КОРМИЛАРИО У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА: Патријарх је, истински, свакодневно патио због Косова и Метохије

КАДА је, 23. јануара 2010. године у Саборном Светоархангелском храму у Београду примио патријаршијске инсигније - жезал, панагију и белу пану, патријарх Иринеј, у емотивној приступној беседи готово је пророчки предвидео пут којим ће водити и провести Српску православну цркву.

Устоличење у Пећкој патријаршији

До краја његовог овоземаљског живота на трону Светога Саве, кормилариће српском црквом између сциле и харибде. И, само је он, водећи је мудро и храбро, могао да проведе неокрзнут српски брод који су, одасвуд, вребале скривене стене.

- Свестан сам тежине и одговорности ове почасти. Почаст тражи жртву. А, да ли смо способни за жртву? Треба да будемо способни. Знајући какав пут предстоји, не само мени, него и нашој Цркви, позивам браћу архијереје да носимо крст. Наш крст је веома тежак. Зато нас Господ позива да ујединимо снаге и да крст заједнички носимо, јер, благодет је једна у нама. И Црква је једна и зато морамо бити и у животу своме, једни, између себе.

ГОВОРИО је он, тако тих и смирен, а чинило се да речи звоне. Да пробуде две године ужасне тишине која се слегла на самопроглашено независно Косово.

- Имамо много задатака. Један од првих и најсветијих је да, као Црква, сачувамо наше мученичко Косово. Да помогнемо нашој држави да га одбрани од оних који хоће да га приграбе. И Црква ту мора помоћи, не жалећи труда, а, ако треба, чак и страдања. Имамо и других обавеза. Једна од најсветијих је да наш расељени народ, а има нас на свим континентима, сјединимо и очувамо. То је био исконски задатак Цркве која је у свим временима била уз свој народ, крепила га, снажила, помагала га и помогла да опстане и да се очува.

Још се ни зелено мастило није осушило на патријарховим првим потписима, а он и Црква, управо на Косову и Метохији, суочили су се са проблемима. Не са Албанцима, већ са сопственим, унутрашњим проблемима: са побуном тадашњег епископа рашко-призренског, Артемија, који је видео свој пут из беспућа нове косовске збиље. Немиле сцене на улазу у порту манастира Грачаница потресле су српску јавност и отвориле још једну рану - истину о поделама које ће се вући свих ових година као планинске магле измичући сунцу.

ДОК се бистрила позадина ових, за Цркву непримерених слика и порука, а у Пећкој патријаршији започеле припреме за свечано увођење Иринеја у трон српских патријараха, у Скопљу је на захтев македонске цркве, отцепљене од СПЦ, ухапшен владика Јован (Вранишковски). Ухапшен је са делом свештенства и монаштва који је остао веран Патријаршији у Београду.

Са овим бременом патријарх је ушао у другу годину столовања на челу српске цркве, а већ почетком лета 2011. такозвано независно Косово тражило је од Комитета Унеска за заштиту културне баштине да се српске светиње: Грачаница, Богородица Љевишка, Високи Дечани и Пећка патријаршија врате Косову, као његово "средњовековно добро".

- На Косову и Метохији српски народ доживљава ужасну трагедију и понижење какво ни под Турцима није доживљавао - завапио је патријарх. - Узимају нам оно што је најсветије. Узимају нам светиње са којима је народ живео. За које је крв проливао. Данас му то неко отима и дарује другима. Страшна трагедија. И, ми, не смемо равнодушно да гледамо то страдање нашег народа и отимање светиња наших. Косово и његове светиње наша су света земља. Наш Јерусалим. А, ми, ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово. Србија без светиња косовских и Косова, није Србија. Него, као што је тело лишено душе, тако је Србија лишена Косова. Без душе, без ума и без срца. Нажалост, остали смо без историјских пријатеља, земаља у које смо се надали. Сада су многи показали право лице.

ЗАПИТАО се шта нам остаје, и одговорио:

- Да се уздамо у Бога. Наша снага је била, а и јесте, у јединству духа и вредности на којима смо градили нашу историју и културу. Ако не будемо свесни тога, свесни себе и својих вредности и онога што треба да чувамо, онда смо помоћници другима да учине што желе. Искушење јесте велико, али нада није изгубљена.

Једанаест дана трајала је драма у Паризу, у средишту Унеска. Отимање српских светиња и покушај затирања нашег идентитета спречено је понајвише захваљујући угледу и упорности професора Дарка Танасковића, представника Србије у светској организацији. Близак патријарху Иринеју, он је касније посведочио са каквим је болом српски првојерарх пролазио тих дана и слутио да га чекају још многи изазови.

И, био је у праву.

- Патријарх је, истински, свакодневно патио због Косова и Метохије. Испољавао је очинску бригу за страдални српски народ и чинио све што је било у његовој моћи да му помогне у опстајању, како косовска метафизика не би опстала без физичког упоришта. Увек је истицао да су Косово и Метохија најтежа и најболнија српска рана. Године службе у Призрену сматрао је најдрагоценијим периодом свог истовремено духовног и националног стасавања, кад је дубински упио свест о незаменљивој вертикали косовске димензије српског народног бића.

НАЧИНУ његовог пастирског и друштвеног деловања, поред урођене људске благости, скромности и ненаметљивости, својствено му је било настојање да се, у временима разних екстремизама, избегну све крајности и да се, без компромиса у погледу оданости темељним начелима Христовог учења и виталним интересима српског народа и свих грађана Србије у трагању за најбољим могућим решењима, вазда испољавају разумевање савремене реалности и отвореност за договор о свему о чему се са људима може и мора договарати. Био је убеђени човек дијалога, који се, као толики други, није у њега само декларативно и лицемерно заклињао, већ га истрајно водио са свима који су за дијалог били расположени и истински спремни.

Наредне године донеће патријарху нове невоље. Оптужиће га за екуменизам. За шуровање са влашћу, такође, да је заборавио патријарха Павла... Ове, сасвим неутемељене оптужбе, међутим, потиснуће велике јубилеје српске цркве и њеног народа, који ће бити обележени током Иринејевог столовања на трону српских патријараха.

СУТРА: ЉУБАВ ЛЕК ЗА СВЕ РАНЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

СУДБОНОСНИ ДАНИ НАШЕГ НАРОДА: Живот је посветио саборности нашег народа, да не заборави своје корене

27. 11. 2020. у 18:00

Друштво

0 2

ПРИЧЕ О СЕДОЈ КОСИ, ПАВЛУ И ГРАЧАНИЦИ: Три детаља о животу патријарха Иринеја које смо заборавили (ФОТО)

20. 11. 2020. у 22:18

Друштво

0 0

СВОМ СНАГОМ ЈЕ ОЖИВЉАВАО ВЕРУ У НАРОДУ: Отац Зоран Филиповић: Ја сам човек кога је патријарх подигао од малих ногу

21. 11. 2020. у 08:00

Друштво

0 0

СМРТ ПАТРИЈАРХА - МУДРИ ПАСТИР У ВУЧЈЕ ВРЕМЕ: Отишао је тихи човек Јеванђеља

21. 11. 2020. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације