ФЕЉТОН - АУСТРИЈА СЕ ПРОТИВИ ВЕЛИКОЈ СЕОБИ СРБА: Срби су проливали крв за туђе, Аустријско царство, али су све време сањали и о свом

НЕ САМО материјално већ и духовно сиромаштво Срба, неукост која је подстицала неслогу, као и немање вође са јасном визијом српске будућности на тлу аустријског царства, пре свега на тлу Угарске, били су по Гаврилу Стефановићу Венцловићу тешко отклоњиви из политичких разлога.

ПРЕДВОДНИК Генерал Јован Монастерлија је 1691. у рату с Турцима био на челу Срба, Фото "Википедија"

Док је рецимо Пера Сегединац до краја веровао цару сматрајући да ће исти поправити стање Срба, из Венцловићевих списа се види да је он сматрао да је управо политика Беча  била та која је наводила Србе на унијаћење, прелазак у католичанство и продају душе за "боље живленије". Уосталом, већ у Привилегијама, првом документу кога је аустријски цар након Инвитаторије дао Србима пише да ће Срби имати привилегије само док буду „верни и покорни“ (fidelis et doviti) што је од првог момента било тумачено од стране Беча да се подразумева да Срби пређу у католичку веру . Колико је било католичком клеру важно да тако буде, види се и из чињенице да су у првобитној верзији Привилегија уместо речи „верни и покорни“ стајале речи „и тако ће бити и убудуће“ (vell in posterum erunt) и да је цар извршио ту измену неповољну по Србе на наговор католичког клера чиме су омогућена слободна тумачења, а тиме и манипулације на штету српског народа у будућности. 

Тако, на пример, иако су Срби од самог почетка својих Великих сеоба искрено ратовали за „ћесара“, па тако и 1691. предвођени вицегенералом Јованом Монастерлијом дали огроман допринос победи Аустријанаца над Турцима у великој бици код Сланкамена, кардинал Леополд Колонић пише цару о Србима и „царским привилегијама“ следеће: „Ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити то нека се бар од речи до речи потврде али таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе које би се у разна времена, могле сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то ваљало би све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици … са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли“ . То се и догађало у временским таласима кад год су то околности дозвољавале властима, „посебно у Барањи и Славонији, где су старином били густо насељени, а где су само за неколико година после протеривања Турака (од 1687) били изложени силовитом римокатоличком прозелитизму“.

АУСТРИЈА заправо није ни желела пресељавање Срба на своју територију, а понајмање Велику сеобу Срба до које ће после њених војних пораза на Балкану доћи. То се најбоље види из Позивног писма (Инвитаторија) на потпуну мобилизацију кога је 6. априла 1690. цар Леополд  Први упутио балканским хришћанима у коме од њих захтева да се сви прикључе његовој војсци у предстојећој борби против крволочног турског везира Мустафе Ћуприлића (Везир Ћуприлић, иначе српског порекла,  био је познат не само као успешан војсковођа већ и по систематском масовном убијању хришћанске, пре свега православне деце,), с тим да након очекиване победе (до које неће доћи), Срби остану тамо где јесу како би се формирала нова јужна граница према потиснутој Турској. У том смислу цар у писму изричито каже: „куће ваше и пољску радњу не остављајте“. Царска милост би се огледала у томе што би на територијама ослобођеним од Турака, а прикљученим Аустрији Србима и другим балканским народима било дозвољено „право своје вероисповести и избор војводе“ и изузеће од „сваког јавног терета и данка“. У писму се не помињу ни положај ни права Српске православне цркве, а уручено је српском патријарху 16. јуна у Београду, који је одмах сазвао сабор за 18. јуни на коме су изнети захтеви аустријском цару за „потпуном слободом православне цркве где живи и где буде живео српски народ под суверенитетом царским“...

ТАКОЂЕ  и у Другој Привилегији од 20. августа 1691. године цар Леополд уз разна обећања поручује Србима „да ће се на сваки начин трудити да Србе победоносним оружјем што пре врати у њихове земље и седишта“. Католички клер је за разлику од аустријског племства водио отворени рат са српском православном црквом захтевајући тотално унијаћење. Међутим, угроженост аустријских граница од Турака је повремено давало предах српском црквеном врху као и народу од те врсте угрожавања идентитета. Заузврат Срби су проливали крв за туђе царство, као што су и обећали, али су све време сањали о свом.

Трећа Привилегија од 4. марта 1695. не би била ни донета да су се спроводиле одредбе из прве две Привилегије. И она је настала на основу жалби српског патријарха цару о спречавању рада српске православне цркве иако су Срби (populus rascianis) испунили сва дата обећања, пре свега ратујући против Турака у првим редовима... Након смрти цара Леополда Првог 1705. године уследиле су потврде српских привилегија од стране Јосифа Првог 1706, Карла Шестог 1713. и Марије Терезије 1743. године. Све ове конфирмације српских права загарантованих још у првој Привилегији биле су плод непрекидног српског незадовољства због њиховог неиспуњавања.

Тако само четири године после сеоба кад су исељени Срби још били пуни наде да ће се ускоро вратити на своја огњишта и били стога спремни и да претрпе изневеравање обећаних царских привилегија, јеромонах Михаило Раваничанин записује: „Својих домова и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро нисмо нашли.“. Од тада па до краја црно-жуте империје Срби су били неправедно третирани и дискриминисани па се може сматрати да су све привилегије и њихове касније конфирмације биле практично изнуђиване. Тако је било и са последњом када је за унијаћење веома опредељена царица Марија Терезија била услед огромног незадовољства Срба услед дискриминаторних одлука Пожунског сабора из 1741. којима се на тлу Хрватске и Славоније  само католицима дозвољава да имају непокретна имања принуђена да 1743. на молбу патријарха Арсенија Четвртог Јовановића оснажи  Леополдову привилегију .

СВЕСТАН одрана свега тога, и целог живота испуњен трајном подозривошћу према активностима аустријских власти које су у миру увек ниподаштавале Србима дате привилегије, а у рату захтевале да Срби на основу тих истих Привилегија први проливају своју крв, Гаврил Стефановић  Венцловић се  одлучио да уђе у мучну и неравноправну борбу за „српску правицу“ чинећи оно што као сиромашни, али веома просвећени свештеник  једино може - да отклања  својим просветитељски модернизованим проповедима духовно сиромаштво Срба  и да у књижевном пољу ствара претпоставке за очување српског идентитета фаворизовањем народног језика у проповедима  и реформом правописа, како не би дошло до одливања простих верника од Српске православне цркве, који, ем што су трпели насиље и притисак власти да промене веру, ем  нису разумели канонизовани црквени српскословенски  језик, ем су се грозили од велике корупције у српском свештенству, што све потврђује и сам Венцловић записом да се "све тек с митом  држи". Нечасно своје свештенство Срби су кажњавали бојкотом и поругом, а у томе су ишли тако далеко да су се по смрти неких свештеника толико јавно веселили као да су "праву свадбу проводили", бележи ужаснути Венцловић.  Међутим, најгоре је то што се "од зла за инат и у другу веру одлази",  пише он,  будући да тиме последично  неумитно долази до утапања преварених Срба у редове других нација.

ШКОЛОВАЊЕ ЖЕНСКЕ ДЕЦЕ

ГАВРИЛ Стефановић  Венцловић је био један од првих Срба који се залагао за школовање женске деце, али је при том најстроже осуђивао склоност „женскиња ка нацифраности, намигивању, бојењу усана и ноката“ и све друге неумерености. У неумерености је видео једно од највећих зала људског рода. Није био за то да се туку жене, али је зато сматрао да „приушница“, тј. шамар приличи дати свим накинђуреним свештеницима. Највећа неумереност је по њему  кад човек „верује у свашта и у ништа“, дакле и празноверје и атеизам.

 СУТРА: ГАВРИЛ ПИСАО НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ СТО ГОДИНА ПРЕ ВУКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА: Животни пут Бранковића симболизује судбину целог српског народа у том времену

17. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА: О цару Јовану Ненаду Црном српски народ вековима стварао и одржавао митове

14. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

13. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИТЛЕРОВА ПРОВАЛА МРЖЊЕ И ОДУШАК ЊЕГОВЕ СРБОФОБИЈЕ: Адолф Хитлер је југословенску краљевску владу доследно називао "српском владом

03. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације