Фељтон

ФЕЉТОН - КОМУНИСТИ У ДРЕЗДЕНУ РАСТУРАЈУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Краљевина СХС је требало да буде уништена као непријатељски јужни бок СССР-а

Пише: Др Никола Жутић

06. 10. 2024. у 18:00

РАДИКАЛНО антијугославенске ставове Коминтерна је заузела на III пленуму свог Извршног комитета (12–13. јуни 1923) и на V конгресу 1924. године.

ФЕЉТОН - КОМУНИСТИ У ДРЕЗДЕНУ РАСТУРАЈУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Краљевина СХС је требало да буде уништена као непријатељски јужни бок СССР-а

Прекретница према националном питању настала је прихватањем Лењинове концепције о федерацији совјетских република. Тиме је разбијена снага руског јединства и руског национализма а самим тиме и руског православља. На III пленуму ИК Комунистичке интернационале (1923) оцијењено је да је код КПЈ постојао нихилизам у погледу на национално питање. Један од челника Коминтерне, Зиновјев, инсистирао је на томе да је национално питање најважније питање побједе револуције. Зиновјев је био изричит: „У модерној Југославији национални проблем је једна од најважнијих полуга у нашим рукама да збацимо владајући режим“. Највећи заокрет у тумачењу националног питања, као средства револуције, Коминтерна је направила на V конгресу 1924. године. Дате су директиве да се удари по земљама „француског система“ (Пољска, Румунија, Чехословачка, Југославија, Грчка). Те земље требало је државно дезинтегрисати како би се разбио европски примат земаља „западне демократије“ (идеологије грађанског либерализма).

На V конгресу Коминтерне закључено је да се остварење права „потлачених народа“ на отцјепљење не може одлагати до побједе социјализма у цијелом свијету. Требало је, дакле, убрзати тај процес. Теорија о јединству три југославенска народа (Срби, Хрвати и Словенци) представља само маску за „великосрпски империјализам“, па се због тога парола о праву народа на самоопредјељење „мора изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварања независних република“.

Краљевина СХС је посматрана као непријатељски јужни бок совјетске Русије па је због тога требало да буде уништена. Тако би биле задовољене тежње КП Бугарске за припајањем Македоније.

УПРАВО је антијугославенски и антисрпски курс КПЈ 1924. године био изражен током боравка вође Хрватске републиканске сељачке странке Стјепана Радића у Москви. Наиме, Радић је у Москви учланио Хрватску сељачку странку у комунистичку Сељачку интернационалу, односно у Међународни сељачки савет. У политичкој активности ХСС и комуниста одвијао се складан рад у правцу разбијања Југославије и антисрпских манифестација. Настао је својеврстан историјски парадокс: „Пролетерски интернационалисти загазили су у национализам“.

Врхунац антијугославенства изражаван је речима: „Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија (владајућег режима) о јединственом троименом народу само је маска за великосрпски империјализам“. На Пленуму ЦК КПЈ, од 25. новембра 1924, одлучено је да се отворено иступи против јединства Југославије, то јест да КПЈ помаже покрете „угњетених нација“ у циљу формирања независних држава, Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, као и ослобођења Албанаца. Комунисти нису смјели ометати „праведну“ националну борбу хрватске и словеначке буржоазије како не би слабиле националне тежње „радничких и сељачких маса“.

Трећи конгрес КПЈ, који је одржан 1926. године, прогласио је српски народ „владајућим“ у Краљевини СХС. Комунисти су тада почели отворено подржавати право народа (нација) на отцјепљење како би се, помоћу тог права, проширио револуционарни фронт. Проблем Косова и Метохије КПЈ је „решила“ његовим укључивањем у једну цјелину – Балканску федерацију. Космет је у партијској грађи означаван као „српски дио Албаније“. Слично је било и са Мађарима у Војводини. Комунисти су истицали да је Војводина „империјалистички анектирана“ од стране Срба. Зато је требало подржавати сепаратистичку Мађарску странку, иако је она била „чисто буржоаска странка“. У борби против интереса српске буржоазије подржаване су грађанске странке националних мањина у Краљевини СХС. Нова национална антисрпска комунистичка политика тражила је од комуниста у Црној Гори изграђивање идејног концепта стварања црногорске нације. Пошто су српску нацију прогласили „владајућом“, комунисти су и црногорску „нацију“ означили угњетеном од „великосрпства“.

На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године, захтјевано је да се што прије реализира разбијање југославенске државе. „Потлачени народи“ Југославије требали су отворено поставити питање своје борбе за националну независност и отцјепљење. Та борба означена је као „буржоаско-демократска револуција“ али и као дио свјетске револуције. Најважнија одлука конгреса била је да се приступи конкретизацији права на отцјепљење. Осим ставова о независности Хрватске, КПЈ је изјавила да ће помагати све акције које воде ка образовању независне Црне Горе. Изражена је солидарност „револуционарних радника и сељака нација Југославије, а пре свега Србије“, са национално-револуционарним покретом у Македонији. Иста формулација искоришћена је приликом објашњења подршке Косовском комитету и борби за независну и уједињену Албанију. Признато је и право на отцјепљење Мађарима у Банату, Бачкој
Антијугославенство Коминтерне и југославенских комуниста доживљава врхунац послије прокламовања диктатуре краља Александра I 1929. године. Увођењем диктатуре почиње да се изграђује југославенски државни унитарни модел. Југославенски национализам краља Александра I у званичним партијским документима добијао је тоталитарно фашистичко обиљежје. Орган КПЈ Пролетер у својим чланцима из диктаторског раздобља често је користио фашистичке ознаке за југославенске Соколе. Комунисти су Соколе представљали као главни ослонац „српске војно-фашистичке диктатуре“ и као носиоце буржоаског великосрпског милитаризма.

НЕ ТРЕБА заборавити чињеницу да је КПЈ била готово једина комунистичка партија која је без отпора прихватила одлуке Коминтерне да дјелује у правцу комадања своје земље.

Такав отпор пружили су чехословачки и пољски комунисти у вези са отцјепљењем Судетске области, односно Данцинга, а ни комунистичке партије земаља западне Европе нису радо прихватале политику отцјепљења колонија од њихових метропола. Разлоге прихваћања политике сецесије од стране југославенских комуниста, осим слабости партије и њене разбијености на фракције, треба тражити, прије свега, у подлегању утицају националних (народносних) покрета у Југославији. За разлику од грађанских националних покрета, захтјеви комуниста били су радикалнији јер су заговарали насилнички начин остварења својих циљева (револуционарним путем). Сличне методе подржавали су и припадници Хрватске странке права (франковци) који су се масовно прикључивали усташком покрету у очекивању да ће у повољном тренутку, уз помоћ Италије, остварити своје сепаратистичке циљеве. Хрватски, словеначки и македонски комунисти прихватају „револуционарни“ концепт, боре се за његово остварење, да се помоћу Коминтерне, рјешава питање њихове посебне националне државе изван оквира Југославије.

СТАЉИНОВА ДОКТРИНА

СТАВОВИ Коминтерне о Краљевини СХС (Југославији) били само инструмент политике совјетске државе. Разбијање Југославије значило је и слабљење тзв. санитарног кордона версајских сила на југоисточним границама СССР-а. Политика Коминтерне и совјетске Русије имала је константу у једној стратегијској тачки: спас и стабилност совјетске Русије може доћи само рушењем постојећег европског поретка и друштвеног система у свом окружењу. Тако су инструментализовани револуционарни циљеви комуниста са становишта интереса бољшевика. Тиме је Коминтерна изгубила свој првобитни циљ и постала средство за "очување социјализма у једној земљи" (према Стаљиновој доктрини), а стварно је служила за заштиту бољшевичке владавине од евентуалне спољне интервенције.

СУТРА: ??????????????????