ФЕЉТОН - ПОСВЕЋЕНОСТ ЈЕДИНСТВУ НАШЕГ НАРОДА И СПЦ: Обнова цркве Свог Саве у Њујорку је велики успех епископа Иринеја Добријевића
МЕЂУ Србима у САД типични епископ Српске православне цркве се замишља као старија особа дугачке и наизглед неодржаване браде.
Овакав начин ношења браде приписујем српској и уопште православној религијској традицији. Овакав опис сигурно не одговара Његовој милости епископу Иринеју (Добријевићу) Источно- америчке епархије Српске православне цркве, који је млађи и живахнији човек од типичног владике. Он је и висок и згодан, лепо поткресане браде. Али изнад свега, први утисак који епископ Иринеј оставља јесте истинска харизма и топлина. Та харизма се појављује када говори било припремљене говоре било екстемпорално. Он је врсан говорник кад се ради о јавним приликама. Епископ Иринеј се такође одликује складношћу покрета и гестикулације и благошћу кад разговара са децом и одраслима.
Током своје црквене каријере епископ Иринеј је примио бројне верске, националне и грађанске награде и признања. Може разговарати, поред матерњег енглеског, на српском, руском, грчком и немачком језику.
Владика Иринеј се родио као Мирко Добријевић у Кливеланду, Охајо, по оцу Ђуру и мајци Милици (рођеној Свилар). Похађао је основну и средњу школу у истом граду и продужио да дипломира на Богословији Св. Тихона 1979. године са лиценцијатом у теологији као студент maxima com laude; 1982. године, завршио је мастер из Веронауке на Богословији Св. Владимира у Њујорку и учио је грчки у Атини од 2000. до 2003. Мирко Добријевић се замонашио као Иринеј 1995. године и рукопложен је за Архимонаха касније те исте године.
Од 2004. до 2006. године, епископ Иринеј је био консултант Светог Синода у Београду. Међу црквеним пословима, он је био и координатор у Канцеларији за Косово и Метохију Српске православне цркве. Затим је именован за епископа Аустралије и Новог Зеланда 2006. године, а тренутно је епископ у Источноамеричкој епархији.
КАО новопостављеном епископу први изазов му је био да се подухвати племенитог, тешког и историјски важног задатка обнове цркве Св. Саве у Њујорку, која је готово у потпуности изгорела у пожару 2016. године. Ова лепа и знаменита њујоршка црква је изграђена као Епископална катедрала 1855. године у неоготском стилу, а прешла је у власништво Српске православне цркве 1942. године. Обнова цркве ће, по окончању, бити забележена као велики успех епископа Иринеја. У мојој улози емитера и интервијуисте Српског сервиса Гласа Америке (ВОА), имао сам прилике да интервјуишем многе важне и значајне људе.
Сећам се једног дивног интервјуа са Епископом Иринејом. Толико је био импресиван да сам разговор са њим накнадно објавио у мојој књизи Вашингтонски разговори. Ова књига, објављена у Србији, садржи избор мојих значајнијих телевизијских интеревјуа за Глас Америке. У том објављеном разговору Епископ Иринеј је речито подвукао потребу за јединством наше цркве и народа. Говорио је против подела унутар цркве и, такође, између верника. У једном тренутку интервијуа, говорећи о литургији у српским православним црквама у Америци, рекао је следеће: „Црква је мајка не само онима који говоре српски и онима који говоре енглески, већ свима нама. Ово је црквено питање које изискује да се црква прилагоди преовлађујућим околностима. За оне који су недавно дошли и који чине велику већину пастве, можемо користити српски језик приликом литургије, али за оне који су овде већ генерацијама, мораћемо употребљавати енглески. Цркве које имају помешану паству, могу имати двојезичну службу - на српском и енглеском. Морамо упамтити да је у време кад су наши стари приспели, просто је било немогуће говорити српски на јавним местима или чак имати српска имена, али они су истрајали, сачували своју веру и верске празнике, и етнички идентитет - српску културу, музику, песму и игру. Ова посвећеност је очевидна у бројним црквама које су изградили. Сад, на нама је да чувамо и поштујемо нашу традицију и останемо верни православној вери”.
У СРПСКОЈ заједници у Канади и САД име Боривоја „Боре” Драгашевића из Торонта одјекује признањем великог и посвећеног српског патриоте. Постао сам свестан Боре када сам почео да се виђам са будућом супругом Снежаном „Нели” Гарић, рођеном у Канади. Никад нећу заборавити те српске прославе Видовдана које су се сваке године одржавале на имању цркве Светог Ђорђа Српске православне цркве у Нијагара Фолсу. Током година многи истакнути гости су учествовали у програму. Бора је увек био домаћин, организатор и spiritus movens. Његови говори на комеморацијама канадских Срба били су изузетни, емотивни и увек патриотски. Док сам разгледао по бројној окупљеној публици било би ми јасно да су и старије и млађе генерације Срба приспелих из далека пажљиво слушали сваку Борину реч о историји, наслеђу и култури. Како ми је један његов пријатељ рекао: „Кад Бора говори влада тишина”.
Бора се родио у Крагујевцу 1924. године, а преминуо је у Торонту 2020. Рат је прекинуо његово образовање 1942. године. Предани родољуб и антикомуниста, Бора је завршио средњу школу у логору за избеглице на Еболију у Италији. Био је захвалан што је дошао у Канаду 1948. године где је завршио факултет и радио као механички техничар на хидроелектрани Онтарио.
Током посета и разговора са Бором било је очигледно да је волео своју Српску православну цркву, српску хорску музику и српско наслеђе, што је све промовисао током много година на српском и енглеском као уредник Гласа канадских Срба и као продуцент врло популарног програма „Радио Шумадија”. Напорима које је уложио у промовисање српских циљева и интереса у Канади није било равна.
Генерал Јован Драгашевић, Борин прадеда и оснивач војног института и часописа у Србији био је плодан писац, учењак и историчар који је цео живот посветио Србији. Бора је био врло поносан што је генерал Драгашевић званично признат као аутор популарне српске народне крилатице: „Само слога Србина спасава”. Његов деда потпуковник Боривоје Драгашевић био је први ађутант Краља Петра I Карађорђевића. Верни присталица краљевске династије, Бора је продужио стопама својих предака.
Борин повратак у Србију у позним годинама био је врло значајан. После рата није ни сањао да ће опет посетити места своје младости и дивне пределе Србије које је волео. Његова последња посета била је посебно упечатљива из два разлога. Његова монументална аутобиографија Стопама предака објављена је у Београду, а његово Краљевско височанство Престолонаследник Александар II указао му је част Орденом реда Круне са великим крстом прве класе за седам деценија посвећености спрском народу. Ове почасти остају обележје Бориног плодног рада и заоставштине. Како су његови преци показали своју величину, тако је и Бора био чврст и страствен човек који је читав живот посветио српској ствари и био првак српског народа у Канади и расејању.
СПОМЕНИК НИКОЛИ ТЕСЛИ
БОРА Драгашевић је у Канади служио на водећим позицијама у српским патриотским, хорским и црквеним организацијама. Као млади имигрант био је један од оснивача цркве и хора у Нијагара Фолсу и дугогодишњи председник Српске народне одбране у Канади. Током свог председавања иницирао је подизање споменика Николи Тесли у Нијагара Фолсу, а организација коју је предводио била је једна од три главна покровитеља. Бора је такође представљао Србе у канадско етно-културном контексту.
СУТРА: НАШ ЧОВЕК ИЗ НАРОДА ЕКСПЕРТ У ЕНЕРГЕТИЦИ
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ТРАГЕДИЈА, ПОЧИВАЈ У МИРУ" Анђушића погодила вест - нашли га мртвог: "Никад не знате кроз шта људи пролазе"
"ТРАГЕДИЈА, почивај у миру..."
17. 12. 2024. у 18:26
Коментари (0)