ОБРУЧ СЕ ПОЛАКО ЗАТВАРАО: Српска влада почела је да шаље своје инте лектуалце у специјалне мисије у савезничке земље

НИКОЛА Пашић је већ у августу 1914. у Нишу, на изради српског и југословенског националног програма, окупио Јована Цвијића, Александра Белића, Слободана Јовановића, Љубомира Јовановића, Николу Стојановића и Мирка Латаса.

Никола Пашић и Анте Трумбић / Фото Архива

Они су уобличили владин циркулар од 4. септембра исте године, у коме су набројане земље које ће се ујединити са Србијом: Босна, Херцеговина, Војводина, Далмација, Хрватска, Истра и Словенија. Ту је предвиђена чак и могућност уједињења са Бугарском у федеративну државну организацију. Потом је, у току 1915. године, као у доба немачких ратова за ослобођење од Наполеонове Француске, српским интелектуалцима препуштено да замишљају и, уз владину подршку, проповедају југословенско уједињење.

Тада се, у избегличком Нишу, угасио живот Стојана Новаковића, али су Цвијић и Белић својим брошурама дали кључни допринос уобличавању југословенских ратних циљева Србије.

Нарочито је важна била улога Јована Цвијића и његових мапа будуће југословенске државе.

Потом је српска влада почела да шаље интелектуалце у мисије у земље Антанте; њихов главни циљ била је пропаганда српских ратних циљева и југословенских идеја.

ПОСЕБНО се пажљиво приступало удруживању хрватских и српских емиграната из Аустроугарске у Југословенски одбор. Договорен у српском посланству у Риму и у Фиренци новембра 1914, Југословенски одбор је основан крајем априла 1915. у Паризу, да би се 7. маја 1915. скрасио у Лондону. Његов председник био је Анте Трумбић, а најистакнутији чланови Франо Супило, Иван Мештровић, Хинко Хинковић, Никола Стојановић, Душан Васиљевић, Милан Сршкић, Нико Жупанич, Богумил Вошњак и други. Од почетка њиховог деловања у Лондону, била је видљива намера неких чланова да се одвоје од српске владе, упркос томе што је она финансирала његов рад и већину чланова.

У томе су их водили и подржавали утицајни британски интелектуалци, публициста Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, уредник за спољну политику у Тајмсу Хенри Викам Стид и археолог Артур Еванс. Упркос практичној подршци југословенском програму и ратним напорима Србије, али и чињеници да су Хрвати ратовали на страни Централних сила, Ситон-Вотсон, Стид и Еванс нису крили своју склоност католичким и, како су писали, "прозападним" Хрватима, насупрот "оријенталним" Србима; међу члановима Југословенског одбора, ту врсту предрасуда са њима је делио нарочито Франо Супило.

СИТОН-Вотсон је још октобра 1914, у једном меморандуму за Форин офис, тврдио да би било добро да се у будућој, југословенској држави, обезбеди превласт Хрвата над Србима; због тога су он и његови пријатељи журили да што пре поставе питање унутрашњег уређења будуће државе, у виду федерације или конфедерације аустроугарског типа. Тиме је требало ослабити већинске Србе и ојачати Хрвате и Словенце. Пашић је био сумњичав према њиховим везама са Супилом, Трумбићем и другим хрватским емигрантима. У исто време, Супилове посете Пашићу у Нишу и Сазонову у Петрограду, током зиме и пролећа 1915, увериле су га у то да српски председник владе само формално ради на стварању Југославије, а да суштински смера да створи Велику Србију, уз помоћ Русије и Италије, са којом ће поделити Далмацију. У то је веровао и Ситон-Вотсон. Супило је већ током лета 1915. почео да се одваја од Одбора и српске владе, да се залаже за дуалистичку, српско-хрватску Југославију са Хрватском све до Дрине, па и за самосталну Хрватску.

С једне стране налазила се хетерогена група интелектуалаца, бегунаца из Аустро-Угарске; с друге стране српска држава, краљ, влада и скупштина са, што је најважније, војском која је у рату постизала победе и трпела губитке, заједно са целим становништвом Србије.

ИПАК, Никола Пашић је основао и финансирао овај Одбор. По свему судећи, заиста је имао максимални, југословенски и минимални, српски програм, у чијем средишту се налазило, пре свега, ослобођење Босне и Херцеговине. Знао је, као и Супило, да ће сваки ратни циљ у одсудним тренуцима морати да се прилагођава стварним односима снага и непредвидивој ратној срећи.

Потписивање тајног Лондонског уговора 26. априла 1915, између Италије и сила Антанте, којим су овој, у замену за улазак у рат, поред осталог, обећане Истра, велики делови Далмације, са острвима, све до рта Планка, изазвало је огорчење Хрвата, убрзало стварање Југословенског одбора и појачало сумње Ситон-Вотсона и Супила. Према тачки 5. овог уговора, "Доњи Јадран", од рта Планка до реке Дрим у Албанији, са Сплитом, Шолтом, Брачем, Пељешцем, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем и Медовом, требало је да припадне Србији и Црној Гори.

ПАШИЋ се, међутим, свим силама борио да цела Далмација, као и Хрватска и Словенија, уђу у састав будуће југословенске државе. Британски званичници, наиме, за разлику од Ситон-Вотсона, Стида и Супила, нису хтели Југославију. Намеравали су да сачувају Аустро-Угарску и да од делова њених територија створе Велику Србију. У руским званичним круговима се, међутим, почетком 1915. већ разматрало разбијање Аустро-Угарске и стварање југословенске државе.

Србима се, у сваком случају, као и Италијанима, нешто морало понудити. Током 1915.

Југославија је изгледала као недостижна српска утопија. Да би добила Велику Србију, Пашићева влада је требало да пристане да се улазак Италије у рат плати делом Далмације, док би се пријатељство Румуније стекло Банатом. Бугарска је требало да добије део Македоније који се налазио у саставу Србије. Нарочито су Руси тражили да Македонија припадне Бугарима, не би ли их одбили од Цариграда, руског ратног циља; на западу, у Далмацији, Британци су нагињали Италијанима и Аустро-Угарској, у чијем саставу су хтели да задрже Хрватску и Словенију. Пашић је упорно тражио Југославију. Огорчено је понављао да је неморално да се преговори о српским и југословенским територијама воде без знања Србије, као и да се од лојалне и пожртвоване савезнице тражи да се одриче својих територија, не би ли се придобиле земље које су се све време цењкале и погађале.

Било је, међутим, већ касно. Антанта, уосталом, Бугарима није могла да понуди оно што су могле Централне силе. Већ у августу 1915. Бугарска је имала припремљен уговор са Немачком и Аустро-Угарском; биће потписан 6. септембра 1915. године. Обруч око Србије полако се затварао.

СУТРА: Неслагања Антанте и Србије

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПАШИЋ ОДБИЈА ТАЈНЕ НАГОДБЕ: Немци су преко емисара нудили Србији сепаратни мир

18. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

1 1

ПЛАНОВИ ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: Узајамно непријатељство начелника аустроугарског и немачког генералштаба помоћи ће прогоњеној српској војсци

17. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФРОНТ СЕ ПРЕНОСИ НА ИСТОК: Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила повећао је стратешки значај Србије

15. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

14. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

13. 02. 2021. у 18:01

Фељтон

2 6

ТРАЈНО КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ: Завети Србе учинили борбенијим у суочавању са искушењима

12. 02. 2021. у 17:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације