ЕНГЛЕСКИ АДМИРАЛ НА ДУНАВУ: Ернест Трубриџ провео је три године са српском војском

БУГАРСКА Прва армија, под командом генерала Климента Бојаџијева, са четири дивизије и одредом пуковника Стојкова, пет дана после напада савезника, мањим снагама је требало да наступа ка Неготину, а главним ка Нишу.

Фото Архива

Њен задатак био је да тимочким и нишавским правцем избије на линију Параћин - Ниш и усклади наступање са немачком Једанаестом армијом. Имала је 112.557 пушака и 422 артиљеријска оруђа.

Ван састава Групе армија Макензен налазила се бугарска Друга армија којој ће, међутим, у току операција, припасти важна улога. Она је, под командом генерала Георгија Тодорова, требало да наступањем према Бујановцу, Куманову и Градешкој планини продре ка Јужној Морави и Вардару. Тиме би пресекла одступницу српске војске и спречила њено спајање са савезницима, који су могли да стигну из Солуна. Када буде заузела Врање, Скопље и Качаник, уз помоћ четвртог противника Срба, одменутих Албанаца, Друга армија ће запечатити судбину Србије. У тренутку напада имала је 100.247 људи и 182 артиљеријска оруђа; у току операција број њених дивизија нарашће са три на шест.

КОНАЧНО, у нападу на Србију Ерих фон Фалкенхајн, начелник генералштаба немачке армије, није предвидео значајније учешће аустроугарских снага из Босне и Херцеговине, ван оних које су припале Групи армија Макензен. Тим снагама командовао је хрватски генерал Стјепан Саркотић, командант хрватске 42. "вражје" дивизије у походу на Србију из 1914, који је, после пораза, на месту поглавара и војног диктатора Босне и Херцеговине заменио Оскара фон Поћорека. У Макензеновом походу из 1915. Саркотићу је наређено само да ограниченим преласцима Дрине за себе везује српске снаге које би могле да учествују у одбрани од наступања Једанаесте и Треће армије.

Требало је да остане у дефанзиви чак и према Црној Гори, којом су се Централне силе у планирању похода мало бавиле; подразумевало се да ће и она поделити судбину Србије. Најбоље Саркотићеве јединице Фалкенхајн је дао Макензену. Остало му је, ипак, око 52.000 пушака и 148 мобилних топова.

ПОСЛЕ пораза офанзива из 1914, које су ишле преко Дрине, Фалкенхајн од напада из Босне и Херцеговине није много очекивао; тиме је одустао од потпуног опкољавања српске војске.

Маршал Аугуст фон Макензен, ипак, није потцењивао противника. У директивама за напад, српски војници и официри оцењивани су као високо мотивисани, добро обучени, физички отпорни, малим задовољни, у борби присебни и истрајни.

УПРКОС свим горким искуствима са савезницима, Срби су знали да су вишеструко јачем непријатељу могли да се супротставе само уз њихову помоћ; знало се, такође, да ће од одлучности савезника зависити и став Грчке и Румуније. Зато се и ратни план Србије морао заснивати на њиховој војној помоћи. Требало је издржати и сачувати снагу до доласка савезника. Када су спречени да нападну Бугарску, Срби су добили обећање да неће остати напуштени. Од њих ће бити тражено да издрже највише двадесет дана до доласка савезничке помоћи и да се побрину, пре свега, о северном фронту. Очекујући подршку са југа, Срби ће запоставити тај део ратишта.

У својој књизи о 1915. години, Живко Павловић је набрајао савезничке поруке које су њега и војводу Радомира Путника охрабриле да се, припремајући се за одбрану, ослоне на обећања из Петрограда, Лондона и Париза. Међу Русима није само кнез Трубецки показивао разумевање за положај и планове Срба. Павловић је у књизи пренео телеграме које је у Крагујевац, од 25. до 29. септембра 1915, слао српски војни изасланик у Петрограду, пуковник Бранислав Лонткијевић. Из њих се видело да су Србији помоћ обећавали сам цар Николај II, начелник штаба руске Врховне команде генерал Михаил Васиљевич Алексејев и председник руске владе Иван Логинович Горемикин. Они су тврдили да су и Русија и Француска имале разумевања чак и за српске планове напада на Бугарску и да су само чекале на одлуку Велике Британије.

ЖИВКО Павловић је, како смо видели, наишао на одлучан отпор руског војног аташеа, али је у својој књизи објавио и депеше Лонткијевича. Оне су се нашле и у мемоарском делу генерала Миливоја Ј. Николајевића, који је 1915. био пуковник и војни изасланик Србије у Лондону. Николајевић је покушавао да увери лорда Киченера у нужност брзе акције у Србији и Софији. Он је тврдио да су управо Британци и, нарочито, лорд Киченер, спречили превентивни напад на Бугарску и слање војне помоћи у Србију 1915. године.

Из Лондона су у Београд, међутим, уочи напада, стизала и обећања. Живко Павловић наводи како је још у марту 1915. у Србију допутовао ађутант британског краља Џорџа V, генерал Артур Пеџет, да би испитао могућност заједничког британског и српског напада на Аустро-Угарску. То је било управо оно о чему се, од новембра 1914. интензивно разговарало у Лондону и Паризу, и на чему су у том тренутку настојале српска Врховна команда и влада. Са српском Врховном командом, коју је представљао пуковник Живко Павловић, Пеџет је водио детаљне разговоре о могућностима продора преко Солуна, долине Неретве и Дунава.

Павловић је закључио: "После овога, ми смо имали разлога да се надамо у енглеску помоћ."

БРИТАНЦИ су, заиста, током марта, априла и маја 1915. пажљиво проучавали ток Дунава и могућности искрцавања на његовим обалама. Порукама из Лондона, које помиње Живко Павловић, требало би придодати и чињеницу да се у Београду, од фебруара 1915. године, налазила Британска поморска мисија, под командом адмирала Ернеста Трубриџа. Имала је око 50 артиљераца и инжињераца, али им је Врховна команда придодала чак 567 српских официра и војника. Задатак мисије био је да на Дунаву, топовима и минама, спречава пролазак немачке помоћи за Турску, нападнуту на Галипољу. Адмирал Трубриџ провео је три године са српском војском.

Адмирал Трубриџ био је лични пријатељ краља Џорџа V, али је у Београд стигао по казни. Он је, као командант средоземног поморског ескадрона, захваљујући нејасном наређењу првог лорда Адмиралитета, Винстона Черчила, пустио немачки бојни брод "Гебен" да се из Јадрана пробије ка Цариграду. Подразумевало се, ипак, да присуство тако високог официра у Београду мисији даје посебан значај.

СУТРА: Сrbija осуђена на пропаст

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

19. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

18. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФРОНТ СЕ ПРЕНОСИ НА ИСТОК: Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила повећао је стратешки значај Србије

15. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

14. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

13. 02. 2021. у 18:01

Фељтон

0 0

НЕСЛАГАЊА АНТАНТЕ И СРБИЈЕ: Пашићева влада је предложила превентивни напад на Бугарску

20. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације