ФЕЉТОН - ТЕШКА НАЦИОНАЛНА КОНФУЗИЈА: По концепту бившег режима Црногорци су вековима живели у незнању

ИЗ ИСТОГ разлога и на исти начин, како су прогласили црногорску, комунисти су прогласили и македонску, а нешто касније и муслиманску нацију.

Фото Стеван Крагујевић

С тим што је проглашење македонске нације пратила и стандардизација новопроглашеног македонског језика, потом и, још увијек непризнате, македонске цркве. Колико су, ипак, упитне такве вјештачке, историјски неутемељене творевине, тзв. политичке нације, видимо управо на примјеру Македонаца, којима Грци не признају име, Бугари језик, Срби цркву а Албанци територију. Ни муслиманска нација се није могла одржати под тим именом па је преименована у бошњачку.

Радило се о тзв. политичком концепту нације која се везује за конституисање националне државе (нација једнако држава), за разлику од етничког концепта који преферира национално јединство на основу етничког поријекла и језика, без обзира на државне границе. Ипак, између та два концепта није било сукоба све до средине деведесетих година 20. вијека, када вољом ондашњег режима политички концепт мутира у политичко-етнички хибрид, с циљем стварања црногорске етничке нације, као негације српског националног, језичког и духовног идентитета Црне Горе. При томе је успостављена немогућа једначина (0x2=1): Црногорци су етничка нација, али су и сви грађани Црне Горе, као њени држављани, национално Црногорци, с тим што се њихов идентитет детерминише конститутивним елементима страначки пројектованог црногорског етницитета - црногорски језик, црногорско културно насљеђе, црногорска књижевност, латиничко писмо, црногорски правопис, Црногорска православна црква...

ТОКОМ двовјековне борбе за опстанак, у најтежим историјским и економским условима, Црногорци су, као најсигурнији чувари српске народне свијести, и носиоци "старе српске државне мисли" заиста изградили и свој специфичан, регионални менталитет и етос, овјенчан национално-романтичарским ореолом, посебно у другој половини 19. века.

Држали су, како је то Милован Ђилас дефинисао, да су они "друкчији Срби од свих Срба". (Одњеговали су донекле и свој покрајински, ратнички фолклор - црногорски оро, нпр., и обликовали упечатљиву, али не баш оригиналну и више господску и витешку него народну ношњу, а у времену ауторитарне владавине краља Николе, код њих се снажно развио култ династије а преко њега и државе, односно "црногорски династичко-државни патриотизам".)

Зато су, након комунистичке подјеле нове југословенске државе на републике, по националној основи, прокламацију о својој националној посебности прихватили као нешто што се подразумијева. Тим прије што их та прокламација није издвајала из српског културног и етничког круга. У њу није била унесена ниједна одредба, која се односила на језик, писмо, културно насљеђе, па ни на старију историју, нити је њом негирано њихово српско етничко исходиште, тако да се већина њих, када се први пут , на попису, 1948, срела са питањем о својој "народности", легитимисала као Црногорци. Наравно, не слутећи да би то неко некада могао да искористи као доказ њиховог одрицања од српског рода и имена, а камоли, антисрпског културно-историјског опредјељења. (Као што је познато, ни на једном попису, који је до тада спровођен, како у Књажевини Црној Гори, тако и у заједничкој југословенској држави, није се пред Црногорцима постављало то питање. Напросто, сматрало се непотребним.)

ЈЕДНОМ ријечју, та легитимација могла је тада значити све друго осим оно чему је, по замисли њених иницијатора, требало да послужи - пројектованом разбијању српског етничког и културног простора на Балкану. Као својеврстан семантички амалгам, значила је, с једне стране - исказивање, тада већ не регионалне, него републичке, па и партијске припадности (доказ о прихватању тзв. садашњице) с друге, - наслијеђени династички патриотизам из времена краља Николе, и с треће, - пренаглашавање етичке самосвојности и, мање-више, идеализоване породично-братственичке традиције.

Касније, наравно, дјеловала је, понајвише преко образовног система, комунистичка индоктринација. Сјетимо се само пјесмице о југословенском грбу, која се почињала декламовати од првог разреда основне школе: "Пет, (а касније шест) буктиња пламти, да причамо свима, да у нашој земљи пет(шест) народа има." Постојећа идентификација Српства са православљем, а затим православља са четништвом и национализмом, односно великосрпством, и проглашење, па и забрана у јавној сфери, религије "као опијума за народ", такође је знатно помогло учвршћивању у ратним и послијератним погромима престрављеном народу идеологеме о националној посебности Црногораца. Комунистичким, увијек будним, позорницима, Српство у Црној Гори, бивало је све сумњивије. Па и у самој Србији бивало је, из истих разлога, пробитачније казивати се да си Србијанац, Југословен, Војвођанин, чак и Косовар, умјесто увијек и сваком сумњиви Србин, а камоли у Црној Гори.

ПОКАЗАЋЕ се, дакле, да је та комунистичка идентитетска признаница, издата Црногорцима, 1948, макар и непопуњена, ипак била опасан идеолошки вирус чија ће инкубација у црногорском културно-духовном бићу трајати пуне четири деценије, да би, у времену дезинтеграције југословенског заједништва, проузроковала тешку идентитетску конфузију.

Када се, распадом југословенске државе, Црна Гора вратила на 1918, нашла се пред избором између два пута: онога који су јој трасирали Петровићи, са својом српском интегралистичком идејом (која је, по ријечима Мила Матановића, предсједника црногорске владе у избјеглиштву, 1917, била "религија и мисао сваког Црногорца"), и онога који су јој, уз наклоност морално и идејно еродираног комунистичког врха, седамдесетих година прошлог вијека, подметнули приврженици сепаратистичког програма Секуле Дрљевића и Саве Марковића Штедимлије.

ТУ КОНФУЗИЈУ препознаће, као своју историјску шансу, сепаратистички режим ДПС (бивши Савез комуниста), да под видом стварања новог црногорског идентитета, успостави прозелитску културно-политичку концепцију антисрпске и антиправославне Црне Горе.

Фактички, био је то програм за унијаћење Црногораца, упакован у једноставну и за нарцисоидност црногорску, лако прихватљиву матрицу. Комунисти, наводно, нијесу завршили започети посао око заокружења црногорског националног идентитета, тако да су Црногорци, до успостављања режима својих будућих избавитеља из светосавског духовног ропства, остали идентитетски недовршена нација. Вјековима су живјели у незнању, мислећи да су оно што нијесу. Говорили су туђим језиком, писали туђим писмом, исповиједали туђу вјеру, а посљедњих 80 година, били су у ропству и служили туђем народу.

СУТРА: Презир према идеалима предака

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "ШТО ОЦРНИ ОБРАЗ ПРЕД СВИЈЕТОМ": У Црној Гори била је снажна српска народна самосвест

20. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СЕРВИЛНОСТ ПРЕМА МОЋНИМА: Црногорци су се именовали по свом завичају

19. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ГОЛГОТА И ВАСКРС СРБА: Значење Крфа у нашој историји још није јасно препознато

18. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ЗАМУЋЕНА СЛИКА СРПСКОГ СЛОМА: Савезници су спречили Србију да сама себи помогне

17. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ТУЖНА САХРАНА ТОПОВСКИХ ЦЕВИ: Патријаршија је била неми сведок једног страдања

16. 03. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ПОВЛАЧЕЊЕ ИЛИ ПРОТИВУДАР: Војвода Мишић је остао усамљен у залагању за офанзиву

15. 03. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације