Фељтон

ФЕЉТОН - ЦЕПАЧИ ДЛАКЕ НА ЧЕТИРИ ДЕЛА: Најлепша међу улицама била је Крунска, крцата зградама ондашњих политичара, генерала и трговаца

28. 03. 2021. у 18:00

ДАНАШЊИ житељи нису заборавили да је Врачар најелитнија београдска општина, у којој се на ободу Чубуре налази Возарев или Црвени крст. Он се налазио код паркића, где се и данас окрећу тролејбуси, између светих места о којима је и Бог водио рачуна - моје основне школе "Филип Вишњић", стадиона Радничког и касније изграђеног Београдског драмског позоришта.

ФЕЉТОН - ЦЕПАЧИ ДЛАКЕ НА ЧЕТИРИ ДЕЛА: Најлепша међу улицама била је Крунска, крцата зградама ондашњих политичара, генерала и трговаца

Глигорије Возаревић, књижар, књиговезац и издавач, желео је да на Врачару обележи место где су спаљене мошти Светог Саве, па је јануара 1847. године купио њиву за осам дуката, верујући да су на том месту спаљене свете мошти, и ту подигао велики дрвени крст. Уместо тог дрвеног крста, Општина града Београда је 1933. године поставила крст од црвеног камена, који и данас стоји на свом месту и по којем овај крај и носи име.

Григорије Возаревић је оставио видан траг у културном животу Београда. У време кад је отворио прву српску књижару, отворио је и прву српску читаоницу - библиотеку која се налазила прекопута Саборне цркве, на месту где се данас налази вероватно најстарија кафана у Београду, "Знак питања". Зграду је сазидао Наум Ичко 1820. године, а припадала је Ећиму Томи, видару (лекару) кнеза Милоша. Дуго се звала "Томина кафана". Од 1878. до 1892. звала се "Код пастира". Нови власник, Иван Павловић, дао је ново име - "Код Саборне цркве". То име се није допало црквеним повереницима, па је власник Иван Павловић био принуђен да промени назив кафане. Ставио је нови назив, са таблом "Знак питања". Тај назив је остао до данашњих дана.

СВОЈ сан Григорије Возаревић је остварио јер је у непосредној близини његовог Црвеног крста подигнута зграда Београдског драмског позоришта, која негује културни живот овог дела нашег града, а то је била и жеља Светог Саве. Ако су заиста на том месту спаљене мошти Светог Саве, ово му је најлепши споменик.

Прави закључак о преовладавајућем духу Врачара могао би се донети простим набрајањем назива улица (мада су неке прекрштене по вољи власти): Хаџи-Милентијева, Коче капетана, Баба Вишњина, Молерова, Проте Матеје, Курсулина, Томаша Јежа, Војводе Драгомира, Господара Вучића.

Најлепша и најелитнија међу врачарским, па и свим београдским улицама, некад је била Крунска. Била је крцата прелепим породичним зградама настањеним ондашњим политичарима, генералима и богатим трговцима из угледних и старих београдских породица. Тешко је оспорити да је она то остала и после Другог светског рата и касније, када су се у те зграде уселиле амбасаде и резиденције амбасадора, па су у Крунској мога детињства радили или становали дипломатски представници разних земаља, од Турака, преко Бразилаца и Белгијанаца, преко Мађара и Канађана, до Американаца.

КРУНСКА полази од Старог двора, садашње београдске Градске скупштине, па ободом Дворске баште (сада Пионирског парка) с десне стране оставља Нови двор, сада седиште председника Србије, те пресекавши најпре Улицу кнеза Милоша, а потом и трамвајске шине у Београдској, протеже се до Парка војводе Бојовића и Каленић пијаце. На углу Београдске била је стара кафана "Барајево", а недалеко у продужетку, с леве стране, истицала се својом лепотом кућа породице Генчић, данас Музеј Николе Тесле. У одсечку улице између Кнеза Милоша и Београдске, на пресеку са Улицом Светозара Марковића, налази се и једна од две католичке цркве у Београду, са седиштем Београдске надбискупије.

Од Београдске улице до Молерове, Крунска је била знатно шира и украшена двоструким дрворедом по средини. Са обе стране налазиле су се лепе високопартерне виле и цела улица је била без бучног саобраћаја, стварајући утисак неке смирене отмености. Због свега тога није случајно што су становници Врачара волели да кажу: "Живите на Врачару и будите комшије целом свету!"

КАФАНЕ ГУБЕ БИТКУ

ПО ЧУБУРСКИМ кафанама столовали су песници, занатлије, боеми, сељаци са Каленић пијаце, и сви су уживали иста права; свако је могао да говори шта год му је било на памети, само ако је било неког ко би га слушао. Чубурске куће с баштом и воћком уз чесму све више губе трку с модерним грађевинским хајдуцима без стида и срама. Кафане највише. Чубурци се колико год могу боре за њихов спас, али углавном без успеха. Само општом грађанском побуном Чубурци су успели да спасу Градић Пејтон, настао седамдесетих година прошлог века, као једно од ретких преосталих чубурских култних места.

НА ПРВИ поглед то могу да буду неоснована претеривања, али је неоспорно да Врачар и данас још увек "мирише" на онај стари, господски Београд, који колико-толико покушава да чува атмосферу из далеких мирних дана, ваљаних грађанских обичаја, слава и празничних фамилијарних посета. Само је Врачар још увек пун оних господствених људи, с финим манирима и одмереним понашањем, који достојанствено носе своје бреме поодмаклих година. Није ни чудо: Врачар има дуго памћење, на Врачару се ништа и нико не заборавља. Све се памти и ништа не прашта.

Од Београдске улице до Молерове, Крунска је била знатно шира и по средини украшена двоструким дрворедом. Са обе стране биле су лепе високопартерне виле и цела улица, без бучног саобраћаја, остављала је утисак неке смирене отмености.

Још једна особеност везана је за најлепшу београдску улицу. Ниједна друга у Београду није толико мењала име - 12 пута! Свака нова власт желела је да баш на њој остави свој печат! Почев од 1872, када је просечена, њен назив је издржао до 1896, затим се са Карађорђевићима вратио 1904. и трајао до 1916, па опет од 1919. до 1946. Наравно, после рата, под комунистима, круна, симбол монархије, није се могла задржати, па се њено старо лепо име, које је толико приличило њеном изгледу, променило у назив Улица пролетерских бригада.

ТА ПРОМЕНА назива била је значајна новој власти, али се није дотицала староседелаца Врачара. Они су све своје улице и даље називали њиховим старим именима. То није било питање ината, већ постојаности и части житеља Београда. Они су најзад и дочекали да 1997. године краљица београдских улица поново добије своју круну.

Чубура је пуна тајни, историје и светлости, који трају кроз време. Много од њене душе и историје нестало је у забораву, јер су се према Чубури, њеним тајнама и људима, тако односили они којима је историја била професија. Зашто је Чубура данас препуна заборављених људи и историје? Чему су нас учили они који је требалода нас уче историји? Данашња слика је много другачија. Остало је сачувано само носталгично сећање на људе и кафане којих више нема.

СКАДАРЛИЈА је одувек важила за престижан боемски кутак у срцу Београда, док Чубура, у неким минулим временима, није заостајала, јер је била начичкана кафанама које су посећивали, у њима разговарали и уживали и сасвим обични и сасвим необични људи. Данашња слика је много другачија. Остало је сачувано само носталгично сећање на људе и кафане којих више нема.

Нови клинци, потомци, или дошљаци, потпуно су равнодушни према старом духу Чубуре, који једва да и примећују. Данас је као једина светла тачка славних времена остао ресторан "Каленић", једино истинско боемско уточиште. Увек је било оних цепача длаке на два дела, којима није вредно објашњавати. Но, шта год они мислили, увек сам им говорио: Каленић је центар света!

СУТРА: ЛАМЕНТ НАД СТАРИМ КАФАНАМА