ФЕЉТОН - ЛАМЕНТ НАД СТАРИМ КАФАНАМА: Са њима нису из сећања нестали и људи који су чинили њихову душу

ДАНАС на Чубури осим "Каленића" готово да и нема култних кафана у њиховом некадашњем духу. Нестале су пред налетом новокомпонованих житеља Београда, који су постали господари града. С њиховим нестанком угушена је традиција целе Чубуре, а некада су биле право уживање многима и ван граница Чубуре и Врачара.

Каленић пијаца 1935. године / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

То што свега тога нема и није неко чудо у овим временима. Уместо ресторана никли су кафићи, парфимерије, бутици, продавнице брзе хране, и шта све још не. Али, нажалост, нема никакве чубурске "графије", да се не заборави, са сажетим подацима о томе шта је и где било, да не заборавимо где смо, одакле смо и шта смо. Постоји, зачудо, само једна плоча на месту где се улазило у "Трандафиловић", с подацима о платану на српском и енглеском језику. Платан је остао као симбол времена и подсећа на борбу за један платан на Чубури давне 1963. године, када су градски оци хтели да га, према свом плану, посеку.

У међувремену, са лица Чубуре преселиле су се у заборав некада култне кафане - "Стара Србија", "Соколац", "Кикевац", "Млава", "Табор", "Орач", "Трандафиловић", "Ловац", "Вардар", "Барајево", "Сложна браћа", "Бродарска касина"... Ипак, са њима нису из сећања нестали и људи који су чинили њихову душу, без које правих кафана не би било. Зато их они који још памте носе у срцу, чак и када оду на други крај света.

ТАКО је под силином машина и људи дошлих ниоткуда, у деловима, лагано али сигурно, нестајао и дух Дубљанске улице, нежног срца Чубуре, у којој су се сви познавали, у лепим летњим јутрима заједно пили прву кафу, волели се и у невољи помагали, улица у којој је своју ђачку младост провео мој кум Гане Младеновић.

Једног недељног дана, 13. априла, сталним гостима кафане "Мала Влтава" објављен је последњи фајронт. Већ од наредног јутра локал је променио и власника и намену.

Смештена у непосредној близини "Орача", "Мала Влтава" је заузимала простор поред зграде у Макензијевој 81, у којој је по повратку из добровољног изгнанства становао Милош Црњански. У "Малој Влтави" свакодневно су столовала његова браћа по перу - Раде Војводић, Буца Мирковић, Мухарем Первић, Вук Крњевић, Мирко Милорадовић, а многи почетници ту су долазили да чују реч и савет ових бардова, у жељи да се напију "бистре воде са извора чубурског на издисају".

Недавно преминули, адвокат и писац Миша Д. Јовановић, предлагао је да се распише јавни конкурс на којем би се одабрао скулптурални и уметнички објекат који би био достојно знамење у спомен на Милоша Црњанског. Предлагао је и да се тај локал преименује у "Кафе Црњански", да се преуреди тако да подсећа на епоху у којој је Црњански написао најчувенију песму посвећену нашој престоници - "Ламент над Београдом".

ОВУ ПЛЕМЕНИТУ идеју прогутао је кафански дим, а уместо остварења ове замисли, општинска управа одужила је дуг према великом писцу тако што је "у име грађана Врачара" наручила и на фасади зграде "зашрафила" спомен-плочу, какву је Црњански свакако заслужио. Увредљиво је то што је тај примењени рад окачен преко једног другог уметничког рада, тј. у сам центар девастираног бетонског витража са разнобојним стаклима, одмах поред излога ресторана "Орач".

Тако ће Чубуром и даље да се вију сени њених најпознатијих становника, без изгледа да се скрасе и споје са местом на коме су живели и стварали. А тако би било лепо чекати тролејбус на Скверу Слободана Марковића, пролазити Улицом Милана Оклопџића и поред спомен-куће Ите Рине, стајати испод бисте Милоша Црњанског... Своја обележја добили су, додуше, Зоран Радмиловић и Петар Краљ, пред блоком новоизграђених солитера у Милешевској у којој су живели, али то ни изблиза не може да надокнади дух моје Бацетине улице, коју су прогутали.

Док пишем ова сећања, мајстори су одавно завршили посао у локалу. Тако су Чубурци опет остали бескућници за знаменитост каква је била "Мала Влтава", а шта ће нови власници да смисле потпуно је свеједно, јер Чубура је пуна слојева, а дух некадашњих састајалишта трајно остаје уписан у чубурску писану и усмену историју.

ДА ПИШЕМ о Чубури, а да не опишем Каленић пијацу, једноставно није могуће. Ја знам да о њој не могу лепше написати од онога што је један славни Чубурац, Момо Капор, написао о Каленића гумну у једној давној "Политици":

"За оне који нису из Београда треба напоменути да је Каленић пијаца највећа и најбогатија у граду и да се налази на Чубури. Старији Београђани зову је још и Каленића гумно."

Она је својеврсна амбасада села у престоници. На њој се сваког јутра изнова продају зелени акредитиви убледелим Београђанима што су одавно изгубили своје корење и везу са земљом и њеним плодовима.

Када се улази на пијацу од кафане "Каленић", човек као да стиже на прамац Нојеве барке; ту се продају тек оштењени кучићи расе "чубурски лајатор", птице певачице, зечеви, голубови превртачи и рибе за акваријуме.

Ма колико дуго живео по свету, никако не могу да се навикнем на нелогично обиље супермаркета у којима усред јануара успевају лубенице. За нас је лубеница одувек била знак зрелог лета што замире. Живећи уз Каленић пијацу и на њој, навикли смо се на природни ритам зрења. Појава првих трешања на њеној раскошној сцени била је права свечаност.

ПРВЕ трешње су се куповале на везице (да се обрадују деца), а оне везане петељкама у пару качиле су се за уво, као пролећне минђуше. Још нисам видео лепши накит. Шта ме се тичу децембарске трешње у Њујорку? Оне ме само сујеверно лишавају слатког ишчекивања оних правих, уз које се, када се први пут једу, обавезно замисли жеља, која ће се сигурно испунити. Модерни свет нам је побркао ритам годишњих доба. Ма колико трунуо у излогу, кокосов орах никад неће научити српски (па да га цео свет разуме).

Овом модерном терору успешно се одупиру још једино млади кромпирићи. Немогуће их је негде видети ван сезоне. И овог пролећа они су главни адут Каленић пијаце. Изгубивши, дакле, природни ритам смењивања годишњих доба, изгубили смо и способност да уживамо у укусу њихових плодова. Каленић пијаца је због тога нека врста лековите бање, где би на терапију сви Београђани, ма одакле били, требало да долазе барем два пута недељно. Толико о Чубури и Крсту.

СУТРА: ПЛАТАН СВЕДОК БОМЕСКОГ ЖИВОТА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦЕПАЧИ ДЛАКЕ НА ЧЕТИРИ ДЕЛА: Најлепша међу улицама била је Крунска, крцата зградама ондашњих политичара, генерала и трговаца

28. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЧУБУРА КАО ЗВЕЗДА ЗОРЊАЧА: Београд су до темеља 44 пута рушиле разне војске

27. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАЈСКА БАШТА ДЕСПОТА СТЕФАНА: Врачар од чудесних вилењачких прича до најелитније београдске општине

26. 03. 2021. у 18:00

Друштво

0 2

БОЕМ ЗА ПАМЋЕЊЕ: Лозничанин о којем не бледи слика ни годинама после смрти

03. 11. 2020. у 12:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације