Фељтон

ФЕЉТОН - ПРЕВРАТ 27. МАРТА ОДРЕДИО СУДБИНУ СРПСКОГ НАРОДА: Расплет 27. марта није био ван духа народа, традиције и претходне српске историје

Др Бранко Петрановић

02. 08. 2024. у 18:00

ГЕНЕРАЛИ су били свесни да Југословенска војска није дорасла да се по техници и војној доктрини носи са Вермахтом, официри су сматрали да је нечасно без отпора поклекнути.

ФЕЉТОН - ПРЕВРАТ 27. МАРТА ОДРЕДИО СУДБИНУ СРПСКОГ НАРОДА: Расплет 27. марта није био ван духа народа, традиције и претходне српске историје

Антинемачко расположење масовно и громогласно ширили су британски и амерички дипломати, пропагандисти, политичари, штампа под њиховим утицајем, бесомучна радио-пропаганда. Систематски се подјаривало антинемачко расположење, које је имало тло у самом српском народу. При том, тада се није размишљало да је преврат изазов невиђеној сили Вермахта, која је смрвила француску армију нешто мање од годину дана раније.

Учешће Српске православне цркве у преврату давало је целом подвигу ирационални сјај „Косовске жртве”, опредељења „за царство небеско”. На акт од 25. марта гледало се као на срамоту коју је требало што пре одбацити да би се доживела морално-политичка катарза. Југославија се 27. марта нашла, као и у првом светском рату, на страни савезника.

Улог Југославије, ступањем на страну антифашистичког света, практично у то време Велике Британије и Рузвелтове Америке која ју је подржавала, иако изван рата, био је са становишта будућности непроцењив. Капитал од 27. марта био је највећи капитал који је југословенска краљевска влада у избеглиштву имала у емиграцији. Черчил је до краја задржао романтичан однос према овом догађају на који су Британци увелико утицали, али чиме није било угрожено аутохтоно расположење народа и непосредних извршилаца преврата.

ЧИЋЕНИЦА је несумњиво да је 27. март 1941. одредио судбину Југославије и српског народа. У херојској патетици носилаца догађаја, пре него што су почеле наступати последице, питање је да ли је неко о њима трезвено и размишљао. Висока температура националног одушевљења, слободарства и антифашизма потирала је размишљање о ономе што следи у виду последица. Сам расплет 27. марта није био ван духа народа, традиције и претходне српске историје. Срби су стекли славу, а Југославија у антифашистичком свету углед земље која се усудила да противуречи Хитлеру на врхунцу славе и моћи. Има писаца који спомињу „инаџиску природу” српског народа, или других који се позивају на Његоша („нека буде што бити не може, нек ад прождре покоси сатана”). Како било да било, са 27. мартом неизбежно је добијен рат, разорена држава и српски свет нашао се под ударом Хитлера, иначе оптерећеног србофобским комплексом из првог светског рата. Аустријски каплар није никада могао потиснути из свести сећање на срамотни пораз царских армија које су парадно кренуле на малену Србију 1914. године. Српска национална интеграција није била остварена 1918. и српски народ је био територијално разасут у вазалним државама 1941, које је Хитлер стварао или намеравао да створи у формално или фактички анектираним пределима Италије, Мађарске и Бугарске.

НА ТЛУ Југославије конституисана су и три изразито антисрпска режима: фолксдојчерски у Банату, усташки и великоалбански на Косову и Метохији. Чим није више било државе која се сматрала својом, није било ни заштите. Србија је скучена у свој шумадијско-поморавски атар, као некадашње језгро државе, први прстен око којега се у националослободилачким ратовима ширило подручје српског народа. Отпор 27. марта, са краткотрајним ратом, изазивао је жеље за поновним огледањем са окупатором. Србија и сама под немачком чизмом није била у стању да се одупре усташкој политици уништавања српског живља у Хрватској и Босни и Херцеговини у име стварања нове, моћне државе на Балкану, пре свега католичке и антисрпске. Као да су сва зла која су снашла српски народ произишла из 27. марта. Противници преврата и носиоци пронемачке политике настојали су да озваниче овај догађај као злочиначки, издајнички према свом народу, непромишљен и злокобно штетан, демонизирајући га непосредно после збивања и у каснијем развитку, па до данас, преко многобројних следбеника потоњих генерација. Протагонисти преврата наставили су да акцентирају поменути улог и избор на праву страну историје.

ПАРАДОКСАЛНА ситуација настаје тек после преврата, јер дотадашњи јунаци 27. марта као да су устукнули, у њих је ушао страх, остали су некако збуњени на историјској позорници, у сваком случају неодлучни, тетурајући између неосноване наде да Хитлер неће реаговати и британских притисака да се одмах ступи у акцију и преузме стратегијска иницијатива.

Невероватно је до којег је степена мотивација учесника преврата била у супротности са њиховим понашањем пост фестум. Као да то нису били исти људи! Чему државни удар ако он није био схваћен и искоришћен у смислу намера самих извршилаца преврата? Обарање Цветковић - Мачекове владе и кнеза Павла било је објављивање рата Хитлеровој Немачкој.

Зашто се и како то није схватило? Ствари се не би битније, војно гледано, измениле, нити жртве биле мање, али би се усагласиле мотивације пре и после 27. марта, потенцијалне намере и непосредна, одлучна акција. Хитлер је логицизирао далеко убедљивије.

Завереници очигледно нису били хомогена групација, јер се радило о политичарима и војницима, млађим и старијим људима, представницима мекшег и тврђег става, фанатицима и резонерима, нижим и вишим официрима - генералима пре свега. Свима је могло бити јасно да Југословенска војска са својим старинским наоружањем представља неравноправног противника Немачкој. Исто тако, никоме од учесника није могло бити непознато да их Велика Британија не може војно и материјално помоћи. Над свима њима надносило се и сазнање колико је земља духовно подељена и односи између Срба и Хрвата поремећени. Коме је од њих могла бити тајна да је „пета колона” подрила темеље земље и њене одбране? Постојала је велика неверица у држање несрпских народа и националних мањина. Све оно што се у часу запаљивости духа потискивало, избило је свом снагом после обарања намесничког режима... Саме личности на сцени, и поред виђених интелектуалаца нису биле дорасле драми која се наметнула и у којој је српском народу поново припало да одигра главну реч у рушењу намесничког поретка, али и да постане главна жртва немачке освете и усташког терора у догађајима који су следили.

ХИТЛЕРОВО муњевито реаговање на преврат у Београду 27. марта, било је одређено и војним разлозима: рашчишћавањем ситуације на југу Европе пре него што Вермахт крене у дуго ишчекивани поход на Исток, о чему је већ децембра 1940. био утврђен војни план.

Нова влада у Београду била је до краја неприхват- љива, самим тим што је увредила вођу немачког народа, показала по Хитлеровом мишљењу невиђену дрскост, усудивши се да руши режим који је показао спремност да се приклони његовој вољи. Страховао је и од тога да нову владу не искористе Британци и Грци у циљу образовања јединственог јужног фронта. Стога се Хитлер није ни обазирао на то што влада није иступила из Пакта и што је изразила вољу да буде лојална. Нападом на Југославију и Грчку, као и касније на Крит, где је била ангажована велика ваздухопловна сила са падобранским јединицама, Хитлер је морао одложити почетак операције „Барбароса” за четири недеље, а касније за пет недеља (од 15. маја на 22. јун 1941. године), што ће се показати судбоносно за немачку кампању на Истоку.

Југославија је била нападнута од три државе: Немачке, Италије и Мађарске. Границе земље, дуге преко три хиљаде километара, чиниле су одбрану земље немогућом. Бугарска није учествовала активно у операцијама против Југославије и Грчке да не би дала повода Турској, док је Румунији била намењена превентивна улога према СССР-у. Мађарске трупе почеле су дејствовати 10. априла 1941, после проглашења НДХ. ( Немачка је у Румунији имала ваздухопловне базе. Код немачке Војне мисије у Румунији налазило се 6 пешадијских дивизија и 2 оклопне дивизије. Бугарска и Румунија добиле су својим наводним неутралним држањем задатак да омогуће да се немачке снаге у овим земљама неометано групишу пред очима војске Краљевине Југославије која није смела предузимати противмере да не повреди „неутралност” поменутих земаља).

Деценијско ламентирање

ПРОФАШИСТИЧКЕ и антифашистичке снаге у српском народу ламентирају већ деценијама што је 27. март дао визу комунистима да ступе на сцену, на којој се полулегализују, стекну у ширим народним слојевима углед националне снаге, искоришћавајући тај изненадни капитал у борби за социјалну револуцију у форми отпора завојевачима, чиме су подривали основе снагама друштвеног и државног статус quo које су покренуле лавину отпора да се не поклекне пред Хитлеровим диктатом.

СУТРА: ХИТЛЕРОВА ПРОВАЛА МРЖЊЕ И ОДУШАК ЊЕГОВЕ СРБОФОБИЈЕ