ФЕЉТОН - РИБАРЕЊЕ НА НЕРЕТВИ СА БАРДОМ БУНЕ И ПРКОСА: Куленовић је био маркантна фигура, висок, витак, бронзане боје, сед и дугих зулуфа

ПЕСНИК снажног развијеног језичког смисла и осећања, аутор опуса чији је исказ „дубоко народски, и у исти мах скроз личан“, Скендер Куленовић био је веома комуникативан и радо се одазивао на позиве за гостовања, као и за интервјуе.

Опус Скендера Куленовића је био "дубоко народски, и у исти мах скроз личан", Фото Фонда Народне библиотеке Србије

Крајем јуна 1969, као млади новинар синдикалног листа Рад, био сам слободан да му се обратим и замолим га за разговор. Срео сам га у башти „Безистана“ на Теразијама, у центру Београда, у друштву Стевана Раичковића, песника и пријатеља, колеге из редакције Издавачког предузећа „Просвета“. Пили су, доста пушили и диванили; ако се добро сећам, узимали су лозовачу.

Понудили су ми да седнем. Убрзо је и мени стигла чашица лозе, можда баш херцеговачке (оба песника говорили су да је херцеговачка лоза знатно боља од црногорске, иако ја, као слаб познавалац алкохолних пића, ту разлику нисам осећао).

Куленовић је био маркантна фигура; висок, витак, бронзане боје, сед и дугих зулуфа.

Дубоког, моћног гласа и доброг расположења. Чувши да се спремам да идуће недеље, по редакцијском задатку, преко Мостара путујем у Ливно, Куленовић је, за мене сасвим неочекивано, предложио да се сретнемо у граду на Неретви и тамо, у тишини и пуној концентрацији, обавимо обећани интервју. Прихватио сам са задовољством.

КУЛЕНОВИЋ и Мостар друже се од 1935, кад је песник први пут дуже боравио у овом граду.

Тамо је и у зрелим годинама често одлазио. У Мостару су написани неки добри сонети; један од њих, „Тарих 11“, посвећен је старом мосту, а у другом Куленовић се подсећа Шантића и „бескраја јасмина“ којим се шеће „с ибриком у руци хиљаду Емина“ (у лето 1992. Шантићев споменик је миниран и бачен у Неретву, али је 2004. изливен нови и враћен на исто постоље). Ту су настала прва поглавља романа Понорница под радним насловом „Повратак“ (сонет о Мостару, Шантићу и Емини, под индикативним насловом „Повратак у рај“, Куленовић је посветио свом пријатељу Слободану Нешовићу, некадашњем новинару Политике и плодном публицисти). На питање Стевана Раичковића шта му се толико допада у Мостару, Куленовић је одговорио језгровитом реченицом: У Петровцу се лакше дише, а у Мостару се лакше пише.

Сличну оцену мостарске климе дао је и Андрић у разговору са Љубом Јандрићем 1974. године, забележеним у књизи Са Ивом Андрићем (1977): „Кад сам у Херцеговини, увек се осећам као да се помало налазим у бестежинском стању. Овде се некако брже хода, лакше дише и боље мисли.“

Као пријатељ Сафета Чишића, тадашњег управника мостарског Народног позоришта, Куленовић је имао место у гостинској соби овог театра, чак и ауторски уговор за рад на драматургији појединих дела планираних за извођење. Кад би се заситио престоничке вреве, Куленовић је одлазио у осунчани Мостар и „хладио главу“ поред зелене и брзе Неретве. У Београд, где га је мучио смог, увек се враћао добро освежен и спреман да се потпуно окрене књижевном раду. Осим на Неретву, Куленовић је повремено одлазио у риболов на Дунаву код Апатина (заједно са Стеваном Раичковићем), на Врбас у околини Бањалуке, на Тамиш и другде.

Прихватио сам предлог да проведем дан с Куленовићем и његовим друштвом на рибарењу подно Почитеља, поред Неретве, тридесетак километара ниже од Мостара (раније ми је Почитељ био познат по дистиху Вука Крњевића: „Кулу градим / а камена немам“). Тамо су већ били стигли Куленовићеви рибарски другови - Зуко Џумхур, познати карикатуриста и путописац, Хакија Куленовић, Скендеров рођак из Босанског Петровца, иначе сликар и ликовни педагог (сценограф Дјелидбе, која је скинута с репертоара после премијере, и отац плодног писца и професора Твртка), Сафет Чишић из локалног позоришта, и још неки људи из Мостара чија имена нисам запамтио.

Рибарило се и пијуцкало - најпре стиже лоза, а онда чувено вино жилавка. Песник Куленовић се као дете радовао свакој већој риби коју би уловио; ситниј е ј е враћао у Неретву. На обали је већ била постављена импровизована фуруна. Неки унајмљени корпулентни младић помагао је у сређивању и печењу рибе, коју смо јели без икаквог прибора, рукама, умашћене браде и одеће, и заливали вином. У неком тренутку Џумхур је приметио како би било добро имати сифон соде... Зачудио сам се да неко тако добром вину какво је жилавка, у овој недођији, налази ману и тражи додатак, на шта је сликар, видевши да се не разумем довољно у вина, дао објашњење: жилавка спада у киселкаста вина, и она се најбоље пију помешана са содом, као шприцер...

ЗАРАСТАО у чекињасту браду, мршав и савијен као знак питања, Џумхур је забављао друштво опојним животним причама са својих путешествија по свету, нарочито оријенталном. Подсетио  је и на неке пасаже из путописне књиге Некролог једној чаршији (1958), за коју је предговор писао Иво Андрић. То је једини предговор, поред онога за књигу У постојбини сага Стевана Масторовића, који је наш нобеловац икоме написао, а имао је много захтева знаних и незнаних писаца. Џумхур је Андрићу (знао га је од својих малих ногу - Андрић је, у Београду често свраћао у Џумхурову кућу, где му је сликарева мајка Васвија понекад спремала старинска јела из Босне која је волео) узвратио илустрацијама за књигу На камену, у Почитељу, објављену у Мостару 1974, као и чувеним портретом у неколико мајсторских потеза. Тај портрет, потписан ћирилицом - као и бројни други Џумхурови цртежи - такође је настао у Мостару. (Књижевник Владимир Пиштало, иначе управник Народне библиотеке Србије, изјавио је 2021. за сајт lavalab.rs како је Мостар у некадашњој социјалистичкој Југославији био најинтегрисанији град и имао највише мешаних бракова, док је сада најподељенији град у Европи, „подељенији чак и од Белфаста“.)

Остали смо до сумрака. Можда бисмо дружење наставили да, изненада, киша није почела да ромиња. Кад је прерасла у пљусак, брже-боље смо се потрпали у комби, који нас је и довезао, и вратили се у Мостар. Беше занимљиво и пријатно, али интервју у таквој атмосфери нисам смео ни да споменем. Куленовић се извињавао младом новинару и обећао сусрет и разговор у Београду, за десетак дана.

ТАКО је и било. Песник ми се јавио по повратку у престоницу и позвао ме у свој стан у Влајковићевој улици број 11, преко пута здања (ондашње) Савезне народне скупштине, тачније, преко пута паркића с десне стране зграде Парламента, гледано из Косовске улице (септембра 2010. на улазу у зграду постављена је спомен-плоча, али је обележје брзо скинуо вероватно неки трговац ковинама пре него неки љубитељ поезије). Тај паркић везан је за анегдотску, а истиниту причу о разговору Бранка Ћопића и Скендера Куленовића, двојице песника револуције и учесника у НОБ, о невеселим исходима некадашње борбе, заносима и сновима, као и о сложености и тескоби послератне егзистенције. Обојица меланхолици, овако су, према верзији Матије Бећковића, разговарали у Куленовићевом стану:

„Да ли би и сад, кад би, недајбоже, избио рат, отишао у шуму?“ - упитао је Бранко Скендера.

„Видиш онај парк“ - показао је Скендер на дрвеће испред Народне скупштине - „не бих ни у онај парк, а камоли у шуму!“

„А ја бих овај пут сарађивао с окупатором!“ - узвратио је Бранко...

Било је то у последњој деценији живота једног и другог песника.

ИЗАДАТКАНА НОВА ШАРА

У СПОМЕН на песника Скендера Куленовића, Српска академија наука и уметности  - поводом стогодишњице његовог рођења - објавила је (2011) богату Споменицу Скендера Куленовића. Споменица садржи тридесетак прилога у којима је на научни начин сагледан Куленовићев допринос (и српској) књижевности. Скендер Куленовић је својим целокупним књижевним делом изаткао нову шару на разбоју српског књижевнога језика.

 СУТРА: КРИК "СТОЈАНКЕ" ЕПСКИ РЕКВИЈУМ СРПСКОЈ МАЈЦИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - У СВИМ ДОКУМЕНТИМА УПИСИВАО СЕ КАО СРБИН: Скендера Куленовића, због драме Дјелидбе, естетици је подучавао Ђуро Пуцар Стари

07. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - НЕМА РУПЕ НА ПЛАНЕТИ ВЕЋ СУ РУПЕ У ПАМЕТИ: Због сарадње са Ђиласом у часопису Нова мисао Куленовић је избачен из Партије

06. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације