ФЕЉТОН - ГАВРИЛО ПРИНЦИП ПОСТАЈЕ НЕКА ВРСТА ПРОТОПАРТИЗАНА: Феномен политичког насиља је обележио Европу с краја XIX и почетка XX века

КОСОВСКО наслеђе је било присутно у свету Младе Босне. Ратко Парежанин је забележио да су се у Београду омладинци у највећем броју окупљали ради посећивања гусларских вечери Перуна Перуновића.

За Владимира Дедијера жртвовање је било елемент идеологије коју је промовисао, Фото Стеван Крагујевић

Боривоје Јевтић је сведочио да је вера омладине била „вера Обилића“.  Међутим, поставља се питање због чега је Дедијер поред свега наведеног превасходно инсистирао на исконском и Косовском миту. Бенедето Кроче је још одавно приметио: „сва историја је савремена историја“.  Како је истакао Алекса Ђилас, југословенски патриотизам je након Другог светског рата био је обележен огромним револуционарним одушевљењем, самопоуздањем и гордошћу, али и вером да су југословенски народи изузетни по својој храбрости и љубави према слободи.  Сукоб Југославије и СССР 1948. године само је појачао то осећање. Спољни притисци приморали су КПЈ да јача унутрашње јединство, а одговор једне групе интелектуалаца био је заговарање идеологизованог романтичног револуционарног југословенства, чија је кључна особина био дух независности и побуне. Неки од омиљених примера који су подржавали такву тезу представљају епизоде из историје отпора Јужних Словена великим царствима Османлија и Хабзбурга.

Дедијер је истицао да нигде у Европи идеја убиства тиранина није била толико жива као међу народним масама југословенског сељаштва.  Како је то могуће ако је и Дедијер знао да је од почетка двадесетог века до 1914. године на јужнословенским просторима извршено пет атентата, а у царској Русији само 1906. године извршено је осамдесет и два.  Пажљиво читање Дедијера показује како су синтагме попут „револуционарне омладине“ и „револуционарног југословенства“ служиле као аргументи сами по себи. Чини се да можемо да закључимо да је Косовски мит одиграо улогу у наративу који је требало да покаже како је отпор страној власти и дух побуне сама есенција комунистичког југословенства.

ЗА ВЛАДИМИРА Дедијера жртвовање није било само историјски феномен вредан проучавања, већ и важан елемент идеологије коју је промовисао. Следећа књига коју је Дедијер написао након Сарајева 1914, "Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина", такође говори о отпору малог народа великој империји, о отпору Југославије и Југословена Совјетском Савезу. Дедијер је ту књигу симболично посветио једном другом мученику и хероју, Јану Палаху, који је извршио самоубиство почетком 1969. године, тако што се запалио у знак протеста због инвазије Варшавског пакта на Чехословачку. Дедијер је писао и о жртвовању партизана током Другог светског рата.  Пред крај живота се поново вратио питању хероја и херојства и планирао је да са Габријелом Гарсијом Маркесом напише књигу о херојима Јужних Словена и Јужне Америке.

Да је кренуо другачијим путем, да је аргументацију базирао пре свега на текстовима који су писали сами младобосанци, Дедијер би наишао на општеевропски феномен политичког насиља, који је обележио Европу с краја XIX и почетка XX века. Само у Аустроугарској је могао да нађе друге примере политичког насиља, ван јужнословенских простора, где је мета био представник власти, а атентатор припадник обесправљене мањине. Поред већ споменутог Сичињског, Украјинца који је убио намесника Галиције 1908. године, у пролеће 1914. године у Дебрецену Румун из Бесарабије убио је мађарског епископа Миклошија.

(Случај Сичињског посебно је занимљив јер показује неколико сличности са "Младом Босном". Сичињски је био студент који се борио за украјинску националну ствар, а атентат је дошао у време када су у Галицији били све гласнији они коју су у аустроугарској управи видели империјализам. Сматрали су да се Аустроугарска према Галицији односи као да је део Оријента, „третирани смо као Азија“ говорило се.) Обесправљене мањине „пуцале су“ и ван Аустрије, тако је 1904. године у Хелсинкију убијен руски гувернер Бобриков.

ДА ЈЕ Дедијер приступио компарацији, тешко да би могао да одржи тезу о посебности Јужних Словена и њиховој, наводно, неупоредивој љубави за слободом. Комунистичкој Југославији су били потребни хероји. Гаврило Принцип је постао нека врста прото-партизана. Улице и школе су именоване по њему што није био случај у Краљевини Југославији, а Млада Босна је за Дедијера остала нешто локално, исконско и југословенско, писао је: „Принципови хици потврдили су да утицаји модерних идеологија (...) нису били довољно снажни да се супротставе традицији заосталог босанског друштва“. 

Да је постојао слој идеолошког који се уметнуо између начина на који су младобосанци сами себе схватали и начина на који је "Млада Босна" приказивана у литератури, најбоље потврђује сведочење учесника Видовданског атентата Цветка Поповића. Он је истакао да се на писање мемоара одлучио тек због тога јер су, како сам каже, Маслеша, Крлежа и Дедијер погрешно описивали југословенство Младе Босне.  Поповић као учесник једног историјског догађаја свакако не поседује монопол на „исправно“ историјско тумачење, али његова примедба је вредно сведочење које говори о дози идеолошког који се уметнула у историографију "Младе Босне".  

НЕ САМО да су циљеви Младе Босне били повезани са стварањем Југославије, већ је и поглед на "Младу Босну" постао нераскидиво повезан са погледом на Југославију. Хладни рат је значио стабилност за Југославију, али са кризом у Источном блоку 1980-их година та стабилност је нестала. Паралелно са тим процесом одвијао се још један, не мање важан – настајала је нова слика о Аустроугарској. Криза Источне Европе довела је до рехабилитације хабзбуршке ере,  и у исто време поновног оживљавањa идеје Средње Европе.  Термин који је након Другог светског рата повезиван са Хитлеровим геостратешким циљевима, сада је добијао потпуно ново значење...

Некада доминантан поглед на Двојну монархију као тамницу народа почео је да бледи.

Због свега што се догодило у Другом светском рату писање о Хабзбуршкој монархији у међуратном периоду потпуно је изгубило значај након 1945. године.  Западни савезници су након Другог светског рата признали Аустрију као жртву Адолфа Хитлера, што је постала основа за оснивање Аустријске републике 1954. године.  У највећем делу Средње Европе савременици су били одвојени од Хабзбуршког периода деценијама историје које су остале обележене доминацијом омрзнутог Совјетског савеза. Тако је осамдесетих година идеја Средње Европе постала начин одбране европског наслеђа у оним земљама које су желеле да се ослободе Совјетског Савеза и комунизма.  Идеја Средње Европе била је тако начин одбране од Истока.

ФРАНЦУСКИ књижевник румунског порекла Ежен Јонеско је пропагирао идеју Централноевропске конфедерације, која би представљала „једину европску и људску одбрану против псеудо-идеолошког варварства Русије и њеног освајачког духа“.  Милан Кундера је 1984. године написао есеј симболичног наслова "Трагедија Централне Европе".

Ђерђ Конрад, у свом делу, "Меланхолија поновног рођења", чији наслов много тога открива, ламентира над Средњом Европом која пати.  Кундера и Конрад су термин Средња Европа почели да користе на такав начин да је он почео да означава цивилно друштво,  што је схватано као контраст животу у Источном блоку. Још и пре пада комунизма у Источном блоку је постојало интересовање за историју Аустроугарске. Тако је Двојна монархија пола века након свог нестанка постала веома популарна.

Стварање вакуума моћи

ИСТОРИЧАРИ који су се бавили хабзбуршким периодом у источном блоку оптуживани су да не промовишу вредности које су потребне државама које граде социјализам, што је у отпору према комунизму могло само изазвати додатну наклоност ка Монархији, понекад чак и више наклоности него према националним државама међуратног периода, које су деловале недовољно стабилно.  Неки су жалили за Аустроугарском из геополитичких разлога. Џорџ Кенан је још 1979. године написао да је Двојна монархија била боље решење од свега што је дошло након ње.  За Кенана, као и за Хенрија Кисинџера, ово је било геополитичко питање, јер је нестанак Аустроугарске значио стварање вакуума моћи, што је потом искористио Совјетски Савез.

 СУТРА: ЕВРОПА РЕХАБИЛИТУЈЕ  ХАБЗБУРШКУ МОНАРХИЈУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 23

ФЕЉТОН - БЕЧКИ ФЕУДАЛНИ СИСТЕМ ПОДИЗАО ЈЕ УГЛЕД СРБИЈИ: У Босни и Херцеговини 1914. године у кметском положају 93.336 породица

30. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - СЛОБОДАРСКИ НАРАШТАЈ СТУПА НА ЈАВНУ СЦЕНУ: Програм Димитрија Митриновића из 1912. године су прихватиле бројне омладинске групе

29. 06. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације