СЕДМЕРЦЕ НЕ МАШЕ НИ У ЖИВОТУ НИ НА ТЕРЕНУ: Крушевљани Алекса Алексић и Мирослав Ћалић, првотимци српске рукометне репрезентације глувих

ПОСЕБНА је прича сваког спортисте у репрезентацији Србије која је, крајем јуна у главном граду Хрватске, освојила треће место на Европском првенству у рукомету. Посебна јер су у тиму сви рукометаши глуви или наглуви.

Фото приватна архива

А, прича двојице Крушевљана из ове "бронзане" екипе, Алексе Алексића (34) и Мирослава Ћалића (28), показује да бронза има сјај као злато.

Обојица ових невероватних момака били су сјајни на утакмицама, а Алекса је проглашен и за најбољег левог бека шампионата и члана идеалне седморке. Био је, такође, и играч меча против Турске. Ни он, као ни Мирослав, међутим, не тренирају рукомет у Крушевцу.

- Тренутно немамо клуб за тренинг, тако да се за утакмице припремамо у теретани, трчимо на Слободишту или користимо мобилијаре у парковима - причају за "Новости" Алекса и Мирослав. - Имали смо месечно тренинге са репрезентацијом и припреме од 10 дана, што нам је много помогло да будемо частан део наше велике екипе.

Алекса Алексић је у рукомету од 2005. године. Пореклом је из Новог Сада, а у Крушевац се доселио пре 12 година када је заволео Сунчицу Илић. Члан је Рукометног клуба Ужице и тиму се прикључује на утакмицама.

- На тренинге не могу да путујем, пре свега због посла, радим као варилац, тако да се Мики и ја сами сналазимо - прича нам Алекса. Заволео сам рукомет у 13. години када ме је отац водио на утакмице РК Југовић из Каћа. Ишао сам на сваку уткамицу само да бих гледао Тихомира Додера. Он је мој идол. Тако сам кренуо да тренирам, најпре за школу у Суботици. Трудио сам се да будем као Додер, да имам и његове финте, шут, скок... И, ваљда сам због тога постао најбољи леви бек на минулом шампионату. Волео бих да опет видим свог идола после 20 година и да га овај пут и упознам.

Додер је можда био Алексин идол, али се зато управо на Алексу угледао Мирослав Ћалић када је почео да тренира. Скромни младић, који ради као бравар, старијем колеги обратио се за помоћ у жељи да научи да игра рукомет.

Фото Спортски савез глувих

- Почео сам да тренирам 2016, а годину дана касније и да се такмичим - каже Мирослав за "Новости". - Све до тада играо сам само рекреативно фудбал и помало кошарку у средњој школи у Јагодини. Алекса ми је помогао да се придружим рукометној екипи Србије. Данас тренирам за РК Параћин и ја не путујем на тренинге, али успевамо да се припремамо нас двојица у Крушевцу. Надам се да ћемо једног дана и заиграти један против другог, играјући за своје клубове. У рукометним клубовима из Ужица и Параћина, за које наступају Алекса и Мирослав, играју спортисти који немају никаква оштећења слуха, али су оберучке прихватили двојицу Крушевљана. А, наступи за државни тим, када се бране боје Србије, за момке из града на Расини су, како кажу - врхунац каријере. Српска репрезентација глувих у рукомету, одавно је позната по тимском духу, који је на овом шампионату неговао тренер Жељко Кукић.

ПО ЗЛАТО ОДЛАЗЕ У БРАЗИЛ

ЦИЉ српске репрезентације глувих у рукомету је да следећег маја освојимо злато на Олимпијади у Бразилу. То је рекао тренер, то мора да се оствари - готово углас говоре рукометаши Алекса Алексић и Мирослав Ћалић. - Цела екипа је одлична, функционишемо као породица. Сви су допринели да освојимо бронзу, а остао је жал што смо са голом разлике изгубили од Русије у полуфиналу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације