ФЕЉТОН - МАТЕРИНСКО НАЧЕЛО "ДУБЉЕ ОД ИСТОРИЈЕ": Скендерова Стојанка је "поема живота" наслоњена на висове српског народног стварања

КАО и другим писцима из школске лектире, и Скендеру Куленовићу претила је опасност да буде запамћен као творац само једног великог дела, бесмртне поеме "Стојанка мајка Кнежопољка", а да све друго што је писао током више од пола столећа књижевне делатности остане на маргини, или у сенци.

Влатко Велебит, Скендер Куленовић и Ђуро Пуцар, Фото "Википедија"

Истина је да Стојанка спада у најбоља дела српске и југословенске антиратне књижевности, да је посреди велика „поема живота“ наслоњена на висове српског народног стваралаштва, посебно на славну косовску песму „Смрт мајке Југовића“; потом, да представља „најсрпскији антифашистички крик не само у Другом светском рату него за сва времена“ (М. Бећковић), да нам се Стојанка обраћа као митска, Велика Мајка - али није тачно да је то Куленовићева једина, прва и последња реч у књижевности; поготово се не може говорити о делу „већем од песника“, иако оно теоретичарима књижевности служи за прецизније генолошко (жанровско) разврставање и одређење поеме као дуже лирско-епске песме изразите емоционалности и сложене метричке и ритмичке организације стихова и строфа.

Осим што на начин јелинских трагичара лелече за синовима, Стојанка у овој поеми, од туге огрубелим гласом, позива на ново рађање и борбу, што се види из мајчиног обраћања Козари као постојбини бола, њеној двојници:

Кад би се утроба моја оплодила,
 још бих три Млађена, и три бихМрђана,
и три бих Срђана породила,
и љутом дојком одојила,
 и сва три теби поклонила!

ТАЈ лелек је сав у круговима, у „воздвизањима ка небу“. Својом развијеном поетском реториком, песма о Стојанки, бар за наше књижевно-језичке прилике, представља школски, скоро идеалан пример уравнотеженог односа лирских (рефлексивност) и епских (нарација) елемената у поеми. Иако је испуњено стиховима јаке осећајности и сликама индивидуалног психолошког стања, што је основна одлика лирике, у овом делу снажно проговара и самосвест заједнице која, и у тешким ратним условима, прихвата пуну цену слободе.

Код Куленовића је, у овој поеми, дошло до уверљивог стапања генеричког облика и суштине. У епску грађу песник уноси не само своја лирска расположења већ и доживљај историје целог крајишког бунтовног народа. Певајући о материнском начелу „дубље од историје“, Куленовић је превазишао ограничења времена и повода и обезбедио место у примарном фундусу репрезентативне библиотеке целине српске културе.

Пишући Стојанку Куленовић није био инспирисан судбином неке конкретне жене-мајке. Био је понет, рекао ми је три деценије по настанку дела, плодотворном вишезначношћу појма мајке уопште, посебно мајке у рату за слободу.

„СРЕТАО  сам у рату много безимених мајки, а можда и Стојанку у лику неке од њих. Иако је о мајци написано, у нашој и свјетској поезији, много добрих стихова, желио сам да изразим доминантна осјећања једне наше мајке и да обрадим везу жене и отаџбине, наслањајући се на колективно памћење наших људи, у којих је ријеч мајка старија од језика. Мајка нам је подарила и језик који се по њој зове“, казао ми је Куленовић.

„Мајчинство даје жени божанску димензију и значај; мајка доноси и продужује живот и његове вриједности. Она је најближа и најсличнија Богу! Није случајно настала изрека - чини ми се јеврејска - према којој Бог није могао бити на сваком мјесту, Скендер Куленовић као па је Створио Мајку...“

Сачувавши много од милоште првотног језика, Куленовић је велику тему учинио још већом.

Између два стиха, писана при светлости ручне батеријске лампе и логорске ватре, Куленовић је, признаје, ишао да се ухвати у козарач - ко коло и притом посебно посматрао мајке, видевши у понекој баш Стојанку. Кроз њену судбину, и јаук над мртвим синовима, хтео је да различите гласове стопи у један глас, у један болни крик из мајчиних недара, водећи рачуна о лингвостилистичким и симболичким вредностима имена изабраних из трезора српског именословља (Стојанка, Срђан, Мрђан, Млађен).

Животодавно име мајке садржи нешто од магијског карактера; Стојан или Стојанка, стара словенска заштитна имена која је и Вук забележио у свом Рјечнику (1818), призивају крај рата („да се заустави умирање“), док имена синова - са слоготворним р у прва два, и звучним сугласником ђ код трећег - изражавају пуну лепоту, емотивност, сликовитост и једрину нашег језика. Понављањем речи ономатопејског порекла и метафоризацијом броја три („три првине у мом млијеку“, „три года српска у мом вијеку“, „три Обилића у мом млијеку“, „три љуте гује с присоја“, „три илинске пушке прве“, „три бора под облак“, „три сузе моје задње“), песник се свесно наслања на народне говоре и косовски мит као неисцрпни извор српске духовности.

У намери да модерну лексику и ритам што више приближи народном духу и језику, песник ствара нове лексеме сватри и светројица, пишући их као једну реч. Поема и почиње Стојанкиним катарзичним јауком над мртвим синовима:

Сватри сте ми на сиси ћапћала - јој благодатно сунце кнешпољско
светројици повијала ножице сам румене...

КАД је поема јесени 1942. објављена у "Крајишком партизану" (чији је уредник био Стефан Митровић), Куленовић се није превише радовао пошто је видео много штампарских грешака. Уз то, нису могли бити унети ауторови акценти појединих архаичних или новонасталих речи. „Акценти су били важни јер помажу да се очувају ритам, семантичко богатство и звуковна устројеност поеме“, казао ми је Куленовић и наставио: „У неким случајевима, наглашавањем послије акценатских дужина желио сам да, код придева, одвојим одређени од неодређеног вида, а понегдје управо акценат показује да иста ријеч није у функцији именице већ глагола.“ (О прозодијско-интонационој интерпретацији текста писао је, управо на примерима из "Стојанке", Радмило Маројевић. Текст је објављен 2011. у зборнику Меша Селимовић и Скендер Куленовић у српском језику и књижевности, заједничко издање АНУРС-а и универзитета у Бањалуци и Источном Сарајеву.)
Без акцената, са бројним штампарским грешкама и траговима неспретних интервенција уредника партизанских гласила која су убрзо почела да умножавају и шире "Стојанку", настале су верзије прилично удаљене од оригинала. Зато је аутор сматрао да му је први задатак, кад се окупатор протера и сване слобода, да изврши темељиту редакцију текста поеме и дадне јој коначни облик.

СИМБОЛ БРОЈА ТРИ

У СРПСКИМ народним веровањима број три је јединствен и свеобухватан симбол (Свето Тројство, православна три прста, и сл.); инсистирањем на овом броју песник жели да омогући дубље разумевање божјег устројства света и српске позиције у њему. У Библији се број три спомиње 467 пута; православни хришћани одувек верују да овај број има магичну снагу.

 СУТРА: СИМБОЛ СТРАДАЊА МАЈКИ И ДЕЦЕ КОЗАРСКИХ СЕЛА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИТЛЕРОВА ПРОВАЛА МРЖЊЕ И ОДУШАК ЊЕГОВЕ СРБОФОБИЈЕ: Адолф Хитлер је југословенску краљевску владу доследно називао "српском владом

03. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРЕВРАТ 27. МАРТА ОДРЕДИО СУДБИНУ СРПСКОГ НАРОДА: Расплет 27. марта није био ван духа народа, традиције и претходне српске историје

02. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА ГРАДИЛА НОВУ ЕВРОПУ НА ТЕМЕЉИМА СТАРЕ: У страху да не изазове Берлин, Симовић одбио предлог Антони Идна да се с њим сретне

01. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА УЧЕСНИКА У ПРЕВРАТУ : Дојучерашњи бучни противници фашизма, опијени превратом, изгубили су самопоуздање

31. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације