ФЕЉТОН - ПРВИ СРБИ СУ ОПСТАЈАЛИ У АМЕРИЦИ УЗ НАРОДНЕ ПЕСМЕ: Одмах по оснивању лист "Србобран" је ушао у многе српске породице у САД

КАО УРЕДНИК "Американског Србобрана" припремио сам први број почетком априла 1993. године. Уместо свог имена ставио сам да га уређује Одбор. Јован Братић, претходни уредник, није био задовољан мојом одлуком али се сложио јер је мислио да то чиним из политичких разлога, односно да не бих себе довео у неприлике у Србији. Није овај диван човек знао какав се бунтовник уселио у просторије Српског народног савеза, у канцеларију на шестом спрату.

Фото: Википедија

А силно се изненадио чика Јова када сам му касне јесени 1994. после повратка из Београда испричао да сам на Коларчевом универзитету организовао био изложбу нашег листа, у чувеној Малој сали и представио га Београђанима.

-  Је ли дошао ко да вас слуша?

-  Па и наш "Србобран" је подржавао тада херојску борбу руског народа.
-  Али није славио Октобарску револуцију. Велика разлика.

А поводом стогодишњице излажења "Американског Србобрана" годишњицу су му честитали патријарх Павле, који га је и наградио Орденом Светог Саве првога реда, председник Војислав Коштуница, престолонаследник Александар Карађорђевић. 

Први број "Американског Србобрана" угледао је светлост дана у Питсбургу 18. јануара 1906. године. Није протекло много воде трима питсбуршким рекама, која носе индијанска имена, Алегени, Мононгахела и Охајо, а званични орган Српског православног савеза Србобрана (данас Српски народни савез) постао је члан многих српских породица у Америци. На једној слици, објављеној у листу, види се једна таква многочлана српска породица: десеторо деце стоје покрај својих родитеља, мајка привија уз груди малено, једанаесто чедо, а отац у крилу држи, вероватно тек пристигли, број нашег листа. 

Ко су били ти српски дошљаци у источну Америку пре сто и више година? Први Србин стигао је у Питсбург из Гомирја 1886, а прва Српкиња две године касније. Божидар Пурић, песник, дипломата, ратни председник краљевске југословенске владе у Лондону, а касније у Америци једно време и уредник нашег листа, дирљиво је описао те ране српске досељенике приликом обележавања педесетогодишњице Српског народног савеза (1951):

“Кад се наши први исељеници отргоше у свет из својих засеока и планина, уз своју сеоску торбицу понеше и једино благо које имађаху: сећање на народну песму и вековне приче, уз ватру, о чојству и јунаштву. Дошли већином са аустријским пасошем, у хладној и тада неразумљивој туђини грејаше их, као некад пламен с домаћег огњишта: једино српска топлина. Главом и ногама у новом свету, а срцем с родбином. Слаше зараду својим, те кроз наша убога села забелеше се куће од камена оних, који имађаху свога у Америци. Дошли већином неписмени, у мучној школи живота стекоше дипломе које и универзитети тешко да ће дати млађем поколењу. Мало по мало сташе на ноге, почеше организовати и свој живот, данас на завидној висини, кад и њихов заједнички дом, Српски народни савез, прославља педесетогодишњицу. С будућношћу за све и с могућностима чије су међе далеке. И с млађим нараштајем који ће бити вечита веза између Америке и старог краја.”

Фото: Википедија

А ево шта је, прво поводом четрдесетогодишњице, а затим, проширујући ранија сећања приликом прославе педесетогодишњице Српског народног савеза, о организовању америчких Срба у источној Америци  писао оснивач Савеза и први председник, Сава Хајдин:

“Први покушај организовања Срба у источном делу Америке пада после лудачких демонстрација Хрвата против Срба, у Загребу, 1886. год. Те бесомучне демонстрације хрватских маса против Срба, харангираних од стране хрватског свештенства, запрепастиле су све Србе у Америци. Овдашњи Хрвати место да осуде такве испаде своје браће у старом крају против Срба, почели су да нам причају приче да ми нисмо Срби него православни Хрвати, да Срби живе у Србији а да у Хрватској нема Срба...”.

А када су Срби 1901, коначно основали свој С.П.С. Србобран, догодило се нешто што је Сава Хајдин сматрао вредним да се сачува од заборава: “Пошто смо основали Савез, ставили смо натпис ћирилицом на Савезну канцеларију. После неколико дана, преко ноћи, неко нам је уништио натпис, мислећи ваљда да ће на тај начин уништити нашу вољу за организовањем и окупљањем. Срби и српски идеали нису се налазили на комаду даске него у нашим ватреним младићким срцима. Таква подмукла борба против нашег рада још нам је више дала воље да наставимо посао на организовању Срба”.

Може само да се претпостави какав је бес код непријатеља Српства и православља (највећи степен толеранције изражавао се код ондашњих америчких Хрвата у прихватању Срба из Хрватске као “православних Хрвата”) изазивала појава ћириличног писма не на “комаду даске” него у српским новинама.

Мада Саво Хајдин не скрива да су међу оснивачима Савеза “имали само једног мало писменијег човека”, Велимира Хајдина, некадашњег писара из Огулина, они су “одмах увидели” да им је био потребан лист ако су желели да прошире Савез. У Сан Франциску је тада излазио лист "Слобода" и његовом уреднику Шпири Галовићу било је понуђено да пређе у Питсбург и буде орган Савеза, али је он то одбио и препоручио да се Дмитру Шабану, Србину из Црне Горе, који је у Колораду издавао лист "Срби", упути позив. Шабан се залагао за слогу и братство Срба и Хрвата, али после франковачких демонстрација у Загребу такво писање нису одобравали ни Хрвати ни Срби. Увидевши да је “кренуо погрешним путем”, како је сведочио Сава Хајдин, он се убрзо “мануо јаловог посла”, почео је да издаје лист само за Србе, а затим прихватио понуду Савеза и у јесен 1901. прешао у Питсбург.

Према Сави Хајдину Шабан је био “одличан човек у сваком погледу”, за малу награду је “скапавао на послу дан и ноћ”, имао је смисла за пропаганду и почео је да доприноси оснивању нових савезних друштава, али је “после двогодишњег напорног рада оболео од туберкулозе”, морао да иде на лечење чак у Црну Гору, па је прекинуо да издаје лист, а штампарију је поклонио Савезу. Њега је на уредничком месту заменио Велимир Хајдин, који се одликовао не само писменошћу него и скромношћу, али је поред уредничког и словослагачког посла морао, да би преживео (Савез му је плаћао само осам долара месечно) да ради и у фабрици. После краткотрајног Шабановог повратка у Питсбург на ранију дужност, а затим и коначног одласка у стари крај, где је и преминуо, ствари са листом су кренуле низбрдо, све док на петој конвенцији у Харисбургу, 1905, није било одлучено да Савез покрене свој лист "Американски Србобран". 

СУТРА: "АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН" ПОРАЗИО БИЛА КЛИНТОНА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОВРАТАК КНЕЗА СРПСКИХ ПЕСНИКА У ХЕРЦЕГОВИНУ: На дочеку Дучића народ је сатима стајао у реду како би се поклонио великом песнику

26. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - КРИК О РАТНОЈ ТРАГЕДИЈИ СРБА: Због антијугославизма Јован Дучић у сукобу са Лондоном и Вашингтоном, САД хтеле да га протерају

25. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН" И ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ: У листу америчких Срба Дучић је објављивао и нове отаџбинске песме

24. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУСРЕТ С КЊИЖЕВНИКОМ У АМЕРИЧКОМ СТОНОМ ГРАДУ: Сава Јанковић је и у Америци, новој домовини, остао веран матерњем језику

23. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације