиловићева стратегија омогућила је да се колаборација четника као хипотека пребаци на леђа српског народа и наредних деценија све до нашег времена.

Личност Драже Михаиловића, без обзира на све његове људске одлике, како га цртају савременици и сарадници (оптимист, умереност, љубав према Србији, мирноћа у додиру с људима итд.) није била на нивоу историјских потреба. Очигледно је да би, без обзира на многе предности које је Тито имао у односу на Михаиловића - какве су предвиђање догађаја, снажна међународна тачка потпоре, бољшевизирани партијски апарат, одлучност да оствари улогу револуционарног вође, неограничена дисциплина партијских кадрова на бази централистичког начина руковођења, критички приступ према прошлости, успешно искоришћавање слепог антикомунизма Михаиловића, целовита идеологија, продорна пропаганда - ни његови изгледи на почетку нису били мали, ако не и већи. У питању је био покрет са превагом професионалних официра, ослоњен на легитимитет и борбеност српске устаничке масе.

КЛАСИЧНИ ОБЛИК грађанског рата избио је на тлу западне Србије у јесен 1941. године сукобом четника и партизана, који су изазвали четници по партизанским изворима, односно партизани по четничким документима. За нас изазивачи овог рата су, по постојећим изворима, четници, али га они правдају контекстуелном ситуацијом у којој су се партизани морали спречити да даље нападају Немце, да ови политиком репресалија против српског народа не угрозе саму његову егзистенцију.

Грађенски рат водио се у условима подељене земље, четири окупатора, безброј супарничких и сукобљених вазалских војски, у знаку конфронтације партизана и четника, неизлечиве мржње Срба и Хрвата, Срба и Муслимана. Четнички команданти 1942. писали су о разрушеном поретку који је утицао да ишчезне сав ауторитет државних власти и свет поврати "патријархалном систему сеоских управних јединица". Од партизанског режима задржале су се, и после њиховог протеривања из Србије, Црне Горе и Херцеговине, негативне стране дубоко усечене у памћење у виду опадања "сексуалног морала, религиозних и породичних осећања".

СУКОБЉЕНИ БОРЦИ из редова сељака преко ноћи су мењали стране, под утицајем промене односа снага, дејства пропаганде, братственичких веза, глади, страха од већих невоља. У Херцеговини су 1942. "комплетне јединице" преко ноћи промениле амблеме и "од комуниста постале четници". Масе су, као и у свим грађанским ратовима, мењале стране, прилазећи јачем.

Четници су, са своје стране, све више наглашавали да је у питању обрачун комуниста са "Југословенском војском у отаџбини" и равногорским покретом, као савезничком снагом... Видљиво је ишчезавала граница између отпора и колаборације, иако Михаиловић није директно сарађивао са немачким окупатором. Поједине борбене манифестације четничких снага против Немаца у завршној фази рата онемогућавале су снаге НОВЈ, што је још више истицало основни антагонизам. Манифестације грађанског рата виде се у тежњи народноослободилачких снага да се униште четници, као најопаснији сутрашњи противник који је у колаборацији са окупаторима настојао да у оквиру рата уништи најважнијег класног противника који му је оспоравао друштвену и политичку легитимацију владајуће снаге.

06. 07. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 69

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09