БОГ ЈЕ ОПОМИЊАО РУШИТЕЉЕ: Нећемо рушити капелу, рекли су, као један, радници
У НАСТАВКУ фељтона "Разарање ловћенских светиња", који је објављен 2012. у подгоричком дневном листу Дан, Јован Б. Маркуш пише:
"Послије скоро шест година од почетка судског процеса, четири године од разарања Цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, две године од свечаног отварања Мештровићевог маузолеја и годину дана од подношења жалбе Врховном суду СР Црне Горе, дана 30. децембра 1976. године донио је пресуду без права жалбе, која је књазу Михаилу достављена 24. јануара 1977. године у којој пише само сљедеће:
Одбија се жалба тужиоца као неоснована и потврђује пресуда Окружног суда у Титограду П бр. 465/71 од 29. октобра 1973. године.
Пресуда је донијета у вијећу састављеном од судија Марковић Марка, као предсједника вијећа, Мила Бојовића и Радована Ђукановића, као чланова вијећа."
У ВРЕМЕ када је принц Михаило Петровић поднео тужбу Окружном суду у Титограду - 28. октобра 1971. године - Уставни суд Црне Горе већ је приводио крају формално одлучивање у поступку поводом тужбе Митрополије црногорско-приморске. На седници одржаној раније, 11. новембра 1970. године, суд је "нашао да нема основа за покретање поступка за оцјену уставности и законитости Одлуке Владе Народне Републике Црне Горе и Одлуке Скупштине општине Цетиње о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића".
У најкраћем: решено је да Митрополија црногорско-приморска није овлашћени предлагач и да Његошева капела на Ловћену није храм него надгробни споменик, а истовремено споменик културе. Врхунац "правне" аргументације изнете у овом решењу садржан је у (немушто формулисаној) констатацији да чувена одлука из 1952. године "није објављена нити је достављена Суду на увид процесне претпоставке за оцјену њене уставности и оцјену, па је Суд стао на становиште да не постоје процесне претпоставке за оцјену њене уставности и законитости". Истовремено, све оно што је рађено од 1952. године до доношења овог решења заснивало се баш на тој непостојећој одлуци. На основу ње је и Скупштина општине Цетиње 9. септембра 1968. године донела одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Језерском врху, због чега је 7. јула 1969. године формиран и одбор који ће о томе бринути.
НАВЕДЕНО је и да је капела "стављена рјешењем Завода за заштиту споменика културе НРЦГ број 01-770/3 од 7. јула 1961. године под заштиту закона као споменик културе и уведена у регистар споменика културе", те да је исти Завод "рјешењем број 02-197/2 од 28. фебруара 1969. године дао одобрење Општини Цетиње да се Његошева капела премјести са Језерског врха на друго мјесто за које се сагласи Завод уз пуно очување аутентичности грађевине и да се премјештање дозвољава ради подизања Маузолеја Петру II Петровићу Његошу".
Оцењујући донето решење, четворица адвоката, правних заступника Митрополије црногорско-
-приморске, констатују да је такав став Уставног суда очигледно без преседана, утолико пре што против такве одлуке суда није могуће ништа чинити, пошто се Уставни суд ставио на страну противне странке, пристрасно и необјективно - уместо да суди, он оправдава правно насиље.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ Одбора за изградњу Његошевог маузолеја је основан одлуком Скупштине општине Цетиње 7. јула 1969. године, окупивши 56 угледних личности Југославије из света уметности, културе, науке и политике, уз приметно учешће неких генерала ЈНА, не само из Црне Горе.
Подстакнути чињеницом да је основан Одбор, угледни академици, професори универзитета, архитекте, сликари, историчари уметности и ликовни критичари (31 личност), као "људи којима је ликовна уметност позив и опредељење", потписали су изјаву која је објављена 20. јула 1969. године у Политици, пошто су сматрали "својом обавезом да упознају нашу јавност са разлозима због којих су против извођења маузолеја на Ловћену према пројекту Ивана Мештровића".
ОДБОР за подизање Његошевог маузолеја је, на седници одржаној 20. августа 1969, на којој је за председника изабран Вељко Милатовић, "донео одлуку да препоручи надлежним установама да се садашња капела у целости пренесе на одговарајуће место".
После девет месеци, 11. априла 1970, исто тело је прихватило "предлог да радови на реализацији Мештровићевог дела почну између 1. и 15. маја ове године", а радови би били завршени "до краја идуће године".
Противљења нису престајала, али су се обијала о непробојни зид, иза кога је исписивана коначна пресуда Његошевој капели на Ловћену.
Скупштина општине Цетиње је на седници одржаној 3. септембра 1971. донела кратку одлуку о дислокацији капелице са ловћенског Језерског врха и о томе обавестила митроплита Данила 3. новембра.
КАКО су ти радови текли, сведочио је много година касније Васо Чавор:
"Био је јун или јул 1972. године, не сјећам се тачно. Ради рушења Капеле, требало је из ћивота да буду извађене мошти владике Рада и положене у једну малу, специјално грађену просторију испод светог гроба, у којој су, иначе, остале годину и по."
Пети пут у 150 година, Његошеве кости су још једном померене "привремено", сада на годину и по.
У даљем сведочењу Васо Чавор наводи:
"Шта се, у ствари, догодило: дио материјала на врх Ловћена подизан је, са друге кривине пута ка врху, огромном дизалицом чији је кран био дуг 49 метара. Моћна дизалица имала је сајлу која је била дуга више од 400 метара, а њена корпа могла је да подигне или спусти пет тона терета.
"Баш када је отворен ћивот владике Рада, сајла дизалице дужа од 400 метара и специјално наручена у Шведској, пукла је као да је од стакла, и корпа пуна камења суновратила се са велике висине на земљу. Радници су, само неким чудом, успјели да се склоне и нико није настрадао. Бог је опомињао рушитеље", закључује Чавор.
"УПРАВНИК радилишта Мирко Живковић - наставља он сведочење - "окупио је раднике пред Планинарским домом на Ивановим коритима.
- Сјутра - вели - скидамо капелу. Јесу ли - пита - спремни клинови, ћускије, крампови и остали алат?
- Јесу - одговара магационер Момо Секулић.
Међу радницима - тајац. Шта им је, питам се. Одједном иступи Исо Махмутбеговић, мислим да је био из Бистрице код Бијелог Поља. Добро сам га знао: био је по свему - човјек. С брцима с рамена на раме, обратио се управнику.
ЗАТВОРЕНИЦИ СТИЖУ У ПОМОЋ
ПОСЛЕ неколико дана радници за рушење капеле су нађени, а Јован Б. Маркуш тврди да су то били затвореници из Спужа. Рушење је трајало неких пет дана, а камење капеле је камионима одвезено на Иванова корита, где се налази и данас.
- Ја нећу да рушим капелу.
- Зашто?
- То је влашки храм, а ја не желим и не могу да рушим било чију светињу.
- То није светиња - покушава да му објасни управник - то је споменик. А ми подижемо много већи и љепши споменик од овога.
- Ја сам рекао: Исо неће рушити влашку светињу.
- А ако је то наређење? - покушава управник.
- Такво наређење за мене не важи.
- Због овога можеш да добијеш и отказ.
- Не морате ми га давати. Отићи ћу сам.
- Да није ово каква организована акција? - пита управник.
- Не - одговара Исо. - Свако нека поступи како хоће, а ја сам одлучио.
- Шта кажете ви остали? - пита Живковић.
Неће рушити капелу, одговарају му радници, као један.
Када су сјутрадан ујутро стигла два милиционара са машинкама и два цивила, један од њих је упитао Иса Махмутбеговића "да оно јуче није нешто организовано". Није, одговорио је Исо, и поручио: "Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради."
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (0)