ФЕЉТОН - СИМБОЛ СТРАДАЊА МАЈКИ И ДЕЦЕ КОЗАРСКИХ СЕЛА: Скендеров роман Понорница је верна слика онога што је писац "платио својом кожом"

У ЈЕСЕН јесен 1945. у Сарајеву се, у издању „Свјетлости“, појавила прва, аутентична, руком писца редигована верзија Стојанке мајке Кнежопољке, на ћирилици, у тиражу од 20.000 примерака.

ФЕЉТОН - СИМБОЛ СТРАДАЊА МАЈКИ И ДЕЦЕ КОЗАРСКИХ СЕЛА: Скендеров роман Понорница  је верна слика онога што је писац платио својом кожом

Мајка Кнежопољка Жоржа Скригина из 1944. године, Фото из књиге М.Павловић "Десет портрета и десет разговора"

Та верзија се касније усталила као канонска; поновљена је стотину пута, како на српском тако и на бројним језицима на које је превођена.

Растућа слава песника Куленовића као да га је обавезивала да, у разговору који смо водили 1975, појасни како његова Стојанка није она несрећна жена са чувене ратне фотографије Жоржа Скригина, често објављивана с потписом „Мајка Кнежопољка“. Дело познатог ратног репортера понекад се узима као симбол страдања мајки и деце у селима подно Козаре. Скригинов снимак је начињен 1944. у Кнежици код Козарске Дубице. На тој фотографији је Милица Тепић, такође из Поткозорја. Њеног мужа су убиле усташе, а кућу спалиле. Преживелаје са двоје нејаке деце, којујеупртилаи носила месецима по крајишким шумама и пољима. Три године после ослобођења умрла је од туге. Преминула је и ћеркица Драгица, а остао је жив само син Бранко. До 1995. живео је у Сиску, а онда је, гоњен злочиначком операцијом „Олуја“, и одатле морао да се помери. Радио-телевизија Републике Српске снимила је пре неку годину емисију о њему као симболу избегличке судбине српског народа.

Средином новембра 2022. преминуо је и Бранко Тепић.

Вест о томе, најпре објављену на фејсбук страници манастира Јасеновац, Политика је пренела у броју од 23. новембра.

Бранко је рођен као посмрче, и то у збегу. Месецима је, заједно с мајком и сестром, спавао на отвореном, под бук- вама и у земуницама. После ослобођења, школован је као дете палог борца и постао наставник биологије.

КУЛЕНОВИЋ је, осим Стојанке, пре и после ње, писао приповетке и есеје, сонете и поеме, драме и комедије, кри- тичке чланке, сценарија, путописе и лингвистичке расправе, чак и роман о смени два царства, две цивилизације, под насловом Понорница. Наслов овог романа, објављеног први пут 1977. године, на неки начин представља метафору Куленовићевог богатог и бурног животног пута, а његови аутобиографски пасажи су прилично верна слика онога што је писац „хиљаду пута, на овај или онај начин, платио својом кожом“. Нешто од тог расположења види се и из Куленовићевог сонета „Понорница“, написаног 1969, нарочито из последњег стиха:

Ислушам, у глухој ми шкољци, мрачни мук својих шкрапа.

Стваралачки циклуси Скендера Куленовића подсећају на понорницу која се више пута губи и поново неочекивано појављује - од ведрих средњошколских дана до погледа уморног човека у зрелом добу.

Тога је и сам писац био свестан. Није зато никог изненадило кад је, после романа Понорница, почео, такође руком у ђачку свеску, да пише „Понорницу II“, коју, нажалост, није стигао да заврши. У Архиву САНУ чува се бележница са започетим романом и са сетном ауторском прибелешком: „Боље ће бити, чини ми се, да оставим другима“.

Куленовић је за живота објавио три поеме: Стојанку, Писма Јове Станивука и Шеву. Посмртно је објављена четврта - На прави пут сам ти, мајко, изишо. Осим друге, ове три изражавају песникову опседнутост принципом материнства, раскошног обиља материје, плодотворности. „Родила мајка!“ - то је била честа Куленовићева узречица и у зрелијим годинама живота. Најдубљи траг оставила је Стојанка, која је прва и настала, 20. августа 1942, у раној фази партизанског ослободилачког покрета. Написана је да би била говорена пред народом чију је младеж, на широком простору „од Козаре, рано моја, па до Саве“, фашистички окупатор десетковао.

Већ сутрадан, песник Куленовић премијерно је читао своју песму борцима и народу, на козарском брду Палежу, „с пања на лазини“. На том месту септембра 1982. подигнут је необичан споменик песми, а коју годину касније и споменик Куленовићу на козарском брду Марковици.

У пратњи читавог вода, песма је пренета кроз немачке бункере до Грмеча, где је на гештетнеру умножена и штампана у листу Крајишки партизан с потписом С. К., партизан. Ту се Куленовић, у подгрмечком селу Јелашиновцима, срео са Бранком Ћопићем; тако је почело необично „пријатељство поезије и поезија пријатељства“, до смрти једног и другог песника.

Више година касније (1968), у есеју „Из хумуса“, чији је поднаслов „Генеза једне песме“, Куленовић је детаљније описао како је настало ово дело. Између осталог песник пише:  „...Мало-мало па сам на оном дивном палешком пропланку, у оном његовом мравињаку од нас онда који смо из пакла (на земљи, над њом и под њом) управо осјетили шта значи бити жив.

Сутра овој светковини, усталој из мртвих, треба да читам пјесму коју данас пишем, која се јуче, послије сваког промашаја смрти, зачињала у мени и заклињала у мени да ће бити први дах којим ћу дахнути ако останем жив и која сад у мени, дубоко у некаквој мутнини, лежи склупчана у страшан јаук... Крај мене на школској писанци са цртама за мала и велика слова (богзна откуд) леже први стихови, готови већ давно и с једне цедуље преписани јутрос. Често их дохватим, немушто или полугласно понављам, као да ћу само из њих моћи даље.

Бану стих - као да однекуд изби пред мене задихан човјек и рече ми нешто радосно до неба. Понављајући га као да ће ми утећи, упалих батерију и записах га журно. Само што је угасих, осјетих да није сам, да сам одједном као пун шаржер из кога ће меци један за другим (...) Па ја се ово - тек сад ми допре до свијести - бијем! (...)

У хуку сам, стихови ме спопадају као пјена, пјена бијела и крвава, палим у тим налетима батерију и записујем их, док она наједанпут - издахну, и посљедњи остадоше у мраку, као издани. Не (иако их могу запамтити), записаћу и ова два, и оловком пипам по хартији као слијепац штапом.

Јесу ли збиља посљедњи, они послије којих остаје ћутња? ... Да ли би заћутао неко други (ко би га знао!), али мени је као послије одминулог бола - распростире се по мени нешто мелемно, чему ваљда само онај благи просјај из родиља може да каже шта је...

За сваку сигурност, да ставим пјесму под ћебе, може вјетар... може... богзна шта може...“

ЗАВИЈЕНИ У ЦРНО

У ВРЕМЕ када је настајала песма  Стојанка мајка Кнежопољка  Скендра  Куленовића скоро д није било српске куће коју смрт није завила у црно. Од априла 1941. године до краја рата усташе и Немци су у поткозарским селима и варошицама убили око 34.000 цивила, од тога 11.194 деце (толико је пребројао, и пописао им имена, историчар Драгоје Лукић).

 СУТРА: НЕМА РУПЕ НА ПЛАНЕТИ ВЕЋ СУ РУПЕ У ПАМЕТИ 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ИМАЈУ ДОБРЕ ИГРАЧЕ, АЛИ ОЧЕКУЈЕМ ПОДРШКУ НАВИЈАЧА: Милојевић пред меч са Чукаричким