ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУЗАВАЦ ПРОГОВОРИО НА ЖУТОЈ ГРЕДИ: Побуна у најмањој југословенској републици

ДАН ПОСЛЕ новосадских демонстрација и пада покрајинског руководства, велике демонстрације индустријских радника, студената и грађана су избиле у Титограду.

Архива

Радници "Радоја Дакића", највећег титоградског предузећа, већ су заказали протест за 12. октобар желећи да се солидаришу са септембарским захтевима колега из Раковице и да затраже веће плате и субвенције за своје предузеће. Понесени медијски добро покривеним догађајима у Београду и Новом Саду у претходна три дана, одлучили су да сместа одрже протест у "Радоју Дакићу".

Пред око 2.000 радника, вође фабричког синдиката захтевали су да се радничке плате удвоструче, инсистирали су да се казне одговорни за лоше управљање фабриком и тражили смањење пореских и других оптерећења привреде. Стотинак студената Универзитета у Титограду придружило се протесту, доводећи ситуацију до кључања.

Радници су кренули ка центру града, носећи заставу Југославије и Титове слике и позивајући запослене из других великих друштвених предузећа да се придруже протесту. Маса се онда сјатила на трг испред зграда републичке скупштине и државног председништва. Демонстранти су тражили оставке више високих функционера, нову економску политику, истрагу наводних проневера високих руководилаца, смањење бирократије и коректно извештавање о њиховим и другим протестима у локалној штампи и на државној телевизији.

Демонстранти су звиждали председнику републичке владе и захтевали да уместо њега демонстрантима говоре Радован Радоњић, Ненад Бућин и Марко Орландић, истакнути функционери. Та тројица касније су се појавила уз поздраве окупљених и обећала да ће се партијски и државни органи хитно посветити њиховим захтевима и изаћи са решењима за економске проблеме и раст друштвених неједнакости у републици. Инсистирали су, међутим, да се протест оконча.

ДЕМОНСТРАНТИ НИСУ послушали и обавезали су се да ће остати на тргу до испуњења захтева. Хиљаде људи стизало је из других крајева републике да се придружи демонстрацијама и на тргу је већ било око 25.000 учесника у вечерњим часовима. После поноћи, већина учесника напустила је демонстрације уз обећање да ће се вратити изјутра, а две до три хиљаде људи остало је на тргу.

У међувремену, партијско и државно председништво Црне Горе одржали су током ноћи заједничку седницу. Пошто су очекивали значајно ширење протеста наредног дана, одлучили су да разбију демонстрације. После одобрења савезног партијског и државног председништва, руководство објавило је ванредно стање у Титограду и наложило безбедносним снагама да растерају масу рано ујутру 8. октобра.

Касније тог дана безбедносне снаге употребиле су сузавац да зауставе око 300 радника из "Жељезаре Никшић" на превоју Жута греда, на путу на демонстрације у Титограду, и натерају их да се врате у Никшић. Као резултат тог сукоба, осам радника и један полицајац завршили су у болници, углавном са лаким повредама. Полиција је такође приморала демонстранте са Цетиња који су управо кретали за Титоград да се врате у град, и спречила раднике друштвених предузећа у Титограду да напусте своје фабрике. Љубиша Станковић, тадашњи председник званичне омладинске организације у републици, описао је атмосферу у граду: "Мучна ситуација, наоружани људи на крововима, језиво. Подгорица [Титоград] је деловала доста чудно, нешто што се први пут види, што је гледано само у филмовима."

ДРЖАВА УВОДИ ВАНРЕДНО СТАЊЕ

ЧИТАВЕ НЕДЕЉЕ било је приметно значајно присуство снага безбедности на улицама Титограда и других већих градова. Деветог октобра избила је серија протеста у Никшићу. Радници Жељезаре марширали су градом протестујући због употребе силе против њихових колега; студенти локалног универзитета објавили су штрајк глађу. Обе групе су се касније придружиле великом броју окупљених грађана испред градске скупштине и остале тамо до касне вечери. Истог дана студенти су одржали протесте у Титограду и Котору. Десетог октобра радници су демонстрирали у Титограду, Никшићу и Иванграду, али су до вечери протести утихнули.

Архива

Мада су примери протеста у Београду и Новом Саду претходних дана били значајни, демонстрације у Титограду и другим деловима Црне Горе проистицале су углавном из локалних извора. Ситуација је била зрела за велики излив незадовољства грађана у другој половини 1988.

Иако је дуготрајна економска криза дестабилизовала читаву југословенску привреду, привреда Црне Горе буквално се приближавала колапсу. У великим друштвеним предузећима недавно је дошло до отпуштања, а велики део индустријских радника добијао је само минималну зараду, недовољну да се покрију трошкове живота једне породице. "Радоје Дакић" и "Жељезара Никшић", велика друштвена предузећа чији су радници играли главну улогу у демонстрацијама, дуго су била у проблемима и трпела велике губитке упркос издашним државним субвенцијама.

Митинзи у августу и септембру, мада покренути поводом других питања, омогућили су да се јавно испољи велико незадовољство грађана и општом економском и социјалном ситуацијом. Растурање октобарских демонстрација силом затим је против руководства окренуло чак и оне грађане који су претходно били равнодушни према протестима. У неким деловима Црне Горе са устаничком традицијом употреба силе против обичних људи доживљена је као знак моралног пада високих функционера и дубоког непоштовања грађана.

СУЗБИЈАЊЕ ПРОТЕСТА и двонедељно ванредно стање омогућили су привремену консолидацију републичког руководства. Високи руководиоци сада су обећали да ће бранити политичке институције и "легално изабране" функционере по сваку цену и више пута нагласили опасност од "великосрпског национализма".

Истовремено, високи функционери наглашавали су да су захтеви са титоградских демонстрација углавном проистекли из економске кризе и солидарности са Србима са Косова и да су зато оправдани и прихватљиви, укључујући и захтеве за кадровском обновом руководства. Локални партијски функционери у Титограду поднели су оставке, као и републичка влада. Руководство је хитно обезбедило субвенције за предузећа у кризи, зауставило раст цена хране и струје и тражило финансијску помоћ федерације.

Савезно партијско председништво и републичка председништва, осим оних из Србије и Македоније, снажно су подржали одлуку руководства да заустави демонстрације. Чак је било обећања о великој финансијској подршци новој политици руководства Црне Горе.

Сузбијање демонстрација, међутим, скренуло је политички сукоб са улица у политичке институције. Постојеће поделе унутар политичке класе су се заоштриле, а нове су избиле на површину. Локални функционери више општина већ су се јавно супротставили политици републичког руководства према митинзима солидарности у августу и септембру.

Сада су локални партијски огранци широм републике, нарочито у највећим градовима Никшићу, Титограду, Будви и Бару, одбили да подрже став руководства према октобарским демонстрацијама, а све већи број локалних функционера отворено се дистанцирао од власти. Новинари државног радија и телевизије захтевали су да њихови уредници, које су сматрали одговорним за неквалитетно извештавање са октобарских догађаја, поднесу оставке.

Појединци у званичним организацијама и државним органима захтевали су да се кривци за повреде радника "Жељезаре Никшић" од 8. октобра позову на одговорност, укључујући ту министра унутрашњих послова. Водећи члан државног председништва Црне Горе каже да су директори великих друштвених предузећа, на пример, "Жељезница", "Жељезаре Никшић" и "Радоја Дакића", такође тихо опирали руководству и подржавали његове противнике.

ГЕНЕРАЦИЈСКА ПОДЕЛА ПОЛИТИЧАРА

РУКОВОДСТВО омладинске организације и Универзитетског комитета у Титограду, на чијем су челу Љубиша Станковић и Момир Булатовић, снажно су се супротставили државни партијски челницима. Већ 8. октобра, председник Савеза социјалистичке омладине, оптужио је руководство због употребе силе против мирних демонстраната и објаве ванредног стања у директном телевизијском преносу заједничке седнице републичког партијског и државног председништва.

Неколико дана касније Универзитетски комитет затражио је хитну и темељну кадровску обнову руководства. Обе организације тражиле су одговорност за употребу силе код Жуте греде и поновили захтеве са титоградских демонстрација. До децембра се политичка класа у републици потпуно поделила. Институционални противници руководства сада су отворено захтевали оставке високих функционера, а медији су ажурно преносили појединости тог сукоба широј јавности.

Архива

Марко Орландић тврди у својим мемоарима да је 6. децембра, после разговора са кључним функционерима у Црној Гори, рекао Стипи Шувару, Штефану Корошецу и Видоју Жарковићу, својим колегама у савезном партијском председништву, да осећа да је републичко руководство потпуно изгубило контролу над ситуацијом.

Подела између руководства, с једне стране, и функционера Универзитетског комитета и омладинске организације који су уживали подршку све већег броја локалних функционера и појединаца из других званичних организација, с друге стране, донекле се преклопила са генерацијском поделом унутар политичке класе.

МНОГИ ПРОТИВНИЦИ руководства били су млади, добро образовани и беспрекорни функционери и њихов сукоб се неизбежно, мада вероватно неправедно, све више посматрао као сукоб старе гарде, тј. старомодног, клановског и неуспешног руководства, са малим угледом међу грађанима, и оних који су представљали будућност Црне Горе. Светозар Вукмановић Темпо, пензионисани али и даље поштовани члан Титове старе гарде функционера, који је дуго био у сукобу са републичким руководством, такође је подржао њихове противнике, као и Милошевића.

Коначно, велике демонстрације у Титограду 10. и 11. јануара 1989. приморале су републичко руководство да поднесе оставку. Љубиша Станковић је потврдио да се дан раније договорио са функционерима омладинске организације да учествују у одбору протеста који су претходно формирали чланови синдиката "Радоја Дакића" и функционери Универзитетског комитета.

У рано јутро 10. јануара хиљаде радника "Радоја Дакића" кренуло је на протест у центру града, са јединим захтевом да високи функционери, укључујући ту представнике Црне Горе у савезним партијским и државним органима, дају оставке. Студенти и грађани придружили су се демонстрацијама на главном тргу и број учесника убрзо је нарастао на десетак хиљада. Пркосећи мразу, хиљаде радника из великих друштвених предузећа и грађана из свих делова републике придружило се демонстрацијама током дана и вечери. Број учесника попео се на више десетина хиљада.

Сутрадан је Црна Гора у потпуности стала - ефективно је то био генерални штрајк. После дужег премишљања, руководство је поднело оставку. Тада је на улицама Титограда било више десетина хиљада демонстраната. Наредних дана је велики број локалних функционера који су подржавали руководство такође поднео оставке, на пример, у Пљевљима, Иванграду, Котору, Бару, Даниловграду и Мојковцу.

БИРОКРАТЕ ДОЗЛОГРДИЛЕ НАРОДУ

ПОСЛЕ СУЗБИЈАЊА октобарских демонстрација, руководство Црне Горе је наговестило да су те догађаје организовале групе изван те републике. После пада руководства, многи бивши функционери отворено су тврдили да је Милошевић усмеравао те догађаје како би их уклонио са власти.

Архива

Истакнути руководилац државног председништва Црне Горе сведочио је да је улога активиста српског покрета, нарочито групе из Косова Поља, као и радника из Раковице, који су наводно изманипулисали колеге из "Радоја Дакића" да покрену протесте против руководства, била одлучујућа у мобилизацији грађана. Несумњиво, активисти српског покрета су покренули митинге у августу и септембру, а неки се чак придружили октобарским и јануарским демонстрацијама.

Ипак, подршка локалног становништва протестима у Црној Гори била је веома снажна од самог почетка, много снажнија него у Војводини и централној Србији, судећи према броју учесника митинга у августу и септембру у односу на број становника и према наелектрисаној атмосфери око тих догађаја. Исто тако, неке локалне власти отворено су се супротставиле републичком руководству од самог почетка.

Октобарске демонстрације фокусирале су се на социјалне и економске захтеве и радници из великих друштвених предузећа играли су кључну улогу. У том смислу, ти догађаји су више подсећали на београдске демонстрације од 4. до 5. октобра него на оне у Новом Саду. Радници из Раковице били су у вези са колегама из "Радоја Дакића" током своје кампање за генерални штрајк усмерене према синдикатима великих друштвених предузећа широм Југославије, али ретко ко је у томе видео нешто више од узајамне солидарности индустријских радника.

НА ЗАТВОРЕНОЈ заједничкој седници партијског и државног председништва у ноћи између 7-8. октобра Марко Орландић, Веселин Ђурановић, члан савезног државног председништва, и Лазар Ђођић, министар унутрашњих послова, изјавили су да службе безбедности нису имале податке о било каквим тајним активностима на подривању руководства пре тих демонстрација.

У ствари, економски колапс и митинзи у августу и септембру су припремили терен за велики излив незадовољства. Љубиша Станковић каже да је, после вести о паду руководства Војводине, заједно са колегама из руководства омладине предвидео да се слични догађаји, због великог незадовољства грађана, ускоро могу очекивати и у Црној Гори. Потрага за прикривеним спољним чиниоцима мобилизације почела је тек после октобарских демонстрација, у светлу политичког престројавања на савезном нивоу и све већег сукоба између високих функционера Црне Горе и Србије.

Нема сумње да су Милошевић и други високи функционери Србије снажно подржали институционалне и друге противнике руководства Црне Горе одмах после заустављања октобарских демонстрација.

Та подршка одражавала се у благонаклоном извештавању о отпору руководству Црне Горе у медијима под њиховом контролом и у критици руководства, нарочито током ширења сукоба између Милошевића и функционера Црне Горе. Та подршка је била значајна јер се већина грађана Црне Горе више информисала преко београдске штампе и државне телевизије него путем локалних медија. Ипак, отпор руководству Црне Горе долазио је, пре свега, из унутрашњих извора и имао је дубоке корене у политичким институцијама и у становништву у целини.

Висок ниво мобилизације између августа и октобра и у јануару говори да утицај спољних чинилаца није био неопходан. Демонстрације са више десетина хиљада учесника 10-11. јануара 1989. у републици са свега 600.000 становника биле су израз незадовољства шире јавности руководством без преседана.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -РАДНИЦИ ИЗЛАЗЕ НА УЛИЦЕ: Манифестације незадовољства општим стањем у Југославији

19. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЗАПРЕТИЛИ КОЛЕКТИВНИМ ИСЕЉАВАЊЕМ: У пролеће 1988. Срби су тражили да се уведе привремена управа над Косовом

18. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -СТРАХ ОД ПРОМЕНЕ РАВНОТЕЖЕ: Нејединство политичке елите генерисано Уставом из 1974. утицало на положај Срба на Косову

17. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОСОВО ПОЉЕ ЦЕНТАР ОТПОРА: Спонтана мобилизација народа због дискриминације Срба на Косову и Метохији

16. 06. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације