ФЕЉТОН - КУВАР У БОКСЕРСКИМ РУКАВИЦАМА: Како је Воки Костић препородио и обогатио репертоар савременог позоришта

ВОЈИСЛАВ Воки Костић потиче из старе београдске породице. Оба родитеља су му били лекари, мајка педијатар и управник Дечје клинике, отац доктор медицине и оснивач Медицинског факултета.

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Обоје су били носиоци Легије части, којом их је 1940, за достигнућа у науци, одликовао председник Француске Републике. Предосећајући велике неприлике после мартовских демонстрација 1941. године, отац је породицу из Београда склонио у Аранђеловац, много мирнију и безбеднију средину. И његов школски друг, професор Андреја Милићевић, учинио је то исто са својом седамнаестогодишњом кћери, лепотицом Миром, доцније удатом Траиловић, с којом је Воки остварио велико пријатељство, које се продужило и када је она постала директор Атељеа 212.

Одмах по окупацији, Вокијевог оца су одстранили са факултета као неподобног. Истовремено, Вокијев старији брат Вања се када је напунио 18 година прикључио четничком покрету, где је изгубио живот.

ПОСЛЕ рата је за Вокија и његове родитеље наступио кошмаран период живота. Децу буржуја масовно су избацивали из свих гимназија. Међу њима је био и Воки. Његова мајка искористила је прилику да га крајем 1946. запосли као болничара Прве хируршке клинике, али само накратко, јер је већ у септембру 1947. био ухапшен. Војни суд је Вокија Костића, као старијег малолетника, са 16 година осудио на две године затвора, за дело против народа и државе. Пунолетство је 1949. године дочекао као бивши политички затвореник, као млад човек без грађанских права.

Али, вратимо се његовом музичком животном путу. Од раног детињства и пре поласка у основну школу Воки је био опчињен музиком. Имао је шест година када је почео са вежбањем и свирањем флауте. Вежбао би сваког дана сатима на флаути дела музичких бесмртника Баха, Хајдна, Дебисија, Моцарта, Бартока.

ИАКО је био изузетно талентовани флаутиста, коме су прорицали велику каријеру, током средње музичке школе у њему се рађа жеља за компоновањем, да би га до завршетка школовања та жеља обузела у потпуности.

Као такав, без грађанских права, уписао се у музичку школу. На конкурсу младих композитора Србије 1953. године осваја Прву награду за хорску музику. Велики успех следи 1955, у дворани "Коларац", где је изведена Вокијева композиција "Седам припева", што је било прво озбиљно композиторско представљање. Затим следе његове композиције у представи "Филип и Јања", Ирвина Шоа, где је на почетку своје стваралачке каријере показао да уме да буде оригиналан. Наступа на конкурсима у Загребу и Атељеу 212. Добија позиве из Београдског драмског позоришта, да компонује музику за представу "Одените наге" Луиђија Пирандела, у режији Бате Путника. Воки је први међу српским композиторима 1957. применио електронску музику у позориштима.

ПРИХВАТИО је Војислав Воки Костић понуду да буде музички директора Савременог позоришта, са жељом да промовише ревијско - кабаретске представе. После дугогодишњег искључиво оперетског репертоара, тада су настале представе "Лаку ноћ Бетина", "Невиђена представа", "Америчка прича", "Балетска џез свита", "Седам смртних грехова", "Балет са певањем", "Ноћ неурастеника", "Музичка комедија". Оне су за две и по сезоне, од јула 1960. до 1963, колико је Воки водио музичку секцију, унапредиле кабаретски ревијални репертоар и биле доживљене као његово велико освежење.

На почетку његове блиставе композиторске каријере 1961. године у Бугарској на фестивалу у Варни упознао се са великаном Арамом Хачатуријаном. Хачатуријан је уз Сергеја Сергејевича Прокофјева и Дмитрија Дмитријевича Шостаковича био члан чувене тројке "величанствених", који му је узвратио велику наклоност кроз пријатељство за цео живот. Исте године у Београду упознаје свог стваралачког узора, учитеља и музичког генија Игора Стравинског у пратњи Роберта Крофта, за време њиховог седмодневног боравка у Београду. Као домаћин Воки се веома трудио да госту, који је одсео у хотелу "Метропол", Београд и његове обичаје представи у најлешем светлу.

У ЈАНУАРУ 1964. године био је домаћин Дмитрију Шостаковичу. Дружење са њим и дуге разговоре Воки памти по дугим шетњама, тура је била од хотела "Метропол" пешке до Калемегдана и назад пешке до хотела - три сата ходања. Схватио сам да су те шетње једина могућност за слободан интимни разговор. Његов живот је Вокија неодољиво подсећао на свакодневне извештаје водостаја река. Сада је горе, сутра је доле.

У временском раздобљу 1971-1972. Воки је радио музику за позориште, за дугометражне филмове и снимао музику за ТВ серију. За ТВ серију са посебним задовољством је обрадио песму "Ја сам ја Јеремија" и друге песме из Првог светског рата. Имао је осећај да ће та песма постати популарна - што би музиканти рекли "хит". Али доживео је на први дан Божића 7. 1. 1972. године да је песма проглашена као "националистичка" и скинута са свих програма.

У ЗАГРЕБУ, у Дворани "Ватрослав Лисински", марта 1963. године Воки је присуствовао концерту на којем је, осим "Свадбе", Јосипа Славенског, извођена и Вокијева "Циганска свита", која је раздрмала публику и доживела велики успех.

Успешну сарадњу Воки је остварио са Браном Црнчевићем још и пре премијере сатиричне кабаретске представе "Кафаница, судница, лудница", која је у Атељеу 212 доживела велики успех и постала једна од култних представа овог позоришта. На Бранине стихове Воки је компоновао уводну и одјавну циганску баладу за ТВ комедију "Пријатељство, занат најстарији". Балада "Иду дани" преко ноћи је постала најпопуларнија песма у Југославији, у извођењу истоименог трија. Све дискографске куће су хтеле да прве објаве лонгплеј плочу са баладама, па је Воки прионуо на писање текстова за 16 циганских балада. Одмах је снимљена и ТВ емисија "Циганске баладе" Вокија Костића, у подруму Атељеа 212.

КАДА се говори о Вокију Костићу било би готово неправедно не поменути и његове две велике љубави осим музике. Његова пасионирана љубав према боксу била је пословична.

Није пропуштао ниједан меч. Био је члан управе боксерског клуба Црвена звезда, да би на крају постао и потпредседник клуба. Са боксерима је био велики друг, пријатељ, па чак и спаринг партнер.

За време мечева Воки Костић је обично био миран. Само понекад, од нервозе, скине или стави качкет. Једино са председником боксерског клуба Црвене звезде Драгишом Ђурићем, директором "Авала-филма", води непрестану борбу, наравно само речима.

Био је и сјајан и признати кулинар. Кувао је за себе и за друге комбинујући домаћу кухињу са укусима које је покупио путујући по свету, што је резултирало његовим чувеним Куваром, али нажалост утицало је трагично и на његово здравље.

СУТРА: Човек који је одрастао у Каленићу

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ РОК И ЏЕЗ САМУРАЈ: Не може да се вежба да будеш духовит или паметан

09. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ: Дара Ружић остала је запамћена као права дама

08. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НАЈСКУПЉА ВИОЛИНА НА ЧУБУРИ: Свирало се на инструменту мајстора из Кремоне

06. 04. 2021. у 18:00 >> 16:02

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ПРВЕ БЕОГРАДСКЕ ДИСКОТЕКЕ: Прва дискотека отворена је у сутерену куће Јеврема Грујића

05. 04. 2021. у 19:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЗ МАДЕРЕ - НЕМА КАРИЈЕРЕ: Дух Чубуре се осећао и у "бермудском троуглу"

04. 04. 2021. у 19:49

Фељтон

0 3

ЧИТУЉА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ: "Потковица" је постала незаобилазно стециште глумаца, адвоката, спортиста, свих виђенијих људи

03. 04. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације