ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ПОСМАТРАНА ИЗ УГЛА ПОЛИТИЧКИ ПОРАЖЕНОГ НАРОДА: Туђи писци, када су писали о Србима, чинили су то са клеветањем и презиром
ТРОТОМНА “Историја” Јована Рајића, објављена 1794. и 1795. у Бечу, четврт века након што је написана, добија пун политичко-филозофски смисао ако се разуме не само као констатација изгубљене слободе, већ и као позив за трагање за њом, као нечим од Бога утврђеним. Из Рајићевих списа се види и његова визија друштва.
Намера Творца је била хармонија међу свима које је саздао. Она не подразумева само сагласје, већ и узајамност кад је реч о друштву. Узорна друштва одликују се, по Рајићу, слогом и поделом рада која је као у пчелињој кошници “изврстно” изведена, тако да сваки члан врши оне дужности “које су му од нарави додељене”. Рајић посматра организацију друштва од врха пирамиде на доле: царска власт води бригу о свему, затим су одмах испод ње рангирани духовни пастири који воде непрекидно рачуна о утврђивању и ширењу вере у народу, потом судска и извршна власт, па просветари који образују младеж, а на дну су “меншаго степена граждани” који чине разне ствари од друштвене користи сходно својим могућностима. Тек тако организовано друштво испуњава Божију вољу. Да Рајић не припада старом времену, већ да из његовог дела зрачи дух новог, тачније његовог просвећеног доба, види се и по значају који у организацији друштва и државе он придаје грађанском сталежу у целини.
Сам Бог је народе упутио на стварање (што значи и обнављање) државе као нечег разумног, јер нигде, као у државним пословима “где снага једног не допире то испомаже целина својом силом” .
Рајић је заступник органицистичког схватања државе, будући да је она по њему слична великом телу кога чини мноштво органа и удова а краси јединствен дух. Зато повреда једног дела друштвеног тела мора да све боли тако да се читава држава упне да невољу одстрани, јер, “као што нема органа на телу који није од користи, исто тако нема грађанина који не би могао општем добру послужити”. Држава је дужна да се стара о сваком свом члану, сходно принципу узајамности, као што је и сваки члан политичке заједнице дужан да се стара о њој. Тако се старање о посебном, претаче у старање о општем добру...
ИНСПИРАЦИЈУ за то, или “мановеније” како Рајић каже, нашао је не само у чињеници да сем Срба, сви њему познати народи своју историју кроз књиге уздижу и из ње о себи уче, већ и у жалосној истини да многи туђи писци, кад пишу о Србима, било узгредно или хотимице, увек то раде са клеветањем и презиром. Оно што је у Срба храброст, описано је као варварство, врлина је транспонована у злочин, а све што је остало вредело, а не могаше га изврнути, преко тога пређоше. Јован Рајић наводи пример грчког историчара Пахимера који је на такав начин писао о Урошу, оцу краља Милутина, да овај, све и да је хтео, толико лош није могао бити.
Разлоге за овакво понашање страних историчара Јован Рајић је налазио у политичком ривалству народа. Сасвим у духу православне толеранције он не жели поћи тим путем, већ, штавише, пише дотад ненаписану историју суседних и “истокрвних “ народа, не само ради њиховог међусобног бољег разумевања, већ и ради давања примера како се о историји туђих народа може истинито писати.
Будући да је дело несумњиво профилирано као васпитно и просветитељско, природно је што Рајић сматра да ће, не само таквим својим приступом, већ целом својом књигом подстаћи читаоца на чињење добра, а нечињење зла. Сасвим у духу православља Рајић пише да му је једина намера била “да у народу посеје и укорени љубав и слогу, како би свако читајући и слушајући постао честит човек, добар хришћанин” .
Могуће приговоре да није задатак историјских, већ друштвених наука и педагогије утицање на људски карактер, Рајић одбацује тврдњом да се “не да порећи да ништа не може тако исправљати нарави човечије, него угледање у добре примере и избегавање хрђавих” примера из своје породичне, националне и политичке историје. Познање сваке, а нарочито сопствене историје је драгоцено за вођење политике јер државне власти могу избећи многе невоље по себе и народ ако поучене добрим и лошим примерима из прошлости начине дугорочну мудру политику развоја друштва какву је, по њему, повремено имала династија Немањића. У свом, веома обимном делу Рајић нам, на чак две хиљаде страница, непрекидно даје такве и сличне поуке кроз опис живота и политичког делања не само српских, већ и других владара.
ЊЕГОВА политичка мисао је омеђена хришћанском етиком. Поуке и укори су благи и мудри. Све је подређено добру заједнице, па и онда када се Рајић брине за судбине моћника. За реализацију општег добра потребна је слога и тога ради “вси въ едину мыслъ согласившеся о обшчемъ”. Слога омогућује владару да добро влада, те “тако Царъ войни водитъ, а граждане подаваютъ руки и обоихъ же духовнi благостъ божiю умилостивляютъ” .
Из овога, као уопште и из свих наредних примера, уочавамо да Рајић не види као довољне елементе добро уређене државе било какве владаре и поданике, већ само оне који богоугодно поступају у свему, па и у рату и у политици. Тачно је да је ова Рајићева књига оснажила свест српског народа да може своју државу обновити по природним законима континуитета, али помало смета што многи, говорећи о Рајићевој подстицајности обнове националне државе заборављају да он не тежи тек обнови српске као националне, већ и хришћанским духом прожете и на начелима разума добро установљене државе.
Разумевајући политичку историју свих народа о којима пише, не само као историју славодобитника, већ и жртви, Јован Рајић је испунио хришћански принцип да се историја, као и садашњост и будућност, не посматра само са становишта победника, већ и губитника, као са становишта Христа, који је био политички поражен, али који је вечни морални победник. Сјерен Кјеркегор је био много радикалнији у томе када је одбацио сву досадашњу историју као причу победника, али тек цео век и по касније. Јован Рајић, и да је хтео, није могао другачије писати а да притом остане научно честит, јер је припадао, политички и војно, мада не и духовно и морално пораженом народу.
ОНАКО учен, Рајић је напросто морао бити велики поклоник науке. Ниједан, па ни политички прогрес у друштву није, по њему, могућ без науке. Без ње нема никаквог, а понајмање политичког добра. Ту идеју о великом значају науке Рајић је преузео од свог узора Теофана Прокоповича, кога и цитира, али ју је у својој “Историји” очигледно продубио и развио све до смислене границе екстраполирања. Јесте да је циљ његовог дела био просветитељски, али је његова вера у могућност сузбијања људских порока и развијање врлина у политици просвећивањем ипак била превелика. Мислио је да се уз помоћ науке могу искоренити оне лоше особине Срба и других славенских народа (неслога, незнање, недисциплинованост, нетолеранција, несолидарност и самољубље) које су најопасније по заједницу када дођу до изражаја у политици. Тежио је друштву у коме ће више морал него политичка сила играти регулативну улогу, и сходно томе сањао о политичком поретку у коме ће цветати вера, љубав, честитост, оданост раду и знању...
Основна данашња научна замерка просветитељима је у томе што су нудили инстант решења и упутства народу, скоро као наредбе и нове политичке догме, што је несумњиво убијало не само реципијентну, већ и интерпретативну креативност код народа као објеката просветитељства.
ИСТОРИЈА ДУХОВНОГ
У СВОЈОЈ “Историји“, доследни богослов Јован Рајић, као мало ко у нас, није делио судбину вере од судбине нације. Још задуго после њега није била достигнута она димензија крста, о којој у наше време говори Владета Јеротић, а која је веома садржана у овом Рајићевом делу - да му вертикалу чини историја духовног, а хоризонталу историја световног, односно нације и државе.
СУТРА: СРПСКЕ ДИНАСТИЈЕ НЕСТАЛЕ ЗБОГ ВЛАДАРСКИХ ГРЕХОВА
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"
БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.
21. 11. 2024. у 11:45
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
МНОГИ НЕ ЗНАЈУ: Шта кнез Михаило показује прстом
СПОМЕНИК кнезу Михаилу Обреновићу на Тргу републике постао је главно градско састајалиште Београђана и њихових гостију. Међутим, од многих ћете чути да се састају не код Кнеза већ “код коња”.
21. 11. 2024. у 09:47
Коментари (0)