ОПРАВДАЊЕ ЗА ПОЛИТИЧКУ ДОКТРИНУ: Медијска “нацификација” српског народа (15)

ДУГИ талас написа западних медија односио се на тобожњу систематску, организовану мрежу конц-логора, као "бруталног инструмента етничког чишћења које се спроводи под покровитељством Срба".

Фото архива

Карактеристичан напис освануо је у "Њујорк тајмсу", поносу америчког поимања новинарства: "Председник Клинтон наследио је много проблема али ниједан није бруталнији од овог: 70.000 Босанаца који су присиљени да буду у 135 српских концентрационих логора. Српски официри су обећали пре пет месеци да ће затворити логоре и пустити заточенике. Нису. Затвореници су убијани, остали пате горко од оштрих зимских ветрова, мањка, ионако ограничених, оброка хране и мучења!"

Поред тога, у поменутом чланку се импутира и да се логори налазе и "преко границе" - у Србији и Хрватској. Као непристрасни "крунски сведок" узима се "извор" који је све само не објективан - US Inteligence, дакле нека од организација које потпадају под обавештајну заједницу САД. Наводи се да је извештај неименоване обавештајне агенције навео бројку од 170 логора, од којих су, дакако, 135 под управом Срба, и то у Босни и, како смо напоменули, и у самој Србији. "Њујорк тајмс", тим чланком, снажно се залагао за "међународни приступ логорима и спасавање преживелих".

МЕЂУНАРОДНА димензија је веома важна јер је требало оправдати политичку доктрину "хуманитарног интервенционизма" коју су промовисали многи интернационално повезани кругови о којима ће бити више речи у наредним поглављима.

Наравно, поставља се питање како је новинару, макар он био и спољнополитички дописник "Њујорк тајмса", дозвољено да види нешто што је по дефиницији рада тајних служби означено одређеним степеном поверљивости. Осим ако и новинар није од посебног поверења?

Како произлази из претходних примера, након одређених британских медија, у "откривању" српских "логора смрти" експресно су реаговали поједини медији САД, Турске, Холандије итд. Томе се придружују и други медији Европе и света: "...Наш колега је разговарао с људима који су успели да побегну из ужасних српских концентрационих логора (не наводи се како им је то успело). Оно што су тамо видели и доживели, ужасно је. Степен дивљаштва који су достигли појединци који себе називају борцима, превазилази све границе изопачености; они који су преживели говоре о људима који су живи спаљивани (историјска реминисценција инквизиције), о силовању жена, о батињању од којих човек губи разум, о кастрирању мушкараца, па чак и о присиљавању на канибализам."

ПРЕД крај 1992. и почетком 1993. године, такође у време одмора, односно божићних и новогодишњих празника у хришћанском свету, настало је право "такмичење" ко ће измислити грозоморнију причу и пласирати је као тачну информацију.

Сличне сторије донеле су светску славу немачкој новинарки Александри Штиглмајер која је своје "ексклузивне" текстове објављивала у угледним листовима као што су "Штерн", "Дојче алгемајне зонтагс блат", циришки "Велтвохе".

Марта 1993. године Борислав Херак, припадник Војске Срба из Босне, осуђен је због недела које је названо "масовно силовање", а његов саборац Сретко Дамјановић за наводно убиство браће Асима и Касима Блекића ("сведок" тог убиства био је управо првооптужени Херак). Случај је завредео огромну пажњу светских медија и био је као наручен да буде у функцији "доказа српске бестијалности".

ФРАНЦУСКИ интернационални радио (РФИ) јављао је, из Сарајева, 16. марта 1993. године:

"У току је четврти дан овог суђења, првог те врсте у Босни и Херцеговини од завршетка Другог светског рата. После три дана Хераковог казивања и до најситнијих детаља описивања злочина које је, по властитом признању учинио, уз осећај мучнине и гађење у стомаку, стално лебди питање: зашто? ... Суд ће одрезати казну. Али, одговор на питање 'зашто' морат ће дати неко други, социолози и психолози прије свих. За Херака, рат је очигледно био начин и прилика да први пут дође до жене, до вискија и скупих цигара, до идентификације са неким, само њему знаним идолом."

Прича о "масовним силовањима" муслиманских жена од стране "бесомучне солдатеске босанских Срба" потекла је нешто раније: на насловној, ударној, страни "Њујорк тајмса", 27. новембра 1992, објављена је сензационална сторија о "признању" Борислава Херака, заробљеног припадника војске босанских Срба да је са, такође заробљеним, Сретком Дамјановићем починио злочине. Аутор текста био је Џон Фишер Бернс, један од "медијских хероја Сарајева".

РЕЧ је о још једном из плејаде англоамеричких новинара, названог по месту рођења "Шериф из Нотингема". Као и његов "друг по перу" Рој Гатман, добитник је Пулицерове награде за новинарство 1993. године.

Бернсова story била је сигнал да се у делу медија Запада отпочне широка кампања о масовном силовању као "стратешком оружју војске босанских Срба". Почиње невероватна лицитација бројем силованих муслиманки:

- 20.000 ("Њујорк тајмс", 9. јануар 1993);

- 33. 000 ("Џумхури ислами", јануар 1994);

- 50.000 ("Вашингтон пост", 13. јануар 1993);

Безброј жена и девојака ("Тагесцајтунг", 7. децембар 1992).

МЕДИЈСКЕ приче, осим што су се бавиле размерама "масовних силовања", дакле бројем и географском распрострањеношћу обешчашћених муслиманки, имале су и своју "личну димензију", где су се "анализирале судбине силованих" како би се реципијенти (читаоци, слушаоци, гледаоци) нашли што више изложени психолошким ефектима идентификације и код њих изазвала, за политичку димензију "случаја", преко потребна емпатија.

Најгрозоморније приче пласиране су на такав начин да то чак превазилази и морбидну машту појединих холивудских продуцената и режисера. Ево примера: "'За једну босанску жену је речено да је умрла након што су покушали да је натерају да роди пса... Доктори из српских концентрационих логора копирају методе нацистичког ратног монструма Јозефа Менгелеа', тврди посланик у немачком парламенту по имену Штефан Шварц."

У ЦИЉУ истраживања масовних навода о масовним силовањима у добром делу медија Запада, "међународна заједница" основала је истраживачку мисију како би се, како је наведено, утврдиле чињенице и истина.

Ту мисију предводила је Дејм Ен Ворбартон, али тек након што је много снажније име на политичкој мапи Европе и бивши истински заточеник у конц-логору Симон Веј, представник Владе Француске, поднела оставку јер није била задовољна начином и техникама како се истраживање спроводи. Мадам Ворбартон је некада радила у Секретаријату НАТО, и то баш у раној фази његовог постојања. Такође је радила и за банкарску групацију "Браћа Лазар". Након добро положених испита у тим значајним институцијама, била су јој отворена врата дипломатије.

Постала је 1976. прва жена амбасадор у историји Велике Британије, и то у Данској, можда и стога што се и данска краљица Маргарета школовала на "Луси Кавендиш колеџу" Универзитета Кембриџ, на коме је председник својевремено била управо Дејм Ен Ворбартон.

СУТРА: НАЈВЕЋА новинарска патка

Препоручујемо

Фељтон

2 3

БОЛЕСНЕ УМОТВОРИНЕ МЕДИЈА: Медијска “нацификација” српског народа (6)

23. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 1

ДОБРИ И ЛОШИ МОМЦИ НА ДЕЛУ: Медијска “нацификација” српског народа (5)

22. 10. 2020. у 05:00

Фељтон

0 1

ОБМАЊИВАЊЕ УЗ ПОМОЋ ЕКСПЕРАТА: Медијска “нацификација” српског народа (4)

21. 10. 2020. у 19:48

Друштво

2 8

ХРВАТИ ОБРУКАЛИ ТИТА У ВАШИНГТОНУ: Титова посета Ричарду Никсону и врела загребачка политичка јесен

24. 10. 2020. у 07:00

Друштво

0 4

СТВАРАЊЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ БУДУЋНОСТИ: Како је хрватско руководство уз Титову помоћ изнудило промене које ће разградити Југославију

22. 10. 2020. у 07:00

Друштво

0 5

"БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО" ПОРОЂАЈНА МАНА: Хронологија настанка шовинистичког масовног покрета у Хрватској

21. 10. 2020. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације