ФЕЉТОН - СРБИ СЕ ВРАЋАЈУ НА ВЕЛИКА ВРАТА НА ИСТОРИЈСКУ СЦЕНУ: Стварању Србије је допринело одржавање историјске свести о величини Немањића
МЛАДО српско грађанство задуго је остајало разапето између имитирања Европе и своје тешко заборављиве историје, али то је рађало и жеђ за новим и уједно и потребу за народном песмом, која се у тим временима припрема и извођења бројних буна и устанака тематски углавном држала националне политичке историје.
Вековима подстицана од цркве, али и вековима небележена од стваралаца и преписивача црквене књижевности, српска народна поезија у новом времену почиње да добија право на забележеност, а тиме и на једнакост. Захваљујући штампи и ентузијазму појединаца ускоро су забележене не само песме, већ и имена песника и певача попут Филипа Вишњића и Подруговића.
И поред дужног спомена наших првих нововековних великана-просветитеља, морамо рећи да је први чије су књиге стигле до народа, и тиме из намераване закорачиле у реалну просветитељску мисију, био Димитрије Обрадовић наречени у калуђерству Доситеј (1739-1811). О њему и тој његовој, по некима веома успешној, по некима, пак, (у које су спадали и Вук и Његош ), врло неуспелој, па и "штеточинској" мисији међу Србима, написано је море текстова.
МАЛО је речи које имају толику, скоро магијску важност у укупном политичком промишљању Срба, као што је има реч држава. Држава првотна, држава немањићка, држава нововековна, држава садашња, држава будућа. Нововековна српска држава, зачета националноослободилачким бунама, устанцима и револуцијама, у својој тежњи за разрастом се сударала са два лимитна изазова. Прве политичке идеје које су се у њој рађале, пре свега идеје о држави, а које имају значај ембриона за биће наше савремене теорије политике, кретале су се такође у свом почетном пољу између та два међаша.
Прво, Срби су живели покорени у моћним империјама, понешто и слободни, у двема, по много чему и сличним и различитим државама, и друго, Срби су као народ били историјски разбијени, разуђени на веома великом простору који су премрежили и други народи.
Требало их је и ослободити и ујединити.
Историјски гледано, декаденција се, једнако као и виталност и моћ једног народа, увек огледала и на пољу асимилације. Ниједан народ се у време које претходи времену о којем пишемо није брже асимиловао од Срба. У исто време, ниједан народ без државе није жешће од Срба одбацивао своје асимилиране сународнике. Напуштање вере која је била дуговековни индикатор српског као националног самоодређења је аутоматски значило напуштање нације. Није било могуће бити Србин, а не бити православан. Гласови рационалних упозорења да ће се покатоличени и исламизирани Срби једнога дана, својом вољом или на захтев вођства неког другог народа коме као „отпатци једног народа“ морају да се прикључе како неби били отпаци, жестоко осветити православним Србима за то одбацивање и тако се дефинитивно и успешно доказати као несрби, били су преслаба брана пред снажном колективном осудом која се темељила на миту о издаји, на миту о Бранковићима због којих су Срби наводно изгубили државу и царство.
КАДА се почела обнављати Србија као нововековна држава, жеља за обновом Душановог царства била је логичан производ успешно одржаване историјске свести о пређашњој државној величини, али и изузетног ослободилачког заноса једног народа који се враћао на историјску сцену на велика врата, која је одшкринуо сам, својом снагом, а не туђом милошћу.
Прва српска револуција уобличила је „две основне политичке идеје: а) борбу за социјално и друштвено ослобођење од дахијске узурпације у Београдском пашалуку, б) борбу за стварање сопствене државе“ . Прва идеја је била утемељена на схватању о „природном праву Срба појединаца и српског народа као друштвене и етничке целине да има обезбеђен сопствени начин живота који би био заснован на мање или више устаљеним начелима обичајног друштвеног живота и регулисан устаљеним нормама обичајног права о друштвеном реду и понашању“ , док је друга идеја далеко више заснивана на историјском праву и „схватањима свог времена по којима је националноослободилачка мисао обухватала и потребу за самосталном народном државом“ у којој Срби једино могу бити заштићени и која је једини национални инструмент институционално припреманог, спровођеног и оствареног свеукупног ослобођења и уједињења свих Срба.
„Начертанију“ Илије Гарашанина, без сумње најпознатијем документу из овог периода, које је представљало разрађени државни план стварања велике националне државе су, како то обично бива, претходиле и жеље за таквом државом и сложене државотворне мисли других.
ДАВНО, пре Карађорђа, свест о нужности обнове српске државе је континуирано испољавана на тлу Аустроугарске, практично на српској националној периферији . Српска рана грађанска култура ослоњена на верско светосавско наслеђе, била је не само отпорна тачка асимилацији, него и јавна жижа скоро угасле, већ оболно романтизоване идеје о посебној српској држави. Од Трста до Сремских Карловаца и Новога Сада европски образовани Срби су, више из истих него из различитих културних углова, одржавали веру у васкрсење српске државе. Патриотске „Хронике“ Ђорђа Бранковића, бакрорези „вечитих српских владара и грбова“ Христифора Жефаровића у „Стематографији“ из 1741. године, борба Доситеја Обрадовића за српско национално образовање и просвећивање, оснивање „Препарандије“ у Сомбору 1778. године, снага српске верске заједнице и њених културно-верских центара (попут фрушкогорских манастира) у којима је Лукијан Мушицки спевао идеју о заједници Срба „от Пеште даж’ до черне Горе“, и књиге попут „Историје разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ Јована Рајића, објављене 1794/5. године, неговале су велику жељу за танушну реалност обнове некад моћне српске државе. Објављивање Жефаровићеве мале, али по Србе веома значајне књиге био је несумњиво и политички гест јер су у њој дати ликови српских владара, подстакнут је култ Немањића и охрабрена мисао у народу да је могуће поново имати своју националну државу. Исто тако, када је 1743. године у Бечу објављена на латинском језику књига Privilegiae која садржи све Привилегије и пропратне акте о Србима које је бечки двор икада издао, само после две године, што је у оно време био велики издавачки успех, српска црква је ту, за Србе у Аустрији необично важну књигу превела и објавила на српском језику, такође у Бечу. Жефаровић, између осталог наводи да је она намењена „народу“ ради упознавања са заслугама својих предака за аустријско царство. Иза целог овог посла несумњиво је стајао патријарх Арсеније Четврти Јовановић.
О томе колико је свако од ових и других бројних, циљно сличних прегнућа, утицало на своје савременике, довољно је само за поменуту Рајићеву књигу навести оцену Радована Самарџића да је „одмах постала темељ (српског) националног препорода, извор историјског надахнућа револуције, књига према којој је Карађорђе замишљао будућу државу“. На Карађорђа су својим концепцијама такође веома утицали Стефан Живковић Телемак, Доситеј Обрадовић, а особито Божидар Грујовић и Иван Југовић-Савић. У устаничком језгру државотворну мисао су неговали кнезови Ненадовићи, Петар Новаковић Чардаклија, Младен Миловановић, Станоје Главаш и калуђери манастира Раче.
ВРЕМЕ РАДИ ПРОТИВ СРБА
ВРЕМЕ дуго није радило за Србе који су полако нестајали као хомоген народ једне вере и једне територије. У Турском царству су се исламизирали или из њега исељавали, а у Аустроугарској досељавали и у њему католичили. Српски миграциони клин Чарнојевића који је био врло дубоко (чак до Токаја на садашњој мађарско--украјинско-словачкој граници) продро у католичко ткиво Европе, асимилацијом је губио своју оштрину. Врх му се топио. Токај је прекрио тотални заборав, много ближа матици Сент-Андреја је тек помен.
СУТРА: ПРВЕ ИДЕЈЕ О УЈЕДИЊЕЊУ СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ И БОСНЕ
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"
БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.
21. 11. 2024. у 11:45
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом
СПОМЕНИК кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу републике постао је главно градско састајалиште Београђана и њихових гостију. Међутим, од многих ћете чути да се састају не код Кнеза већ “код коња”.
21. 11. 2024. у 09:47
Коментари (0)