ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МАЈСТОРИ ЗА МИТИНГЕ: Организатори протеста су демонстрације обликовали по својој жељи

Небојша Владисављевић

28. 06. 2021. у 17:14

ОБЛИЦИ И ТЕМЕ протеста откривају сложену природу антибирократске револуције. Заштитни знак антибирократске револуције био је тзв. митинг солидарности са Србима и Црногорцима са Косова.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МАЈСТОРИ ЗА МИТИНГЕ: Организатори протеста су демонстрације обликовали по својој жељи

Архива

Ови митинзи су од почетка септембра добили упечатљиво круту структуру, у суштој супротности са спонтаним и прилагодљивим облицима протеста индустријских радника између маја и јула, као и српског покрета са Косова и њихових савезника у јулу и почетком августа. Митинг је почињао југословенском химном, уследила би три или четири говора, укључујући говор истакнутог активисте српског покрета и представника званичних организација, као што су локални огранци ССРН, удружења бораца и омладине, а завршавао се читањем писма које ће бити послато високим функционерима Југославије, Србије и Војводине или Црне Горе.

Режимски и државни симболи, на пример, заставе, транспаренти и пароле које су узвикивали учесници, имали су истакнуто место на митинзима, нарочито они повезани са народноослободилачком борбом. (...)

ПОСЛЕ РАДНИЧКИХ протеста у главном граду и јулских демонстрација у Новом Саду, савезно партијско председништво више пута је разматрало како да се постави према ширењу мобилизације грађана. Пат-позиција у том председништву спречавала је тренутно сузбијање протеста, али је даље толерисање протеста од стране власти било веома неизвесно све до почетка септембра. Коначно, блокада у вишим ешалонима партијске државе, неспремност већине високих функционера да употребе силу против обичних грађана и све веће незадовољство грађана резултирали су прећутним компромисом између старих и нових политичких играча у облику митинга солидарности.

Према том прећутном аранжману, протести су се могли наставити пошто су различите групе активиста стекле право да изразе своје захтеве на јавној сцени без претње репресије. Истовремено, власти су стекле право вета над избором говорника на митинзима, чврсте гаранције истакнутих активиста да неће бити испада, као што су антирежимски и антидржавни слогани и транспаренти, нити нарушавања јавног реда и мира и, како се испоставило, варљиви осећај контроле над мобилизацијом грађана. Митинг солидарности у ствари је био спој два супротстављена репертоара који су се повремено јављали у послератној Југославији - демонстрација и званичних јавних скупова. Групе које су протестовале против одређене политике режима или високих функционера партијске државе користиле су демонстрације као израз аутономног деловања обичних грађана, тј. мобилизације "одоздо". Насупрот томе, званични јавни скупови, као збор грађана, били су резултат ширења самоуправног система од индустријских односа и радничке партиципације ка социјалним услугама и систему власти током седамдесетих, и означавали су мобилизацију грађана "одозго". (...)

ТРАНСПАРЕНТИ И ПАРОЛЕ који су позивали неке високе функционере да поднесу оставке заузимали су истакнуто место на митинзима. Ако би неки високи функционери јавно осудили митинге или поједине захтеве, или би се јавно сукобили са Милошевићем, њихова имена су се убрзо појављивала на импровизованим транспарентима у негативном контексту. Пошто су штампа и државна телевизија уредно бележиле те нијансе, чак и када су осуђивале такво деловање, те поруке су стизале до шире јавности. Демонстранти су рано научили како да растегну границе које је постављала крута структура митинга. То је је објаснио Милић Масловарић, пензионер из Ђураковца и активиста српског покрета:

"Ми кад улазимо, улазимо клином. Кад уђемо, ми се раширимо све од бине да одбијемо. Кад наш говори, ми аплаудирамо, избацујемо пароле. А кад говори њин из општине, ако говори добро, ми аплаудирамо. Ако говори нешто против нас, ми правимо буку, галаму да нико од новинара, камера и ових не чује. Морало је да се тактизира. Видите, све је то спонтано. Морали смо да се боримо и тактизирамо."

Слично томе, Мићо Шпаравало, председник организационог одбора српског покрета, каже:

"Временом смо ми постали мајстори за митинге. Приметио сам да су они митинзи у којима смо ми били масовнији, били и динамичнији и организованији. Ми смо тачно знали када и ком говорнику треба аплаудирати, када и ком говорнику треба звиждати, кад треба избацити паролу, кад треба окренути леђа, итд. То је све дошло спонтано, природно, као наша потреба, као храна. Ми смо једноставно видели да тако треба да буде." (...)

ВИСОКЕ ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНЕ институције режима, које су дуго служиле као средство политичке контроле, сада су се претвориле у оруђа мобилизације грађана, нарочито у Војводини, Црној Гори и на Косову. Активисти различитих група користили су те званичне канале да прошире своје мреже протеста и мобилишу подршку грађана. Успели су да искористе предности високо децентрализованих институција јер је самоуправљање, и поред свих својих недостатака, великом броју грађана омогућило да стекну непосредно искуство о различитим деловима политичког система. Сада су то искуство искористили да остваре сопствене циљеве (...).

Архива

У централној Србији митинг солидарности служио је углавном као оруђе мобилизације "одозго", осим појединих митинга одржаних пре 22. септембра на којима су активисти српског покрета играли важну улогу. Политички предузимачи из локалних власти и великих друштвених предузећа често су преузимали иницијативу и шансу да напредују на лествици партијске државе. Локалне власти стављале су своје ресурсе на располагање за организацију митинга, а руководиоци великих друштвених предузећа толерисали су прекид рада. Ти митинзи су се истицали када је реч о логистици, од најсавременијих бина и појачала до индустријски произведених транспарената, у неким случајевима и организованог превоза и ланч-пакета за учеснике, чак и плаћеног одсуства са посла. Главни пример мобилизације "одозго" био је митинг у Београду 19. новембра, назван "митинг братства и јединства" и организован под окриљем градског ССРН. После вишедневних најава, на скупу се појавило више стотина хиљада грађана, мада су неки Милошевићеви сарадници у заносу помињали и преко милион и по учесника.

МИТИНГ СОЛИДАРНОСТИ је, дакле, прешао пун круг од иновативног облика протеста маргиналних група у инклузивном али уздрманом ауторитарном режиму до пажљиво режиране представе консолидованог политичког естаблишмента. Један од показатеља смера мобилизације током антибирократске револуције је избор радног дана или викенда за организовање митинга. Маргиналци су организовали већину митинга викендом; насупрот томе, власти су организовале митинге радним данима. (...) Чињеница да су митинзи у централној Србији касније углавном били одржавани радним данима указује на кључни ангажман партијских и државних функционера. Слично је било и у Војводини после пада руководства.

Изузетак су представљали штрајкови и други протести индустријских радника и масовне демонстрације у Војводини и Црној Гори између 5. и 7. октобра. Логика штрајкова и других протеста радничке класе била је ометање рада; стога су се ти протести увек одвијали, или бар почињали, на радном месту. Велике октобарске демонстрације биле су нешто друго. Пошто су ти градови већ били готово блокирани услед великог броја учесника протеста, ометање рада није било битно. Велике, дуготрајне демонстрације обележиле су готово све преломне тачке у таласу мобилизације грађана: београдске демонстрације индустријских радника између маја и јула, новосадске демонстрације у јулу и демонстрације у Београду, Новом Саду и Црној Гори између 4. и 10. октобра и поново у Титограду 10-11. јануара. Ти протести имали су велику моћ примера. Мада је сваки догађај имао посебне локалне узроке, очигледна је веза између београдских демонстрација индустријских радника 4-5. октобра, демонстрација против руководства Војводине у Новом Саду 5-6. октобра и демонстрација у Црној Гори наредних дана. Због драматичног тока и последица тих демонстрација, и симпатизери и противници антибирократске револуције преувеличавали су њихов значај. Те демонстрације су ипак биле само врхунци таласа мобилизације који се ширио, пре свега, митинзима солидарности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17

Коментари (0)

Кулинарски спектакл укуса и иновација у Београду