ФЕЉТОН - ПЕСНИЧКИ ТРАГОВИ КОПАЊА У РУДНИКУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Скенедрови Жузлети и падови, сведоче да је схватао поезију као трагичан подухват

У СТУДИОЗНОМ саопштењу на скупу у Бањалуци поводом стогодишњице Куленовићевог и Селимовићевог рођења (2010), Иван Негришорац (књижевни псеудоним Драгана Станића), председник Матице српске, говорио је о сложеном преплету културолошких матрица управо на искуствима ових писаца.

ПРИЈАТЕЉСТВО Ратни другови и кумови: Скендер Куленовић и Бранко Ћопић, Фото из књиге М.Павловић "Десет портрета и десет разговора"

Негришорац пише да је исламско-муслиманска традицијска матрица природни, саставни део сложених културолошких кодова српске књижевности. Он се залаже за пажљиво ишчитавање муслиманских културолошких кодова, узимајући у обзир и културолошку ауторефлексију самих писаца из круга српских муслимана.

Селимовић је, пише Негришорац, јасно утврдио своје корене у динарском типу менталитета и у култури која је поштовала ослободилачку етику и косовски завет. Његов стваралачки порив водио га је, закључује Негришорац, ка дубинском доживљају света који ће, на темељу динарске матрице, досегнути слојеве бића које у себи интегрише хришћанство, православље и ислам, па и утврђује трансрелигијско искуство. Случај Скендера Куленовића је нешто мање јасан и прозрачан али је и он, примећује Негришорац, сматрао да, у потрази за дубинским искуствима, појмове културолошког и националног идентитета не треба поистовећивати. Куленовић је у више наврата истицао да се „муслимански босански свијет не смије одвајати од своје хришћанске браће, ни са вјерских ни са политичких разлога, ако уопште жели да се ишчупа из страшне заосталости у коју су Турци, као монголски освајачи, бацили цио муслимански свијет по уништењу велике арапске културе“.

КУЛЕНОВИЋ  је волео завичајну Босну и Херцеговину, и у њу радо одлазио. Неговао је блиско пријатељство с људима из свих националних заједница. Мрштио се на појаве национализма, а посебно је био против примитивног босанчења које је долазило из редова неких муслиманских интелектуалаца. Као учесник Новосадског договора о језику (1954) подржавао је напоре да се изврши рестандардизација српскохрватског језика у чијој је основи, како је и писао у своја три значајна лингвистичка есеја (од којих један носи наслов „Име језика“) - вуковски српски књижевни језик. Није порицао чињеницу да тај језик готово у свему има јединствен књижевнојезички систем у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској и Црној Гори. „Прије сто година књижевним договором у Бечу стало се на јединствену Вукову основу“, писао је Куленовић. Он је подсећао на елементарне лингвистичке принципе, међу њима и на онај да се име језика не подудара са националном припадношћу него са структуром језика. Ово становиште се данас често пренебрегава у Куленовићевом завичају, где псеудолингвисти настоје да од локалних говора праве нове (поли- тичке) језике, именујући их према географским, а не лингвистичким критеријумима. Да је жив, Куленовић - који се веома добро осећао у Херцеговини, где је све „мостарскије од стварног Мостара“ - можда би ове нове језикотворце упитао: ако постоји босански, зашто не би постојао и херцеговачки језик?

ИЗ БОГАТЕ  биографије овога „рудара језика”, како га је, с доста ваљаних разлога, назвао Данило Киш, примајући на Козари 1986. Награду „Скендер Куленовић“, не могу се изоставити многобројне (књижевне, па ни друштвене) награде које је Куленовић добио - од Октобарске награде Београда, Седмојулске награде Србије, Награде АВНОЈ, као ни ордење.

Највеће признање ондашње Југославије, Награду АВНОЈ, Куленовић је примио 1972. године.

Као школски писац, Куленовић је у многобројним читанкама, прегледима и књижевноисторијским текстовима углавном сврставан у књижевност НОБ-а. Читаоци га махом препознају по поеми Стојанка мајка Кнежопољка. Али, донекле, и по Шеви, у којој је до изражаја дошло богатство песничких слика, подржано ритмовима и лепотом птичјег лета - у градацији.

Оно што је, у дугом низу година, говорено и записано о поезији и стваралачком лику Скендера Куленовића било је мање-више тачно, али некако уопштено, униформно, и по свему недовољно за песников књи- жевноуметнички дар. Књиге које је објавио после Другог светског рата показаће да је он писац сонета мастодонта (Сонети I, 1968; Сонети II, 1974) и да се у књижевној критици и есејистици Куленовићев стих којим су неки од тих сонета изгрцани - понекад, с више-мање оправданих разлога - називао и хексаметар. Или је можда реч о псеудохексаметру, јер је српскохрватски стих од тринаест до седамнаест слогова и са шест акценатских целина, и то тросложних, двосложних и једносложних (ређе петосложних), са покретном цезуром, која - како кад - пада иза шестог, седмог или осмог слога, само представљао део Куленовићеве сонетне композиције и његовог умећа; или „са равнотежом ’полустихова’ - по три акценатске целине у сваком, често у симетрији“.

КУЛЕНОВИЋ  је током живота написао укупно 52 сонета (два мање од Матоша), укључујући и онај послат, под насловом „Ничија већ моја“, с поднасловом „Тарих за Ловћен“, као одговор на анкету (1971) међу писцима и културним радницима о идеји да се Његошу, песнику и црногорском владару, уместо скромне капеле у којој је, по свом аманету, почивао на Ловћену, подигне мамутски маузолеј („као да је Лењин“). Индикативно је то да је у књизи Поеме и сонети, објављеној у Сарајеву деценију после Куленовићеве смрти (1988), из поднаслова ишчезао баш Ловћен. Остао је само - тарих (турцизам који означава натпис постављен приликом завршетка неког објекта, хронограм), као симбол истрајавања упркос разорном деловању људи и времена.

У песниковим рукама језик је у стању да сугерише и грмљавину, у Стојанки и у другим песмама, али и најнежније трепете, када се хватају оне носталгичне, паучинасте нити душе, као у неким сонетима или у Шеви. У Писмима Јове Станивука, Куленовић је, на трагу свог песничког сабрата и пријатеља Ћопића, покушао да хероику и поетику борбе изрази комички, исмевајући пороке појединаца, али и времена.

ДАНИЛО Киш, на додели награде „Скендер Куленовић“  1986, је рекао: „Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је била најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичком наковњу. Одатле скроман по обиму опус Скендера Куленовића, због тог дугог копања по језичком нашем руднику, због дугог процеса вађења и прераде сирове језичке материје.

Дело Скендера Куленовића, његови узлети и падови, подједнако сведоче о томе да је он схватао поезију као трагичан подухват и да је литературу сматрао нечим ипак мање трошним од трошности људског бића, мање непостојаним од заноса младости и заноса идеја; у свеопштој таштини, тешка реч матерњег језика још је ваљда једина која, као стећак, има шансе да надживи све наше илузије.“

ПРОПАЛИ ФЕУДАЛАЦ

ПЕСНИК и критичар Марко Вешовић у поговору Куленовићевој књизи Поеме и сонети (Сарајево, 1988) пише како код овог писца има много од плебејске стамености, колико и од аристократске префињености. Алудирајући на Куленовићево порекло, Вешовић каже: „Од овога бега није канда било већег кмета у нашој поезији“ . На исту тему Бранко Ћопић начинио је ову духовиту ситуацију: кад је у некој прилици Куленовић био у дилеми шта да у понуђеном формулару упише као податак о свом социјалном пореклу, подгрмечки весељак добацио је: "Напиши истину - пропали феудалац!"

 СУТРА: ДОБРИ  ВЛАДАРИ ТРАЖЕ ДРУШТВО МУДРИХ ЉУДИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - МАТЕРИНСКО НАЧЕЛО "ДУБЉЕ ОД ИСТОРИЈЕ": Скендерова Стојанка је "поема живота" наслоњена на висове српског народног стварања

04. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације