БУГАРИ УБИЈАЛИ, А НЕМЦИ ПЉАЧКАЛИ: У Параћину истерали све становнике из њихових кућа, из страха да их неко од укућана не нападне

ПОЛАЗИМ рано у болничком аутомобилу 17. октобра за Прокупље. Време је врло лепо, али пут је страховит, тако да једва прелазимо 26 километара пута за два сата.

Фото Архива

Кад смо стигли у место, почињем одмах своју анкету. Прокупље је било један од центара бугарског терора.

Оно што ми причају, толико је грозно да то превазилази машту. Бијући жене по голом трбуху, они су хтели да их приморају да одају устанички покрет српских патриота. Вечерам врло добро и богато код једног угледног трговца, у друштву француских официра, међу којима се налази капетан Грипон из топографског сервиса. Полазим у 17.30, и два сата касније стижем у Ниш по лепој месечини.

Јутрос, 18. октобра, сам хтео да пођем у Нишку Бању, али сам морао да изменим свој план, пошто крећемо. Одлазим, дакле, у општину да се опростим с властима и да још саслушам два сведока. Један од њих је професор који, као и сви остали из његове струке, троши много речи да ништа не каже. После ручка полазимо.

МАЈОР Бора и ја седимо у једном заплењеном немачком аутомобилу који има "гуме" од дрвета и којим управљају два домаћа шофера, иако не знају свој занат. И тако, по изласку из Ниша, сударамо се са једном француском амбулантом. Срећом, нисмо ишли брзо. Мало после тога, почео је један низ кварења мотора, тако да смо напустили ово превозно средство да појашемо наше коње који су пролазили с ордонансима. Идемо до Топонице где вршимо своју анкету и где нас сељаци часте безбројним ракијама, гибаницама и погачом.

Ноћили смо на једној идеалној ливади, али нажалост пада киша.

Са пуковником Леовцем и др Протићем , 19. октобра, крећем за Алексинац колима, у која су упрегнута два коња Јаше Ненадовића, који је 1917. године био командант коморџијског логора у Којнари-Кремјану. Кад смо пролазили поред првог пука, стигао нас је један немачки авион који нас туче из митраљеза. У подне стижемо у Алексинац где се цело становништво налази на улици. Почињем одмах моју анкету у општини.

ЗАВРШИО сам посао у 17 сати и шетам се по вароши са Чика Ђоком, доктором и поручником Антоновићем из штаба коњичке дивизије. Оборили смо мноштво ракије и онда одлазимо у школу где је наш стан. За време вечере један немачки авион спустио је три бомбе које су убиле 15 жртава, међу њима и два војника. Цео свет је био бесан на наше авијатичаре који не долазе.

Одлазимо из Алексинца да будемо ближе положајима који се налазе на неколико километара од вароши. Немци држе важне положаје Делиграда и Буковик, који затварају моравску долину и око којих се већ водила жестока борба у Карађорђево време 1806. године.

Изгледа да Немци имају мало пешадије, али они су груписали артиљерију, а код нас се жели да се штеде људи. Маневрише се. Дринска дивизија долази слева, моравска здесна, и тако се надају да ће ухватити Немце у клешта из којих се неће моћи извући. Заустављамо се на вису Недичином хану и постављамо тамо свој логор у једној храстовој шумици. Право пред нама, на три километра, налази се Делиград. Цео дан се маневрише и топови пуцају, често гранате падају сасвим близу нас. Сељаци који су остали у земљи и који иду ка својим јединицама, непрестано дефилују. За месец дана, српска војска имаће опет 200.000 људи!

НЕМЦИ су нас 21. октобра задржали цео дан. Наредба је да се, уколико се више може, штеде животи и труди се да се маневрише на такав начин да губици буду колико је могуће минималнији. Али Немци имају доста артиљерије и пуцају цео дан. Ми ипак имамо губитака. Одлазим да видим борбу изблиза. Авиони и даље лете над нама. Данас после подне један авион, летећи врло ниско, гађао је из митраљеза наш логор, без штете по нас.

Немци су 22. октобра попустили и ми напредујемо. Одлазим у Мозгово на коњу да извршим анкету. Пре поласка, испитујем заробљенике. Сада кад се ствари за њих развијају рђаво, они су сви јагањци. Њима је доста рата, њихових сурових племића, њиховог Кајзера! Они ни из далека нису тако говорили 1914, 1915. и 1916. Кад их човек чује, немачки народ је најмирољубивији народ на свету.

Идући у Мозгово, наилазимо на немачке лешеве. Анкета даје исти резултат као и у свим селима: понашање Бугара било је страховито, а Немци су опљачкали оно што је остало. Требали смо да стигнемо дивизију у Делиграду, али нико не познаје пут.

САСВИМ умесно остајемо на коси брега, јер још има Немаца по шумама. Наш штаб је то искусио и био нападнут од једне немачке чете. С времена на време, над нама лети понеки авион од кога се чувамо под дрвећем. Најзад, преко брега дубоко изривеног гранатама, налазимо наш логор и приличан број заробљеника. Пут ка Ражњу је закрчен коморама и артиљеријом која настоји да маскира топове зеленилом. За непуна два сата, ми смо у варошици. Немци су побили доста света при одласку. У једном селу близу Делиграда убили су три особе и унаказили њихова тела. Сељаци су тражили да их сахране ми смо их срели успут.

Полазимо за Параћин и идемо путем који је дуг и закрчен као и јутрос. Немци су јутрос истерали из Параћина све становништво, под претњом да ће стрељати свакога кога нађу на улици. Они се боје да их становништво не нападне и хоће да пљачкају мирно и несметано.

Цео овај свет, заједно са сеоским становницима, налази се на друму и поздравља нас. Како је то лепо долазити као ослободилац!

ГУРАМО на два километра од Параћина. Немци бомбардују варош и њену околину, док наши топови који су поред нас, одговарају. Коњица је већ у вароши. Посматрам борбу поред једне куће чувара друма, коју су Немци, као на целој линији, претворили у фортицу.

Логорујемо поред ње под дрвећем. Цело вече канонада се продужава и чују се митраљези једне и друге пешадије. Наша напредује. У Параћину има неколико пожара. Видећу сутра шта су Немци учинили. Јутрос, они су разорили железничку пругу. Вандали!

Мајору Бори помагао сам 25. октобра да испитује заробљенике. Они кажу да је војницима досадио рат и знају да је Немачка изгубљена. Одлазимо затим у Параћин, где тражим да прибавим доказе. Немци су бомбардовали јуче целог дана ову варош без икакве стратегијске потребе. Она је много оштећена. Нарочито су гађали цркву и њену околину.

Ручамо код председника општине, који је морао евакуисати становнике из вароши, али који је сам храбро остао за време бомбардовања. Док ручамо, немачки авиони који су нас већ јутрос бомбардовали, опет нас бомбардују са 30 бомби: немачка култура! Око 17 сати полазимо за Ћуприју, где стижемо после једног сата. Сутра ћемо ићи у Свилајнац.

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ПРЕГОРЕЛИ ОД ЖАЛОСТИ: Народ је задовољан што је коначно дочекао слободу, али несрећа је била сувише дуга и велика

07. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

2 9

ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује

06. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

РУЧАК ИСПРЕД БУГАРСКИХ ЛИНИЈА: Циганска виолина одржава морал војске на фронту

05. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СКРОМНОСТ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Степа је презирао почасти, живот је посветио својој земљи

04. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

СРБИЈА ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ ПОДВИГА: Сви су знали за велике војсковође - Путника, Бојовића, Мишића и Степановћа

03. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 5

АЛЕКСАНДАР ДОСТОЈАН ОЦА ПЕТРА: Млади суверен храбро је бреме узео на себе и до краја није клонуо

02. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације