ФРОНТ СЕ ПРЕНОСИ НА ИСТОК: Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила повећао је стратешки значај Србије

НАЈВАЖНИЈЕ борбене операције 1915. пренеће се са запада на исток и југоисток Европе.

Фото Архива

У њима ће Антанта трпети узастопне поразе, док ће Централне силе ићи из победе у победу.

Окретање ка истоку било је последица неуспеха "Фон Шлифеновог плана", који је требало да Немцима омогући брз обрачун са Француском, да би се потом све снаге Централних сила могле употребити против Русије. Одлучујућа немачка офанзива заустављена је на Марни, првих дана септембра 1914. године. До 11. новембра пропао је нови покушај Немаца да, у маневру упамћеном као "трка ка мору", са севера обухвате и, у пробоју ка Паризу, заобиђу француске и британске трупе. Већ средином новембра 1914. јасно се видело да ће се на западу водити рововски рат, и да ће ту бити мало суштинских промена. У исто време, крајем августа и почетком септембра 1914, на Источном фронту, победе Немаца над Русима код Таненберга и на Мазурским језерима показале су да су ту још биле могуће велике победе, територијални добици и масовна заробљавања.

Међу стратезима Централних сила мишљења су, ипак, била подељена. Победници код Таненберга и Мазурских језера, генерали Паул фон Хинденбург и Ерик Лудендорф, тврдили су, наиме, да је рат требало добити на Источном фронту. У томе су имали подршку начелника аустроугарског генералштаба, генерала Конрада фон Хецендорфа. Он је доказивао да ће се победом над Русијом у исто време решити и српско питање и постићи победа на југоисточном фронту.

ЊЕГОВЕ армије су, међутим, на руском фронту, у Галицији, и у Србији, биле тако темељно потучене, да се, до марта 1915. и пада тврђаве Пшемисл у руске руке, Аустроугарска нашла на ивици колапса. До тог тренутка, изгубила је преко 2.000.000 војника; постојала је опасност да ће Руси, у продору кроз Галицију, стићи до Будимпеште.

Потреба да се спасава Аустроугарска присилиће начелника немачког генералштаба генерала Ерика фон Фалкенхајна да се окрене ка истоку. Он је, наиме, веровао да главни непријатељ Немачке није била Русија, него Велика Британија, и да ће рат бити одлучен на западу. Тврдио је и да је, од победе над Русима, важније било спајање са савезничким Османским царством, због чега је требало поразити Србију и придобити Бугарску.

Улазак Османског царства у рат на страни Централних сила, нападом Гебена и Бреслауа, немачких ратних бродова под турским заставама, на руске црноморске луке, додатно је повећао стратешки значај Србије. Било је само питање времена када ће Немачка пожелети да успостави непосредан додир са својом новом савезницом, да би могла да је, као и Аустроугарску, подржава и снабдева. У исто време, Османско царство спречавало је Британце и Французе да, преко Црног мора, снабдевају и помажу Русију.

ЗАТО ће се на пространим османским територијама отворити чак четири нова фронта: руско-турски на Кавказу (новембра 1914), британско-турски у Месопотамији (новембра 1914), британско-турски у Палестини и на Синају (јануара 1915), и британско-француско-турски у Дарданелима (фебруара 1915). О силини сукоба у Османском царству сведочи и чињеница да су се тамошње власти упустиле у геноцид над три народа: Јерменима, Грцима и Асирцима. У исто време, Турци ће у Првом светском рату имати огромне демографске губитке.

Коначно, џихад, који је цариградски Шеик ул Ислам 14. новембра 1914. објавио Британији, Русији, Француској, Србији и Црној Гори, значиће проширење сукоба на све земље у којима су живели муслимани, од Индије до Босне и Албаније. Од тада ће и Србија морати да рачуна на непријатељство већинског дела балканског муслиманског становништва, укључујући и Албанце, од којих ће толико тога зависити 1915. и 1916. године.

ОКРЕТАЊЕ Османског царства Централним силама усмерило је пажњу зараћених страна на Балкан. Ту се, све до 1916, одигравала најважнија дипломатска борба у Првом светском рату: требало је придобити за савезништво Грчку, Бугарску и Румунију. И Италију су амбиције водиле на Балкан, у Далмацију и Албанију. За силе Антанте, решавање бугарског и италијанског питања подразумевало је одрицање Србије од дела своје територије (у Македонији), и од југословенских ратних циљева (у Далмацији).

Слично Централним силама, и Антанта је имала своје "западњаке" и "источњаке". Почевши од средине новембра 1914. у Паризу и Лондону вођене су сличне расправе, у којима су супротстављена мишљења министара и војног врха. У Паризу су председник републике Рејмон Поенкаре, генерал Франше д'Епере, премијер Рене Вивијани и министар Аристид Бријан предлагали пружање одлучујуће помоћи Србији и заједнички напад на вишеструко ослабљену Аустроугарску. Са њеним сломом Немачка би, наиме, остала без свог главног ослонца. Устукнули су, међутим, пред одлучним отпором војске, предвођене свемоћним начелником Главног генералштаба, генералом Жозефом Жофром, који није хтео да слаби француске позиције на Западном фронту.

У ЛОНДОНУ, окретање југоистоку заговарали су чланови Ратног савета Дејвид Лојд Џорџ, Винстон Черчил, Артур Балфур, Морис Хенки. Министар Лојд Џорџ упорно је захтевао пружање помоћи Србији и напад на Аустроугарску. Први лорд Адмиралитета Винстон Черчил је тражио напад на Османско царство у Дарданелима. Тиме би се, како је он тврдио, Турци подстакли да се побуне против султана, отворили би се путеви снабдевања Русије, пружила помоћ Србији и подстакао улазак Грчке, Румуније, можда и Бугарске, у рат на страни Антанте.

И овде је, међутим, кључан био отпор највиших војних кругова, предвођених министром војним, фелдмаршалом лордом Хорацијем Хербертом Киченером.

Како се стање на фронтовима мењало, тако су делови британске војске и сам Киченер постајали склонији нападу на Турску. Преовладала је идеја искрцавања на Галипољу и заузимања Дарданела. И Русија је, у време битке са Турцима код Сарикамиша, крајем 1914. и почетком 1915, тражила од Савезника да нападну Османско царство.

САДА су, наиме, чак и традиционални савезници Османлија, Британци и Французи, заговарали поделу турских територија. Централне силе су подстицале џихад против Енглеза, Француза, Руса и Срба; имале су много разлога да очекују и подршку Ватикана. Антанта је, с друге стране, охрабривала национализме подређених народа: Арапа, Јермена, Срба, Хрвата, Чеха и других. Британци су хтели и турску нафту.

СУТРА: Планови за уништење Србије

Препоручујемо

Фељтон

0 0

НЕЖЕЉЕНА УЛОГА БЕОГРАДА: У јесен 1915. знало се да ће Србију напасти снаге три државе

14. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СВАЂЕ СА СОПСТВЕНОМ ИСТОРИЈОМ: Шта би се догодило да се Срби 1915. нису повукли, него предали?

13. 02. 2021. у 18:01

Фељтон

2 6

ТРАЈНО КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ: Завети Србе учинили борбенијим у суочавању са искушењима

12. 02. 2021. у 17:58

Фељтон

1 3

ЖИВЕЛА БЕСМРТНА СРБИЈА! Многи ратници страдали су са поузданим знањем да им је смрт залога слободе

11. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈЕДИНА БРИГА - СПАС СРБИЈЕ: Такова војска није могла бити побеђена

10. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

КОНАЧНО У СЛОБОДНОМ БЕОГРАДУ: Поплава цвећа, венаца, пешкира које дају у знак добродошлице

09. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације