ЖЕНИДБА СРПКИЊОМ У ПАРТИЗАНИМА: Крајем августа 1942. године усташе су у породичној кући ухапсиле Мешу

ДРУГИ део дипломског испита - из српскохрватског језика са старословенским - полагао је 12. марта 1934. године, од 8.30 до 12.30 код Александра Белића, Бранка Милетића и Стјепана Куљбакина. На писменом испиту ("Реченица и конгрегација у њој") добио је шестицу. Белић је био кратак у своме суду: "Углавном, одговорио је на питање - шест."

Достојанство - Меша Селимовић / Фото - документација "Новости"

Мехмед Соколовић дипломирао је у мартовском року 1934. године српскохрватски језик, југословенску књижевност, чешки језик, народну историју и руски језик.

Враћа се у Тузлу, варош коју је веома волео и у којој је са радошћу проводио ферије - дружећи се са пријатељима који су студирали у Београду и Загребу, играјући фудбал, организујући приредбе, а посебно је активан у Радничком спортском друштву Слобода, као фудбалер.

ОДЛУКОМ министра просвете Краљевине Југославије постављен је 9. априла 1935. године за наставника Грађанске школе трговачког смера у Тузли. Предаје рачун, хигијену, краснопис и цртање, а потом српскохрватски језик.

Због нарушеног здравља ослобођен је служења војске.

У јесен 1936. године премештен је на рад у тузланску Гимназију, где предаје српскохрватски језик и хигијену у трећем, петом и шестом разреду.

Те, 1936. године умире Алија Селимовић, "у пуној снази од апоплексије", у 54. години.

У ГИМНАЗИЈИ Меша среће Десанку Ђорђић, "званичног дневничара среског начелства", која је хонорарно предавала гимнастику. Врсна гимнастичарка, предњак у Соколцу, Деса је потицала из угледне српске тузланске породице. Брат Перо је био први Тузлак који је студирао теологију, у Кијеву чак. И Меша ће бити један од виђенијих чланова Сокола. Као члан управе Соколске жупе у Тузли, у првом броју "Весника соколске жупе", објавиће чланак "Морална обнова народа": "... Тако је Соколство прожело читав живот, постајући вођа, саветник и ослонац у животној борби..."

Управа Бехрамбегове медресе у Тузли дозвољава му да, поред своје редовне дужности у Гимназији, држи хонорарне часове у медреси.

Држи часове, игра фудбал, вежба у Соколцу, пише приче. Брат Теуфик (кога су после Другог светског рата звали Буђони) - пише песме.

У јануару 1939. године директор је, уочи полагања професорског испита, Меши Селимовићу издао уверење у коме каже "да је за све време службовања предавао своје предмете и изводио ђаке у екскурзије; да има моралних и физичких особина које су за наставнички позив неопходне и да испуњава све услове који се траже за државног чиновника".

Професорски испит положио је 14. маја 1939. године.

ХТЕО је да озваничи своју везу са Десом Ђорђић. Породица се, међутим, противила. Али не зато што је Српкиња, већ зато што је гимнастичарка.

У тузланској Гимназији Меша ће провести петнаест година - осам као ђак, седам као професор.

Његово присуство у Тузли се "осетило снажно", нарочито с обзиром на његов утицај на интелектуалну омладину града. Други светски рат је, како је сам записао, дочекао "изгубљен, депримиран створеним стањем у Југославији и свијету". У Среском начелству у Тузли био је уписан као присталица комуниста, са којима се интензивно дружио, иако није јавно учествовао у манифестацијама рудара и градске сиротиње.

Ево Мешиног исказа датог у јесен 1949. године, а који се односи на време уочи самог почетка рата: "... Али стварни преокрет извршио је у мени напад Њемачке на нашу земљу, када сам осјетио да је одвратно бити антифашиста само теоретски. Ставио сам се Партији на расположење и од августа 1941. године преко партијске везе (Људмиле Панџо) коју је одредио МК у Тузли, ја радим по директиви Партије. Задатке сам добијао од другарице Љ. Панџо, а када је она ухапшена, мислим крајем 1941, од члана МК Тузла, Мустафе Виловића (сада конзула ФНРЈ у Цариграду)..."

Брат Теуфик већ је отишао у партизане.

А ОНДА је уследило хапшење Мешино. Меша је то хапшење у изјави партијској комисији педесетих година овако објаснио: "Крајем августа 1942. године дошла је у околину Тузле једна десетина IV источнобосанске бригаде са задатком да мобилише раднике за одлазак у партизане. Партизан-водник те десетине, Андрија Крушковски, побјегао је од другова и, предавши се усташама, испричао је све што је знао. Домобрани су опколили десетину, али је већина другова успјела да побјегне, а ухваћена су двојица. Према невезаном и непрецизном причању Крушковскога - о везама десетине са Тузлом (Крушковски је био контузован у главу и имао је слабо памћење), почело је хапшење у Хусину, Креки и Тузли. Тим поводом извршен је претрес и у мојој кући, у којој је до те ноћи становао илегалац Мухамед Садиковић Шкраб, секретар МК Тузла. Приликом претреса усташе су нашле неколико летака упућених рударима Креке, заправо - нашао их је један жандарм вративши се сам у собу, у којој је претрес већ био извршен. Ми смо искористили ту чињеницу и рекли смо (инсистирајући на томе цијело вријеме) да је летке жандарм подметнуо. Тада смо ухапшени ја, мој средњи брат и најмлађа сестра. Све троје смо везани у ланце (били смо везани 42 дана) и стављени у самице полицијског затвора. Послије 42 дана пребачени смо са цијелом похапшеном групом (око 40 другова) у судски затвор, у коме смо остали 80 дана.

У ЗАТВОРУ нисмо бијени, само су нас у прво вријеме мучили глађу и жеђу. На испитивањима смо све одрицали. На нашем ослобођењу много се ангажовала тузланска партијска организација, која је организовала неколико депутација грађана које су тражиле да се пустимо на слободу. Кад смо стављени под пријеки суд Партија је успјела да издејствује код тадашњег државног тужиоца Рате Делетиша (сада секретара Министарства рада НР БиХ) да пошаље у Загреб мишљење да се пустимо испод суђења из недостатка доказа."

"Послије 120 дана затвора углавном цијела је група пуштена. Пред усташким исљедним властима и пред истражним судијом држао сам се добро, ништа нисам признавао, нисам поменуо ничије име, нисам се ничим понизио, ни прљао."

ОМЕР Глухић, уочи рата учитељ у Растошници, селу на падини Мајевице, код кога је Меша често долазио о викенду, и са којим је често време проводио на Спречи, учествовао је као комуниста у спасавању похапшених присталица Народноослободилачког покрета и партизана. Глухић је Мешу по изласку из затвора послао у Кладањ, а када је формирана злогласна Ханџар дивизија, договорено је да са још неколико муслимана и Мехмед Селимовић иде у шуму, у Мајевицу, у партизанску бригаду.

Примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије. У мају 1943. године отишао је на ослобођену територију. Постављен је за члана Агитпропа Обласног комитета КПЈ за источну Босну. У партизанима се оженио са Десом Ђорђић.

Препоручујемо

Фељтон

0 0

УВЕРТИРА И ПРИПРЕМЕ ЗА "ДЕРВИША": Као да је раније књиге писао с извесном дозом страха од потпуног отварања

23. 07. 2020. у 21:34

Фељтон

0 0

ЧОВЕК који није узалуд живео

22. 07. 2020. у 21:35

Фељтон

0 1

И KOД усташа писао да је Србин

21. 07. 2020. у 20:39 >> 19:43

Фељтон

0 2

У БОСНИ НИШТА НИЈЕ ПРОШЛО: Меша је добро разумевао идентитетску драму босанских муслимана

20. 07. 2020. у 19:21

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације