ФЕЉТОН - ПЕРФИДНА ЦЕНЗУРА ЧАСОПИСА ИЗ ЧИКАГА: Роман "Зачарана земља" бави се очишћењем Русије од наслага таложених током столећа

НЕЋЕ проћи ни месец од доласка Кринке и Александра у Питсбург а они се у дому бивше Кринкине студенткиње Паве Бороте почињу да осећају као у посети члану породице. Пава је удата за пилота Делте Џима Бергера.

ГАЗИМЕСТАН Побркани критеријуми америчких уредника, Фото Документација "Новости"

Џим је на тромесечном тренингу у Атланти, места у кући довољно, Пава са Кринком учи српски језик, а сви заједно уживају и у друштву малог Ника Бергера, као и њиховог вучјака.

Летње је време па у башти Александар готово свакодневно с Павом и петогодишњим Никијем игра фудбал, њихов заједнички омиљени спорт. И вучјак им се придружује у игри не само лавежом, скакањем и махањем репа него и шутирањем лопте. Игра се наставља и у Павином подруму у вечерњим сатима. Мртва је лети сезона за хокејаше и играче америчког фудбала па уместо да очи не одвајају од телевизијског екрана када играју “пингвини” на леду или “стилерси” на трави или на снежној подлози, сада је главни “сокер” у њиховом домаћем али не мање узбудљивом издању. Ники ће се касније као ученик и студент ипак одлучити да хокеју посвети све своје слободно време, све док очевим трагом не крене у небеске висине и аеродроми му не постану друга кућа.

Јанићијевићев центар Петровима може да обезбеди само минималан приход (из џепа директора), а за приватну наставу србистике лето није погодно време, па Александар одлучује да сарадњу понуди познатом америчком часопису широког тематског спектра, месечнику “Свет и ја“ (World and I), који излази у Чикагу. Шаље им есеј, заснован на приказу романа савременог руског писца Вјачеслава Пјецуха Зачарана земља (1992), с провокативним насловом - What is to be Undone?. У наслову се, наравно, садржи алузија на два позната дела с насловом који је ушао у широку употребу у политичком језику, а био је преузет из говорног: - Шта да се ради? - (What is to be Undone) . На српски би наслов Александровог текста могао да се преведе - “Шта да се разгради”?

ДВА ДЕЛА, на која је Александар својим насловом циља, ушла су у темеље револуционарне социјалистичке идеологије. Први је роман Чернишевског с почетка шездесетих година 19. века, који је аутор писао у самици Петропавловске тврђаве у Санкт Петербургу. Цензора, који је због пропуста касније изгубио положај, заварала је љубавна прича, па је одобрио штампање дела које је одмах добило огроман позитиван одјек. Не само у Русији, с изузетком код Достојевског, него и у свету. Роман је био преведен на многе језике, укључујући и српски. Ликови су били млади људи који су новим идејама, и то револуционарним у то доба, требало да промене свет.

Роман је уздрмао, или како је он написао “прекопао”, и будућег вођу прве светске социјалистичке револуције - Владимира Лењина. У првој години 20. века и он је под тим насловом објавио текст, неку врсту новог комунистичког манифеста. Лењин је сматрао да радницима недостаје класна свест и да јој је за промену, не само економског положаја у капиталистичком поретку, неопходна помоћ професионалаца, посвећених потпуно социјалдемократским идејама. Таква револуционарна организација, обећао је Лењин у том чланку, моћи ће да “преврне” Русију!. Авангарда је доиста испунила Лењиново обећање, с њим на челу, и револуционарним методама, које је он назвао диктатуром пролетаријата, почела да остварује комунистичко друштво. Девет деценија после манифеста “Шта да се ради” (1901) догодио се распад прве социјалистичке државе и почела разградња таквог друштва и у Русији.

У РОМАНУ Вјачеслава Пјецуха, “Зачараној земљи“,  није реч само о критичком односу према Русији после Октобарске револуције, према совјетској Русији, него о потреби очишћења Русије од наслага таложених током столећа, о ослобађању од мисионарске визије Русије као Трећег Рима, од Русије као водеће хришћанске земље или прве земље социјализма. Захваљујући таквим идејама, каква је у ново доба била и она револуционарна, да је друштвени прогрес важнији од хлеба, односно да прогресивно друштво може да се гради упркос недостатку хлеба, Русија заостаје за развијеним капиталистичким Западом.

Александар није морао дуго да чека на позитиван одговор од једног часописног уредника и на пристојан чек уз одговор. Уредник је Александру предложио и да наставе сарадњу.

Затим је и часопис с прилогом новог часописног аутора стигао у Павино поштанско сандуче.

Сви су се обрадовали тој пошиљци, чак изгледа и Александров нови друг вучјак који је поштара испратио веселим лајањем.

И мада су се Петрови у кући Бергерових осећали као у свом дому, и што је најважније као код своје нове породице, требало је мислити на непосредну будућност, на изнајмљивање стана као један од првих корака. А новац од претходне  уштеђевине брзо почиње да се топи у новчанику као лед на летњој врућини.

Тек, Александар је одлучио да не оклева него се баца да пише текст с актуелном и у Америци темом - косовском. С књижевношћу у првом плану, да би и он, као и Чернишевски некад, могао да завара цензора, америчког, ако има таквих. Не, сигурно да нема цензора, бар не часопису тог угледа као што је “Свет и ја“.

ПОВОД  је антологија српских уметничких песама о Косову, објављена у Србији 1991. (“Песме о Косову. Савремена српска поезија“). Наслов није био провокативан као претходан, мада не баш сасвим: “Косово: мит, поезија, стварност” (чим је реч о Косову и стварности а не само о миту и поезији). Исти уредник се Александру опет брзо јавља писмом и тражи да му Александар пошаље неколико графичких прилога који би ишли уз чланак као илустрације. А уз писмо му шаље и чек. Александар бира фреску кнеза Лазара, слику Милоша Обилића, фотографију споменика на Газиместану. ОК, поручује уредник, текст је сложен и излази у следећем броју.

Али, где има трага има и врага, да метааутор срочи неку пословицу. Стиже на Павину и Џимову адресу још једно писмо, и то од главног уредника. Задовољан је и он Александровим текстом али захтева и једну допуну, без које не може да одобри објављивање већ сложеног текста. Александар би морао да дода бар један параграф с осудом српских злочина на Косову. Или бар поменом злочина. Ако из неког разлога не жели да то учини, може слободно да задржи чек. Уредници ће сигурно наћи неког другог аутора за тај задатак.

И налазе га, једног америчког универзитетског професора, Србина, родом Београђанина, Александровог познаника. Али “ја” у називу часописа “Свет и ја“ престаје да буде и Александрово “ја”. Није дуго ни било.

УТОПИЈСКИ СОЦИЈАЛИСТА

НИКОЛАЈ Гаврилович Чернишевски (рус. Никола Гаврилович Черншевски; Саратов, 24. јул 1828 — Саратов, 29. октобар 1889) је био руски писац, публициста, филозоф, револуционар, научник и књижевни критичар и социјалиста (виђен од стране неких као утопијски социјалиста). Био је вођа револуционарног демократског покрета друге половине деветнаестог века и имао утицаја на Лењина, Ему Голдман и српског политичког писца и социјалисту, Светозара Марковића. Његово најпознатије и најзначајније дело је роман „Шта да се ради?“ (рус. Что делат?). Писао је романе, приповетке, повести, књижевне критике, мемоаре и разне филозофске и естетичке трактате. Дубоко је прознавао  дела француских материјалиста, енглеску политичку економију, Хегелову дијалектику и Фојербахов материјализам.

 СУТРА: СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ У КАТЕДРАЛИ СВЕЗНАЊА 

Препоручујемо

Друштво

0 1

ФЕЉТОН - ЈОСИП БРОЗ У ДОСЛУХУ СА АМЕРЧКИМ ИСТОРИЧАРЕМ: Пре Великог рата у Америци Срби и Хрвати живели су час у миру, час опет у завади

03. 05. 2024. у 18:00

Друштво

0 2

ФЕЉТОН - МЕДИЦИНСКА ПОМОЋ ЗА СРБИЈУ ОД ЧЕТРДЕСЕТ МИЛИОНА ДОЛАРА: Српски народни савез организовао демонстрације пред Белом кућом и широм САД

30. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОДНИ САВЕЗ ТЕМЕЉ ЗАЈЕДНИЧКЕ КУЋЕ: Исељеници су за Србију кренули да проливају своју крв

29. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације