ПРВЕ ПРИЧЕ О ПОРЕКЛУ ПОРОДИЦЕ: Прогонила га је прича родитеља да су његови прапреци прешли у ислам да би сачували иметак

ЈУНАК ове приче родио се једног тмурног дана у последњој недељи априла 1910. године. Падала је досадна пролетња киша, а потоци са падина овог рударског насеља носили су прљавштину и угинулу живину.

Фото Документација "Новости"

Паши и Алији Селимовић, управо тада, 26. априла, родио се син Мехмед, потоње Меша, писац који ће тек у позним годинама доживети почасти и славу. Био је виши од остале деце - за главу. Одрашће у тузланској махали, и ту ће чути и прве приче о своме пореклу и оне ће се дубоко урезати у његово памћење. Сам ће ту своју муку о пореклу записати и јавно саопштити:

ДЕЦА су расла окружена љубављу мајке Паше. Била су везана за мајку, а и међусобно су се пазила. Његови другови из младих дана били су, пре свих, Дејан Вујасиновић (касније свештеник) и Раде Поповић... Била је то, углавном тузланска сиротиња.
Мешини савременици се сећају: читао је много, одувек. Наравно, најпре Андерсенове бајке, потом Змај-Јовине песме, романе Карла Маја, Дикенса, а онда Достојевског, који га је опчинио и којем ће се враћати и у позним годинама. Пише прву приповетку попут "Први пут с оцем на јутрење" Лазе Лазаревића. Сестра Сафија му је рекла да је "то случај с оцем" њиховим, који је на меницу изгубио цео иметак и пропао.
У ЧЕТВРТОМ разреду тузланске Гимназије издавао је школски лист "Првијенче" и у њему је објавио своју прву причу. Свирао је гитару, играо фудбал, пливао. У школи је освајао већину награда за писмене саставе. Дружио се, такорећи, искључиво са Србима. Једноставно, прогонила га је прича коју је у кући својих родитеља чуо: да су његови прапреци прешли у ислам да би сачували иметак... Сматрао је да ће се на тај начин вратити својим етничким коренима.
Велику матуру положио је школске 1928/1929. Била је то последња генерација тузланске Гимназије која је на крају школовања добила штитове, као знак зрелости. Било их је свега четрнаест на матури: српско-хрватски испитивао је Мухарем Зубчевић, историју и географију Радован Јовановић, а математику Јован Бијелић.
Између студија у Загребу и Београду, определио се, без двоумљења, за Београд.
У ЈЕСЕН 1929. године уписао се на Правни факултет. Те школске године положио је црквено право (6), дипломатску и политичку историју Срба, Хрвата и Словенаца (код Гргура Јакшића - 5), историју словенских права (6), римско приватно право (6), теоријску и народну економију (6), енциклопедију права (4), римско облигационо право (3) и историју права Јужних Словена (4).
Права га, очито, нису одушевљавала. Почетком наредне школске године, 21. новембра 1930, пише молбу ректору Београдског универзитета да му дозволи прелаз са Правног на Филозофски факултет и то из ових разлога:
"Место да се, према способностима и жељи, упишем на Филозофски факултет, уписао сам се на Правни још прошле године, само зато што нисам могао да се издржавам стално у Београду, и што према томе нисам могао редовно да посећујем предавања на Филозофском факултету.
Сад сам добио место у Дому Беогр. Гајрета и имам могућност да се посветим дисциплини за коју осећам вољу и љубав, па молим Господина Ректора да ми дозволи прелаз..."
РЕКТОР Владимир Ћоровић одобрио је прелаз већ 25. новембра. Деканат Филозофског факултета признао му је део положених испита - два семестра, мада је молилац тражио "макар један". У пролеће 1931. године полаже три предмета: латински, историју и чешки језик. Испитивали су га Радован Кошутић, Веселин Чајкановић и Павле Стевановић.
Наредне школске године (1931/1932) Мехмед Селимовић полагаће тринаест испита: код Павла Поповића историју југословенске књижевности, средњи век (3), историју југословенске књижевности код Павла Стевановића (2), историју словеначке књижевности код Уроша Џонића (1), историју српско-хрватског језика и староштокавски дијалекат код Александра Белића (2), морфологију словенских језика код Стјепана Куљбакина (2), увод у науку о језику код Бранка Милетића (2), експерименталну психологију и педагошку психологију код Боривоја Стевановића (1).
НА СТУДИЈАМА су Мехмеда Соколовића пријатељи из Херцеговине прозвали Меша и то име задржаће све до смрти. У фудбалском клубу БУСК (Београдски универзитетски спортски клуб) био је један од виђенијих фудбалера - стасит момак, префињен техничар, био је омиљен међу студентимаа. У Далматинској 37, где се налазио Дом београдског Гајрета "Осман Ђикић", Меша ће положити и преостале испите, међу којима и историју новије филозофије код Драгише Ђурића.
Први део дипломског испита из југословенске књижевности полагао је 16. јуна 1933. године пред комисијом: Павле Поповић, Веселин Чајкановић и Павле Стевановић. Тема писменог задатка била је "Јован Јовановић Змај и Ђура Јакшић као лиричари". Добио је осмицу. Павле Стевановић је на крају задатка забележио:
"Врло добро написано и врло добро вођена паралела. Има претераности у закључцима, али кандидат сам увиђа и констатује те претераности." Павле Поповић је био оштрији у запажању: "Претерује у "прављењу стила", фраза..."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације