ФЕЉТОН - ДОБРИ ВЛАДАРИ ТРАЖЕ ДРУШТВО МУДРИХ ЉУДИ: Мостар је Андрића и Куленовића подсећао на Фиренцу, "град трговаца и уметника"

АНДРИЋ и Куленовић, иако прилично различитог темперамента, уважавали су се од првог сусрета и повремено дружили до смрти.

Босанким Петровац 1975: Адван Хасић, Ахмет Хромаџић, Бранко Ћопић, Ђуро Пуцар Стари, Скендер Куленовић и Густав Крклец , Фото Архив породице Куленовић

Осим везаности за завичајну Босну и њене културне и књижевне теме, зближавао их је одговоран однос према језику и његовим стилским вредностима, строгост према тексту (сопственом и туђем), устаљене радне навике и клесање рукописа до задњег трена. Обојица су се веома добро осећали у Мостару, и оставили занимљиве записе о овом граду који их је подсећао на Фиренцу,„град трговаца и уметника“.                                                                                                           

Куленовић је први пут срео Андрића 1945. године, кад је старији писац из Београда дошао у посету Сарајеву. Куленовић га је, као тадашњи секретар Удружења књижевника БиХ, представио публици на књижевној вечери. Њихово пријатељство било је дискретно. Иако је Андрић више пута био на ручку код Куленовићевих, и у Сарајеву и у Београду, Куленовић се тек пред Андрићеву смрт био усудио да му се обрати са „ти“. (Андрић је умро 13. марта 1975.) Шкрт у оценама разнородних књижевних остварења, Андрић није могао а да јавно не каже како „ми немамо раснијег песника од Скендера Куленовића“. У неколико наврата Андрић и Куленовић заједно су путовали у посету иностраним књижевничким удружењима.  Куленовићевом сину Вуку Андрић је зарана предвидео да ће бити или сликар или музичар. Постао је музичар, као и Вуков син Владимир, који има завидну каријеру као диригент у САД. Повремено сарађује, овде и у Америци, са нашим уметницима, најрадије са Стефаном Миленковићем и Мајом Богдановић. 

ОД ВИШЕ заједничких боравака у Мостару, најживописније је забележен онај последњи, из септембра 1973. Уз двојицу сад већ ветерана били су, нешто млађи, сликар Зуко Џумхур и писац Љубо Јандрић. Овај последњи оставио је траг о пријатној атмосфери у којој су се, уз пиће, размењивале анегдоте о Мостарцима и Херцеговцима, и јео сочни нар убран са стабала које је давно засадио Алекса Шантић. Задиркујући присутне Херцеговце, међу којима је био и управник мостарског позоришта Сафет Чишић, Андрић је цитирао стихове народне песме:                                                                                                                                 

Откад сам се у Мостар удала, Још се нисам гро’том насмијала! Уз гласан смех, потом су се сви сложили да је та удавача вероватно налетела на неког досељеника, а не на правог Мостарца…                                                                                  

Куленовић је у том друштву био цитиран према изреци да Мостар није чувен само по „Вележу“ и врућинама, већ и по – вину… Тада би се сложно прешло на жилавку. Одавно је познато да јеАндрић уз ручак могао да попије само чашицу лозе и чашу-две вина. Био је веома дисциплинован и у пушењу. Уз кафу би, после ручка, попушио само једну цигарету, а дневно укупно – осам…

РАЗГОВАРАЛО се, према Андрићевом запису, и о политици, али и ту одмерено, дипломатски, више у симболичким сликама. У неком тренутку Андрић је, не желећи да се упушта у конкретне домаће актуелности, цитирао изреку старих Арапа: „Најбољи су они владари који траже друштво мудрих људи, а најгори су они мудри људи који траже друштво владара.“                                                                                                                                                   

У књизи Са Ивом Андрићем, објављеној 1977, Љубо Јандрић  преноси и овај мостарски дијалог Андрића и Куленовића о језику и писању: 

Скендер: Вриједност писца је у свјежини језика.

Андрић: Језик се развија, али и квари, загађује и пресушује попут сарајевске Миљацке. Опао је избор речи, а и брусити их је све теже.

Скендер: Овдје, у Мостару, млади писци ме питају да ли је тачно оно што си ти, Иво, казао о писању – да је за писца важније да зна брисати него написати. Андрић: Неки млади писци су то буквално схватили. Они мисле да ја само бришем и да немам ништа написано. Поручи ти њима да је брисање важно, али да писац мора имати шта да избрише. Важно је и једно и друго.

Међутим, лако је савете и мудре изреке давати, али је тешко послушати и држати их се…

ПРОЗАИСТ Антоније Исаковић дуго је познавао и дружио се са Скендером Куленовићем – од ратног сусрета до песникове смрти (1978). Као партијски активиста, уредник НИН-а и директор „Просвете“, Исаковић је у више махова арбитрирао у идеолошким споровима бранећи нешто старијег колегу. Снажно је подупирао Куленовићев улазак у САНУ.
Ево Исаковићевог сећања на први сусрет са Куленовићем и Ћопићем: „Када смо 1942. са пет пролетерских бригада прешли пут Брадина–Коњиц и на њој порушили мостове, саобраћајне уређаје, као и све локомотиве и возове који су се те ноћи ту задесили, означили смо тиме своју намеру да крећемо у западну Босну, одређеније: у Босанску Крајину.

И многи су од нас понављали: ’Крајина, крвава хаљина. Видећемо љуте Крајишнике…’

Како бисмо се приближавали Крајини, и водили борбе, ослобађали (Прозор, Дувно, Ливно, Гламоч) и неослобађали нека места (Купрес, Бугојно), слушали смо успут приче о Крајишницима двојица писаца, неки Скендер и Бранко; да су у селу Рибнику у некој воденици где седе и вазда пишу песме, приче и кратке комаде за приредбе омладине и бораца; уређују и испуњавају батаљонске листове, а чете их снабдевају догађајима и подвизима.

Ми, пролетери из Србије, завидели смо им на девојкама и на писцима. Ма какав је то рат са женама, и откуд је то могуће код нас?

Онда је неко дао објашњење: да се цео крајишки народ дигао на устанак; села су попаљена, преостали стари живе у земуницама, у колибама, а млади ратују, то је њихов спецификум.

А наш спецификум?

Ми смо били усукани, испошћени монаси најстрожег реда…

… РАЗГРЕЈАН, у новим чарапама, онда чанак купуса, у мени је миље расло, упитах једну жену:

– Јели ово Крајина?

– Нисмо главна, мало смо са стране, али смо Крајина – одговара мајка.

Пушио сам дуван, а девојка изрецитова, више отпева на свој начин једну партизанску песму:

У ноћи, уз лампу, везем ситан вез,
то везем палом другу митраљесцу…

– А откуд ти та песма?

– А откуд би била, из Крајине! Писали је наши писци, Скендер и Бранко.

– Али, ко?

– Нама је свеједно, неко од њих двојице.

– А јеси ли их видела?

– Овако као тебе. Скендер ти је изгледан човјек. Турчин је, али је добар. Наш Турчин. А Бранко – видра, спадало неко, а душа човјек.

Нешто кресне, па здими даље…

КРХО ДОБА ДЕТИЊСТВА

КУЛЕНОВИЋЕВЕ партизанске поеме углавном су тумачене уз наглашавање њиховог покретачког и борбеног духа. Ипак, у некима од њих, историја и идеологија уступиле су место егзистенцијалистичком изразу борбе за голи опстанак. Као што је, као сензибилни седамнаестогодишњак, у „Оцвалим примулама” отпратио рајско и крхко доба детињства пред уласком у озбиљни и тврди живот, у Стојанки је изнео раскошно страшни глас заједничког страдалног руба, тако је у свом последњем петоделном сонетном низу (о Баруху Спинози) сажео и лични удес, који је – савременици сведоче – с племенитим, беговским поносом подносио. (Драган Хамовић – 2010.)

 СУТРА: РИБАРЕЊЕ НА НЕРЕТВИ СА БАРДОМ БУНЕ И ПРКОСА 

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ФЕЉТОН - У СВИМ ДОКУМЕНТИМА УПИСИВАО СЕ КАО СРБИН: Скендера Куленовића, због драме Дјелидбе, естетици је подучавао Ђуро Пуцар Стари

07. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - НЕМА РУПЕ НА ПЛАНЕТИ ВЕЋ СУ РУПЕ У ПАМЕТИ: Због сарадње са Ђиласом у часопису Нова мисао Куленовић је избачен из Партије

06. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - СИМБОЛ СТРАДАЊА МАЈКИ И ДЕЦЕ КОЗАРСКИХ СЕЛА: Скендеров роман Понорница је верна слика онога што је писац "платио својом кожом"

05. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације