ФЕЉТОН - ОЧУВАЊЕ СЛАВНЕ ПРОШЛОСТИ КОЈУ ЈЕ ТКАЛА ЛОЗА НЕМАЊИЋА: Животни пут Бранковића симболизује судбину целог српског народа у том времену

АНГАЖОВАЊЕ Ђорђа Бранковићево за „српску ствар“ показује да је он и као сужањ остао потпуно веран својим идеалима стварања независне српске државе.

Патријарх Арсеније III је тежио црквено-културној аутономији Срба, Фото "Википедија"

Супротно тим његовим тежњама је у том моменту делао врх Српске православне цркве, тачније патријарх Арсеније Трећи који је тежио црквено-културној аутономији Срба у Аустрији као много мањем, и стога и лакше остваривом циљу и захтевао посебне привилегије за српско свештенство, на пример да се само свештенство, а не цео народ ослободи пореза и намета, што је и постигао. Добивши велике земљишне поседе црквени оци су стицали убрзо велики иметак који су махом усмеравали на градњу цркава и на црквену уметност, док за световне културне пројекте и државотворне планове већина њих није много марила. Нису били ни ретки међу њима који су показивали и превише разумевања за политику Беча и аустријске, често по Србе деградирајуће захтеве.

То што је Ђорђа Бранковића толико оцрнио српски свештеник Иларион Руварац свакако треба понајвише разумети као део Руварчевеве борбе против некритичке традиционалне српске историографије коју је он водио и на другим фронтовима у својим делима. Ипак, строги тон његове критике која одриче Бранковићу икакву позитивну историјску улогу је без сумње био претеран и веома снажно утицао на  формирање научне и јавне слике о Ђорђу Бранковићу која се у одређеној мери  одржала све до данас.

Тек ће Јован Скерлић први оценити Бранковићеве "Хронике" релативно неутрално, као "прелаз између средњевековних хроника и модерних историја", али без уочавања важности чињенице да се са појавом Ђорђа Бранковића и његове визије обнове српске државе,  буде већ крајем 17. века нове снаге код Срба које, иако немају довољно ни политичких ни других капацитета да изведу потпуно ослобођење свога народа, итекако трагају за најбољим путевима који воде до ослобођења и неке од тих путева у форми планова осмишљавају до у танчина, као што је то учинио и гроф Ђорђе Бранковић.

ЈОВАН Скерлић је, врло вероватно и под импресијом Руварчевих оцена о Бранковићу, пропустио да у анализи Бранковићевог дела уочи и то "како се прелаз из једне историјске епохе у другу почео одражавати у стварању савременика" . Уместо тога, само је  набројао разлоге зашто је Бранковић са једне стране још увек "средњевековни хроничар" (на пример, зато што Бранковић на много места даје објашњење догађаја "прстом божијим"), а са друге већ "модерни историчар" (служење иностраном литературом и домаћом изразито документационом грађом), не ушавши при том ни најмање у анализу идејних основа Бранковићевог дела, због чега није ни схватио да се иза личних Бранковићевих мотива јасно одсликавају тежње читавог српског народа у Аустрији, који, ако Ђорђа Бранковића није препознао као свог војног вођу, ипак јесте као политичког  и зато га као таквог и потврдио на сабору, нити је Скерлић разумео да је Бранковићев животопис заправо прича о једној широј, колективној судбини, у крајњем о судбини целог српског народа у Аустрији у тој епохи. Свакако да је најважније у Бранковићевом делу то што је он њиме указао на државотворност српског народа, на постојање његове славне државне традиције, на његове политичке и друштвене домете током средњег века, на изузетност једне такве династије каква је била немањићка, на дуго трајање посебности српске цркве и на њену снагу, на имање славне прошлости коју су ткали велики владари, жупани, краљеви и цареви,  и што је то све Бранковић урадио у времену и у држави у којој су Срби, нарочито придошли, били посматрани као дивљаци, бића која су по свему мало изнад животиња. Након читања те књиге његов захтев за обновом српске државе је не само Србима већ свакоме морао изгледати логичан наставак започетог државног пута једне битне европске, а не само словенске нације, јер ко је нешто могао једном, моћи ће вероватно опет.  

Тачније речено, Бранковићев животни пут, или  како би се рекло тадашњим политичким вокабуларом "еine Karriere", а нарочито његово сужањство, симболизује судбину целог српског народа у том времену и том миљеу... Иако је то пре уобичајена него ретка појава у политици која се изражава у односу јачег и слабијег, игра која се најчешће мора прихватати од стране слабијег,она између моћнијег и мање моћног у истој политичкој  заједнице траје само толико дуго  док се не промени однос у степену имања моћи.

ИСТИНИ за вољу, то што се пак Србима у Аустрији чешће од неких других народа, догађало да буду искоришћени у борбама против агресора на аустријско царство,  је последица што су Срби били распоређени баш по оном делу обода аустријске империје са којег је долазило највише напада на њу. Очекивања Срба да ће им Беч на основу енормне количине проливене српске крви зарад безбедности аустријског царства узвратити посебним, уз то још од самог цара обећаним  српским војводством и самосталним војводом, нису била реална напросто зато што Беч то Србима није морао да да, а они у тој царевини нису тада имали снаге да промене механизам нечасног односа према себи.  Радило се заправо о ономе што се у савременој политичкој теорији назива compelling play, о поступању власти и подвлашћених на основу принципа надмоћи. Отуда покушај грофа Ђорђа Бранковића да нешто на том плану промени, макар и стварајући засебну српску и словенску полудржаву највише себе ради, завређује наше поштовање чак иако су му неки методи били и помало илузионистички, јер у таквим историјским околностима, ти методи, другачији, а поготову „револуционарни“ (што су Бранковићу пребацивали југословенски историчари након Другог светског рата), зацело нису ни могли бити.  

О ВЕСНИКУ  просветитељства у Срба, Гаврилу Стефановићу Венцловићу, великом борцу за "обштенародно добро" у страшним временима по српски народ у Угарској, великом барокном  књижевнику, харизматичном беседнику и првом и уједно веома значајном реформатору српског језика и правописа у Новом веку, зна се и данас после свих истраживања релативно веома мало.

Према оскудним подацима које је оставио о себи може се тврдити да је рођен 1680. у Срему и да му се отац звао Стефан, те да се по очевом имену назвао Стефановић, док је Венцловић заправо превод тога презимена будући да стефанос на грчком значи венац.

Бежећи пред Турцима,  његова породица  се у таласу Великих сеоба 1690.  преселила  из Срема у Сент Андреју, која је тада била велики српски град чији се број становника скоро мерио са Београдом и Будимом ,  Веома је вероватно, мада не и апсолутно сигурно да његово порекло има везе са Подрињем  јер је као свештеник до краја живота гајио посебну наклоност према оном делу своје пастве које је током велике сеобе на челу са калуђерима из манастира Раче избегло из тих српских крајева у Аустрију. Њима се Гаврил Стефановић Венцловић, ма где био обраћао речима "браћо Дрињани" , додуше можда и зато што је био не само ученик већ и велики поштовалац „неуморног старца“  Кипријана Рачанина код кога је учио катихизис и вештину калиграфије и иконописања, пошто све до почетка 18. века Срби нису у имали право на школе већ само могућност појединачног описмењавања. Прва српска гимназија у Аустрији биће основана тек 1731. године у Новом Саду, и то према европским стандардима, а радиће до 1796.

ГАВРИЛ Стефановић Венцловић је био међу првима у новијој српској књижевности који  је себе називао писцем, и то са правом, како  сматра Милорад Павић . Иза њега је остало неколико десетина хиљада страница рукописа у облику књига поезије и службено-приватних  хроника, велике збирке прикупљених мудрих изрека и народних пословица (око хиљаду), од чега ипак  највећи део (око 20.000 страница) чине преписи молитви и других светих текстова  и житија што је дало основу за другачије оцене од Павићеве попут оне новије да је Венцловић "најплоднији српски преписивач"  уз оспоравање Павићеве тврдње да је "изворни писац", али и за оцене о Венцловићу као „даровитом песнику и преводиоцу“  чиме се заправо потврђује Павићева оцена.

ПОГРАВАЊЕ СА СРБИМА

КАО и Ђорђе Бранковић и српски народ у Аустрији је био у то време неслободан и без икаквих права да одлучује о себи. Поигравање са њим, давање нереалних обећања, уздизање његове важности само онда када бечком двору српски народ или неки појединац из његових редова затреба, а потом његово сурово одбацивање, па и кажњавање због ма какве понаданости и испољених амбиција у тренутку када је двору некористан, једнако је преживљавао од аустријских власти и сам српски народ колико и Ђорђе Бранковић.

 СУТРА: СРПСТВО У ЕГЗИЛУ ОСТАЈЕ БЕЗ СВОЈИХ ПРЕДВОДНИКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СМРТ МИРИ ПАТРИЈАРХА И НЕСУЂЕНОГ ДЕСПОТА: Гроф је у затвору написао прво српско нововековно историјско дело Славено-Сербске хронике

16. 08. 2024. у 18:00

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - СТРАХ БЕЧКОГ ДВОРА ОД ОБНОВЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Чувени расколи међу Србима нису мимоишли ни ову епизоду њихове историје

15. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - БЕЧКЕ СПЛЕТКЕ О ПОРЕКЛУ СРПСКИХ ДРЖАВОТВОРАЦА: О цару Јовану Ненаду Црном српски народ вековима стварао и одржавао митове

14. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРПСКИ ЦАР ЗАШТИТНИК СВИХ СЕЉАКА И УБОГИХ СИРОМАХА: Јован Ненад предвидео будућу Војводину као саставни део нове српске државе

13. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације